Из списа предмета произилази да је решењем првостепеног суда упућен тужилац да поднесе првостепеном суду тужбу ради утврђења оспореног потраживања.
Из образложења наведеног решења произилази да је стечајни управник признао разлучно право тужиоцу али да је поверилац "1. Б" у стечају преко законског заступника Агенције за осигурање, депозит, стечај и ликвидацију банка оспорила потраживање тужиоцу односно његово разлучно право на одвојено намирење ради наплате потраживања које је обезбеђено хипотеком.
Тужилац је поднео тужбу ради утврђења разлучног права на одвојено намирење само против стечајног дужника, првостепени суд је на рочишту одржаном дана 12.02.2004. године дао налог тужиоцу да уреди тужбу у погледу пасивне легитимације тако што ће тужбом обухватити поред стечајног дужника и повериоца који му је оспорио потраживање што тужилац није урадио. Првостепени суд одбија тужбени захтев налазећи да се нису испунили услови из члана 125. Закона о принудном поравнању стечају и ликвидацији, и да непотпуна процесна ситуација на страни туженог има за последицу одбијање тужбеног захтева.
Нису основани жалбени наводи пуномоћника тужиоца да чињенично стање није тачно и потпуно утврђено. Према одредби члана 125. ст. 2. Закона о принудном поравнању стечају и ликвидацији прописано је да повериоци могу оспоравати пријављена потраживања док према одредби члана 125. ст. 3. истог закона стоји да пријављено потраживање ће се сматрати утврђено ако га призна стечајни управник и не оспори ни један од поверилаца.
Према члану 127. ст. 1. истог закона прописано је да ће стечајно веће решењем упутити повериоца чије је потраживање оспорено да у року од 8 дана од дана достављања решења покрене поступак пред судом или другим органом ради утврђивања оспореног потраживања.
С тога у ситуацији ако је потраживање повериоца оспорио стечајни управник поверилац ће поднети тужбу или покренути други поступак против стечајног дужника којим ће тражити да се утврди његово потраживање према стечајном дужнику. Међутим, ако је потраживање оспорио неки од поверилаца као што је то овде случај, тада поверилац односно овде тужилац чије је потраживање оспорено, мора поднети тужбу и против повериоца који му је потраживање оспорио.
Иако по члану 127. ст. 1. Закона о принудном поравнању стечају и ликвидацији стечајно веће није дужно да унесе у изреци против кога стечајни поверилац чије је потраживање оспорено треба да поднесе тужбу, из духа самог Закона произилази да стечајни поверилац у том случају тужбу подноси против стечајног дужника и повериоца који му је оспорио потраживања.
Стечајни дужник и поверилац који је стечајном повериоцу оспорио пријављено потраживање сматрају се у смислу члана 201. ЗПП, јединственим супарничарима, будући да се по закону и због прероде правног односа спор може решити само на једнак начин и према једном и према другом. Дакле, и стечајни дужник и стечајни поверилац који је спорио потраживања стечајном повериоцу сада тужиоцу сматрају се као једна парнична странка. Стога, у процесној ситуацији у којој стечајни поверилац - тужилац изричито не жели да уреди тужбу тако што ће као ужене јединствене супарничаре означити и стечајног дужника и повериоца који му је оспорио потраживање, тужбу треба одбацити због недостатка процесне легитимације на туженој страни.
Поверилац који је оспорио потраживање и стечајни дужник морају бити нужни супарничари обзиром да је као основни субјект спора поверилац који је оспорио потраживање другом повериоцу, док је стечајни дужник друготужени јер се на његовој имовини рефлектују спорна питања.
Са изложеног, првостепена пресуда је укинута а тужба тужиоца одбачена. Захтев тужиоца да му тужени накнади трошкове парничног поступка је одбијен као неоснован са разлога што тужилац није успео у спору.