Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланова Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. новембра 2012. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 428. став 3. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 72/11).

2. Ово решење доставити Народној скупштини ради давања одговора поводом покренутог поступка из тачке 1.

3. Рок за давање одговора из тачке 2. је 30 дана од дана достављања Решења Народној скупштини.

Образложење

Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 428. став 3. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 72/11). Иницијатор сматра да је оспорена одредба Закона "противна одредби члана 16. став 2. Устава Републике Србије...и противна одредби члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, (јер)...странку која поседује одлуку Уставног суда добијену по уставној жалби или одлуку Европског суда за људска права којим су утврђене повреде људских или мањинских права (доводи) у позицију да на основу истих" не може по протеку рока од пет година од дана кад је одлука постала правноснажна да поднесе предлог за понављање поступка, што чини неделотворном како одлуку Уставног суда, тако и одлуку Европског суда за људска права, без обзира на то што је то могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке. Такав став, како наводи, иницијатор темељи на чињеници да поступак по уставној жалби и поступак код Европског суда за људска права заједно трају дуже од пет година од дана правноснажности одлуке чије би понављање странке могле да траже.

Уставни суд је дописом од 10. априла 2012. године доставио иницијативу Народној скупштини на мишљење, сагласно члану 35а став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), али у остављеном року од 30 дана, а ни накнадно мишљење није достављено.

У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 426. став 1. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 72/11) прописано да се поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може по предлогу странке поновити, поред осталог, ако странци незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, није било омогућено да расправља пред судом (тачка 2.), односно ако странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке, односно ако је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке (тач. 11) и 12)). Чланом 428. став 1. тачка 4) Закона прописано је да се предлог за понављање поступка подноси у року од 60 дана, и то у случајевима, поред осталих, из члана 426. тач. 11) и 12) овог закона, од дана када је странка могла да употреби правноснажну одлуку која је разлог за понављање поступка, док се према оспореној одредби става 3. истог члана 428, по протеку рока од пет година од дана кад је одлука постала правноснажна, предлог за понављање поступка не може поднети, а према ставу 4. истог члана, изузетно од става 3. овог члана предлог за понављање поступка из разлога наведених у члана 426. став 1. тачка 2) овог закона не може се поднети по протеку рока од десет година од дана када је одлука постала правноснажна.

Одредбама Устава Републике Србије утврђено је: да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом (члан 16. став 2.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се приликом ограничења Уставом зајемчених права не сме задирати у суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана и поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.); да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194. став 5.).

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист Србија и Црна Гора – Међународни уговори", број 9/03) гарантује се да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона (члан 6.), те да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).

Разматрајући постојање разлога за покретање поступка за оцену уставности оспорене законске одредбе, Уставни суд је имао у виду да је, сагласно члану 97. тачка 2. Устава, Народна скупштина надлежна да уреди поступак пред судом, што обухвата и овлашћење да се пропишу правна средства у том поступку и услови за њихово коришћење, а што даље подразумева и рокове за подношење одређеног правног средства. Суд је, такође, имао у виду да прописивање не само субјективног, већ и објективног рока за изјављивање ванредног правног средства има посебан значај са становишта правне сигурности, будући да се ванредним правним средством омогућава преиспитивање правноснажне судске одлуке. Међутим, Уставни суд налази да се, управо полазећи од уставне обавезе државе да обезбеди остваривање људских права, међу којима су и права на правично суђење и на правно средство, а која су зајемчена Уставом и гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, као потврђеним међународним уговором, као спорно поставља питање да ли прописивање објективног рока за подношење предлога за понављање правноснажно окончаног парничног поступка који се рачуна од дана правноснажности судске одлуке у односу на коју се предлаже понављање поступка и чијим истеком овај правни лек више није могуће користити, угрожава остваривање зајемчених права у случају када се предлог подноси из разлога прописаних одредбама члана 426. тач. 11) и 12) Закона о парничном поступку. Наиме, у ситуацији када је законодавац, зарад делотворне заштите људских права и слобода предвидео да се правноснажно окончани поступак може поновити ако је одлуком Европског суда за људска права или одлуком Уставног суда утврђено да је странци у том поступку повређено или ускраћено неко од гарантованих људских права, поставља се питање да ли оспорена одредба Закона која прописани објективни рок од пет година за подношење овог правног лека, и у наведеним случајевима везује за дан када је парнични поступак правноснажно окончан, сагласна са Уставом утврђеним начелом да свако има право на судску заштиту, ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су том повредом настале (члан 22. став 1. Устава) и да ли се у тим случајевима прописано правно средство може сматрати делотворним са становишта члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Ово из разлога што је неспорно да странка ни на који начин не може да утиче на то да се поступак заштите њених зајемчених права пред Уставним судом и Европским судом за људска права оконча пре истека рока прописаног оспореном одредбом Закона. Штавише, како је према ставу Европског суда за људска права, уставна жалба у Републици Србији делотворно правно средство за заштиту слобода и права грађана, то значи да је услов за обрађање Европском суду и вођење поступка пред Уставним судом, а које право јемчи одредба члана 22. став 2. Устава, да је грађанин као странка претходно заштиту својих права покушао да оствари пред Уставним судом.

На основу изнетог, Уставни суд је оценио да се основано поставља питање уставности одредбе члана 428. став 3. Закона о парничном поступку, и то у вези разлога за понављање поступка предвиђених чланом 426. став 1. тач. 11) и 12) Закона, будући да се прописивањем објективног рока за понављање поступка и за случај када странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, односно ако је Уставни суд у поступку по уставној жалби утврдио повреду или ускраћивање људског и мањинског права зајамченог Уставом у парничном поступку, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, односно да се поставља питање да ли се на тај начин доводи у питање остваривање других права зајемчених Уставом, и то конкретно остваривање права на правично суђење и права на правно средство из чл. 32. и 36. Устава. Ово стога што странка, у року од шест месеци након одлуке Уставног суда по уставној жалби има право да се обрати Европском суду за људска права. У ситуацији кад странка не може утицати на временско ограничење тог поступка, поставља се питање да ли објективан рок за понављање поступка од пет година од дана кад је одлука постала правноснажна нарушава уставну гаранцију из члана 22. став 1. Устава, односно могућност уклањања последица које су повредом настале кад Европски суд за људска права утврди повреду људског права, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке.

На основу изнетог, Уставни суд је оценио да се основано поставља као спорно питање сагласности одредбе члана 428. став 3. у вези члана 426. став 1. тач. 11) и 12) Закона о парничном поступку са Уставом и потврђеним међународним уговором, те је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покренуо поступак за утврђивање неуставности и несагласности потврђеним међународним уговором наведене одредбе Закона.

Полазећи од изложеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић