У праву је првостепени суд кад закључује да станарско право, као право коришћења стана у друштвеном власништву, а не право власништва, није имовинскоправна категорија већ право суи генерис које се према важећим прописима не може продавати, дакле, није у промету, а начин стјецања прописан је посебним Законом ( Закон о стамбеним односима - "Н. н. бр. 51/85). Према томе, изван одредби наведеног Закона, односно прије важећих прописа, нитко не може стећи, па ни изгубити станарско право . Носилац станарског права не може то своје право пренијети на другу особу, нити продати. Такођер је уз Законом прописане увјете (чл. 69. и др. наведеног Закона) право станара да свој стан замјени за стан другог станара.Законом је изричито прописано да је уговор о симулираној замјени стана ништав па се таквим симулираним уговором станарско право нити не може стећи (чл. 70. цит. Закона). Законом је осим тога прописано у којим се случајевима већ по сили Закона сматра да је замјена стана симулирана (чл. 70. ст. 4. ЗКП ). У таквом случају стамбени орган (дакле управни орган) на захтјев заинтересиране особе или по службеној дужности мора донијети рјешење о исељењу или наредити успоставу пријашњег стања (чл. 70. ст. 2. Закона). Супротно томе, на основи ваљаног уговора о замјени стана, станарско право се стјече даном усељења, неовисно о томе је ли донесена и одлука којом се признаје станарско право, у смислу чл. 93. ст. 1. и 2. Закона. Примјеном носиоца станарског права друштвена имовина се не умањује нити повећава.Смрћу носиоца станарског права, иза којег према Закону нема особе на које прелази право кориштења тога стана, давалац стана на кориштење долази у позицију да располаже станом тако да стан да особи на кориштење у складу са Законом и другим под Законским прописима. Стан у друштвеном власништву, намијењен за становање, прије свега је социјална категорија, што не значи да станарско право нема и своју имовинску компоненту, али никако не у том смислу да имовинскоправно представља ефективно повећање имовине носиоца станарског права. Да се ради првенствено о социјалној категорији произлази и из одредбе чл. 60. Закона, према којој нитко не може као станар користити два или више станова, односно да у случају из чл. 60. ст. 3. Закона о стамбеним односима, што овиси о потребама породичног домаћинства, према утврђеним друштвеним стандардима и критеријима, станар који је стекао право коришћења, на два стана има право уз Законом утврђене увјете станове замијенити за одговарајући већи стан, односно поступити према одредби чл. 60. ст. 2. цит. Закона.Према томе, уз претпоставку да се доиста радило о симулираној замјени станова, окривљеници нису могли стећи станарско право на било који стан. Поготово се не може радити о прибављању протуправне имовинске користи, у смислу чл. 142. КЗ Х, која би истовремено представљала штету за друштвену заједницу, односно овлаштеног даваоца стана на кориштење. О евентуалној штети, а с тим у вези и имовинској користи могло би се говорити уколико за одређени стан у одређеном временском раздобљу није плаћена станарина и други трошкови везани уз кориштење стана, заједничких просторија и уређаја у згради, у складу с одлуком скупштине опћине (чл. 76. Закона). Изнесено стајалиште не доводи у питање ни аргумент који се истиче у жалби јавног тужиоца, тј. да Закон о експропријацији прописује посебан начин утврђивања смањене накнаде за експроприрану некретнину у случају кад се пријашњем власнику куће, стана, даје на кориштење друштвени стан.Ради се о посебном пропису за посебне случајеве, те није могуће на основи тога аналогно закључити о томе да је и иначе могуће стансрко право на тај или неки други начин вредновати као имовинскоправну категорију. (Исти став у одлуци В СХ Кж. 27/87 од 27.08.87. год.