Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирка Рашића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Мирко Рашић из Београда поднео је 18. јула 2013. године, преко пуномоћника Ђура Живковића и Марије Греговић, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду у предмету П. 1042/10 и против пресуде Врховног касационог суда Прев. 37/13 од 16. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на имовину из члана 58. Устава, као и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.

Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, кроз арбитрерно и неправично поступање суда које је последица произвољне и погрешне примене материјалног права и погрешне примене процесног права, као и кроз непоштовање права на образложену судску одлуку; да је ревизијски суд као разлог за преиначење другостепене одлуке и одбијање тужбеног захтева тужиоца навео да другостепени суд није уважио битну чињеницу, која се односи на то да је тужилац сам скривио немогућност испуњења уговора, налазећи да показатељи пословања субјекта приватизације и отпуштање великог броја радника као технолошког вишка указују да сврха приватизације није испуњена, те да је тужена основано раскинула спорни уговор; да је уговором о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције од 20. априла 2004. године тужилац преузео обавезу да одржи континуитет пословања субјекта приватизације у року од две године од дана закључења уговора; да је одредбом члана 41а став 1. тачка 4) Закона о приватизацији дата могућност купцу да може да одржи и континуитет у смањеном обиму, јер такв а могућност није изричито искључена; да ни Законом, а ни уговором није санкционисано одржавање смањеног континуитета пословања субјекта приватизације; да је крајње ирелевантно позивање ревизијског суда на општи интерес и циљеве приватизације; да је у току поступка вештачењима утврђено да је код субјекта приватизације одржан континуитет пословања у смањеном обиму, а у складу са смањењем броја запослених, те да је код таквог стања ствари више него очигледно да тужилац није скривио немогућност испуњења уговора; да је ревизијски суд истакао да је тужилац пре куповине субјекта приватизације имао могућност да провери његову имовину и финансијско стање, али да је занемарио чињеницу да те обавезе нису биле евидентиране у пословним књигама субјекта приватизације; да је апсолутно био исправан став другостепеног суда, да се због правних последица отварања стечајног поступка, не може сматрати то да сама чињеница покретања стечајног поступка има за последицу закључак о неизвршавању обавезе одржавања континуитета рада у основној делатности субјекта приватизације од стране купца; да ревизијски суд није дао разлоге о томе зашто није прихватио налаз и мишљење Комисије судских вештака која је поступала у овом предмету; да у оспореној пресуди нису дати јасни, довољни, разумљиви и уставноправно прихватљиви разлози у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари, те да образложење наведене одлуке не задовољава стандарде правичног суђења успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права; да је парнични поступак покренут 2006. године, те да је трајао пуних седам година и да је у овом предмету обављено више вештачења, чиме су створени додатни трошкови и непотребно одуговлачен поступак; да му је оспореном пресудом повређено и право из члана 58. Устава. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, а накнаду нематеријалне штете није тражио.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Привредног суда у Београду П. 1042/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 8. маја 2006. године Трговинском суду у Београду тужбу против тужене Агенције за приватизацију Републике Србије, ради утврђења да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужиоца и тужене.

До доношења прве пресуде одржана су три рочишта, на којима су изведени докази саслушањем сведока и економским вештачењем преко комисије судских вештака, док два рочишта нису била одржана због непостојања процесних претпоставки.

Пресудом Трговинског суда у Београду П. 2577/06 од 4. априла 2007. године је, у ставу првом изреке, усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужене Агенције за приватизацију Републике Србије као продавца и тужиоца као купца, што је тужена дужна да призна и трпи. Ставом другим изреке пресуде је обавезана тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.

Одлучујући о жалби, Виши трговински суд је пресудом Пж. 5655/07 од 19. јула 2007. године одбио жалбу тужене и потврдио ожалбену пресуду Трговинског суда у Београду П. 2577/06 од 4. априла 2007. године.

Врховни суд Србије је решењем Прев. 466/07 од 15. априла 2008. године, одлучујући о ревизији тужене, у ставу првом изреке укинуо пресуду Вишег трговинског суда Пж. 5655/07 од 19. јула 2007. године и пресуду Трговинског суда у Београду П. 2577/06 од 4. априла 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Ставом другим изреке је одбачена као недозвољена ревизија умешача на страни туженог изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 5655/07 од 19. јула 2007. године.

У поновном поступку је, након доношења решења којим се дозвољава учешће умешача на страни тужене ГИП „Хидротехника – Београдградња“ АД, у реорганизацији, Београд, одржано шеснаест рочишта на којима су изведени докази допунским вештачењем и поновним вештачењем преко Градског завода за вештачења, док два рочишта нису одржана (због непостојања процесних претпоставки).

Привредни суд у Београду донео је пресуду П. 1042/10 од 24. новембра 2011. године којом је, у ставу првом изреке, одбацио тужбу у делу захтева да се овласти тужилац да изврши пренос права власништа на 232.765 акција привредног друштва ГИП „Хидротехника – Београдградња“ АД, Београд, и изврши упис овог права код Централног регистра хартија од вредности. Ставом другим изреке пресуде је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиоца да се утврди да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужиоца и тужене. Ставом трећим изреке пресуде је обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 3.069.375,00 динара, а ставом четвртим изреке је одбијен захтев умешача на страни тужене ГИП „Хидротехника – Београдградња“ АД, Београд, за накнаду трошкова парничног поступка. Из образложења ове пресуде произлази: да је према утврђеном чињеничном стању тужилац купац 70% друштвеног капитала субјекта приватизације, умешача на страни тужене, по уговору закљученом са туженом 20. априла 2004. године; да је обавеза тужиоца по одредби члана 5.3.2. уговора била одржавање континуитета пословања субјекта приватизације у року од две године од закључења уговора; да је тужена у поступку надзора извршења уговора дописом од 18. новембра 2005. године оставила купцу накнадни рок за испуњење обавезе одржавања континуитета; да је пред Трговинским судом у Београду, дана 23. септембра 2005. године, покренут претходни поступак ради утврђивања разлога за покретање стечајног поступка над субјектом приватизације, а да је 1. фебруара 2006. године над истим субјектом покренут поступак стечаја; да се тужена дописима од 14. децембра 2005. године и 3. фебруара 2006. године обратила стечајном управнику ради достављања документације у циљу контроле извршења обавезе купца капитала; да је тужена 23. фебруара 2006. године тужиоцу упутила допис којим га је обавестила да раскида уговор о продаји друштвеног капитала због неиспуњења уговорне обавезе одржавања континуитета пословања субјекта приватизације, сходно члану 41а став 1. тачка 4) Закона о приватизацији; да је тужилац , неприхватајући раскид уговора , поднео тужбу ради утврђења да је уговор пуноважан и да производи правно дејство , тврдећи да је одржао континуитет производње у смањеном обиму што је последица знатно лошијег финансијског стања субјекта приватизације, него што му је предочено у поступку аукцијске продаје, те да је инсолвентност субјекта приватизације наступила као последица дуговања насталих пре поступка приватизације. У току поступка првостепени суд је на основу налаза и мишљења вештака грађевинске и финансијске струке утврдио да је у периоду од закључења уговора до 1. фебруара 2006. године одржан смањен и континуитет пословања субјекта приватизације, а у складу са смањењем броја запослених, али да сама чињеница покретања стечајног поступка над субјектом приватизације 1. фебруара 2006. године значи да тужилац није испунио своју обавезу из уговора о продаји друштвеног капитала, односно да није одржао континуитет пословања субјекта приватизације у основној делатности у року од две године од дана закључења уговора, јер је та обавеза тужиоца постојала до 20. априла 2006. године. Са тих разлога првостепени суд је одбио тужбени захтев за утврђење да уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен између парничних странака , и након достављања обавештења о раскиду уговора , производи правно дејство.

Одлучујући о жалби тужиоца, Привредни апелациони суд је пресудом Пж. 2344/12 од 28. новембра 2012. године, у ставу првом изреке делимично одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду Привредног суда у Београду П. 1042/10 од 24. новембра 2011. године у ставу првом изреке. Ставом другим изреке пресуде је преиначена првостепена пресуда у ставу другом и трећем изреке и усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужиоца и тужене и одлучено је да свака странка сноси своје трошкове спора. Ставом трећим изреке пресуде је одбијен, као неоснован, захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка. Из образложења те пресуде произлази: да је д ругостепени суд прихватио закључак првостепеног суда да је до отварања стечајног поступка над субјектом приватизације тужилац испунио своју уговорну обавезу и одржао континуитет пословања у основној делатности; да, међутим, другостепени суд сматра да сама чињеница покретања стечајног поступка нема за последицу закључак о неизвршењу обавезе купца да одржава континуитет рада у основној делатности субјекта приватизације. По становишту другостепеног суда, правне последице покретања стечајног поступка које се односе на престанак овлашћења заступника и органа управљања друштва , спречавају купца субјекта приватизације да након покретања стечајног поступка испуњава права и обавезе по закљученом уговору о продаји друштвеног капитала, па је са наведених разлога преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев.

Врховни касациони суд је оспореном пресудом Прев. 37/13 од 16. маја 2013. године, у ставу првом изреке, усвојио ревизију тужене и преиначио пресуду Привредног апелационог суда Пж. 2344/12 од 28. новембра 2012. године у ставу другом њене изреке, тако што је одбио, као неосновану, жалбу тужиоца и потврдио пресуду Привредног суда у Београду П. 1042/10 од 24. новембра 2011. године у делу којим је одбијен, као неоснован, тужбени захтев за утврђење да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужиоца и тужене, те обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 3.069.375,00 динара ; ставом другим изреке је одбијена, као неоснована, ревизија тужене изјављена против решења о трошковима другостепеног поступка садржаног у ставу трећем изреке другостепене пресуде; ставом трећим изреке је обавезан тужилац да туженој накнади трошкове ревизијског поступка у износу од 2.025.000,00 динара. Из образложења оспорене ревизијске пресуде произлази: да другостепени суд није уважио битну чињеницу за доношење одлуке о тужбеном захтеву, а која се односи на то да је тужилац сам скривио немогућност испуњења уговора; да је у поступку приватизације тужилац купио већински капитал активног привредног друштва које је имало 459 запослених, а да је тај број сведен на 57 запослених на дан покретања стечајног поступка; да су у пословним књигама субјекта приватизације по годишњем извештају за 2003. годину укупно исказане обавезе у износу од 249.997.160,00 динара, док су те обавезе према годишњем извештају за 2005. годину повећане за 72%, а односе се , између осталог , и на добијене дугорочне кредите у 2004. и 2005. години који су обезбеђени хипотекама на непокретностима субјекта приватизације; да су на дан отварања поступка стечаја укупне обавезе субјекта приватизације износиле 602.331.124,00 динара; да су се у периоду блокаде рачуна од 9. маја 2005. године, обавезе субјекта приватизације већим делом односиле на обавезе по прав носнажним пресудама из 2004. и 2005. године, које потичу из периода пре приватизације, као и већина признатих потраживања стечајним повериоцима, што тужиоцу није могло бити непознато; да је пре куповине субјекта приватизације тужилац имао могућност да изврши проверу његове имовине и финансијског стања, те да стога тужилац не може оправдање за отварање стечајног поступка и немогућност извршења уговорне обавезе одржавања континуитета током две године од закључења уговора о куповини субјекта приватизације , правдати чињеницом да је тек по уласку у предузеће идентификовао лошије финансијско стање субјекта приватизације, него што је имао сазнање приликом куповине. Ревизијски суд даље наводи да је, без обзира на реално стање субјекта приватизације, које тужиоцу није могло бити непознато, тужилац уговором преузео обавезу одржавања континуитета током две године, а већ наредне године од дана закључења уговора рачун субјекта приватизације је био блокиран, број запослених висококвалификованих и квалификованих радника драстично смањен, извршено отуђење и оптерећење хипотеком основних средстава и имовине субјекта приватизације, смањен приход из основне делатности, а повећане укупне обавезе што је све довело до инсолвентности субјекта приватизације. Имајући у виду наведено, ревизијски суд истиче да се не може сматрати да је купац капитала испоштовао уговорну обавезу одржавања континуитета пословања , која обавеза заједно са другим обавезама из уговора о приватизацији има за циљ да поспеши делатност субјекта приватизације ради упошљавања и остваривања зараде постојећих и новопримљених радника. Поред тога, даље се наводи да показатељи пословања субјекта приватизације и отпуштање великог броја радника као технолошког вишка (193), међу којима је и 116 ВКВ радника, указује да сврха приватизације није испуњена, те је основано тужена Агенција спорни уговор раскинула.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).

Законом о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 18/03, од 28. фебруара 2003. године) , који је био на снази у време закључења предметног уговора о продаји друштвеног капитала, било је прописано да се овим законом уређују услови и поступак промене власништва друштвеног, односно државног капитала (у даљем тексту: приватизација) (члан 1.); да се приватизација заснива на следећим начелима – 1) стварање услова за развој привреде и социјалну стабилност, 2) обезбеђење јавности, 3) флексибилност, 4) формирање продајне цене према тржишним условима (члан 2.) , а накнадно додатим чланом 41а било је прописано да ако се уговорена цена плаћа у више рата, а купац не плати рату у уговореном року, уговор се раскида, а капитал који је предмет продаје преноси се Акцијском фонду.

Законом о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС", бр. 45/05, од 31. маја 2005. године) , који је важио у време упућивања обавештења Агенције за приватизацију Републике Србије о раскиду уговора, било је прописано да се уговор о продаји капитала, односно имовине сматра раскинутим због неиспуњења ако, ни у накнадно остављеном року за испуњење, купац – 1) не плати уговорену цену, односно било коју од доспелих рата, 2) не инвестира у субјект приватизације на начин, у облику и року утврђеним уговором, 3) располаже имовином субјекта приватизације супротно одредбама уговора, 4) не обезбеди континуитет у обављању регистроване делатности ради чијег је обављања субјект приватизације основан, 5) не достави гаранцију за инвестиционо улагање на начин утврђен уговором, 6) не извршава одредбе о начину решавања питања запослених, 7) у другим случајевима предвиђеним уговором (члан 41а став 1. тач. 1-7) ).

5. Разматрајући наводе уставне жалбе, а пре свега истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је нашао да подносилац сматра да је неприхватљиво становиште највишег суда изражено у оспореној ревизијској пресуди, да у конкретном случају одржавање смањеног континуитета пословања и смањење броја запослених, те отварање поступка стечаја услед инсолвентности предузећа – субјекта приватизације, може представљати раскидни услов.

Уставни суд, најпре, констатује да је уговор о продаји друштвеног капитала субјекта приватизације ГИП “ Хидротехника-Београдградња“ АД, Београд, методом јавне аукције, закључен између купца, овде подносиоца уставне жалбе и тужене Агенције за приватизацију, 20. априла 2004. године. Чланом 5.3.2. наведеног уговора, купац субјекта приватизације се обавезао да ће у периоду од две године од дана закључења уговора обезбедити континуитет пословања предузећа у основној делатности за коју је предузеће било регистровано на дан одржавања аукције. Чланом 6.1.3. уговора прописано је да Агенција има право да раскине уговор уз писмено обавештење купцу, уколико купац не обезбеди континутет пословања у складу са чланом 5.3.2. уговора. Такође је, у истом члану, констатовано да у случају раскида уговора, купац губи право на враћање допозита, право на враћање уплаћеног дела куповне цене и сва права и потраживања по основу овог уговора.

У току парничног поступка првостепени суд је утврдио да је тужилац као купац субјекта приватизације у периоду од закључења уговора до 1. фебруара 2006. године, када је покренут стечајни поступак над субјектом приватизације, одржао смањени континутет пословања, у складу са смањењем броја запослених. Првостепени суд је, међутим, заузео становиште да сама чињеница покретања стечајног поступка над субјектом приватизације значи и то да тужилац није испунио своју обавезу из уговора, односно да није одржао континуитет пословања субјекта приватизације у основној делатности у року од две године од дана закључења уговора, јер је таква његова обавеза постојала до 20. априла 2006. године.

Супротно наведеном, другостепени суд је заузео потпуно другачије становиште, налазећи да је тужилац као купац капитала до покретања стечајног поступка над субјектом приватизације испунио своју уговорну обавезу и одржао континуитет пословања у основној делатности, налазећи да сама чињеница покретања стечајног поступка нема за последицу закључак о неизвршењу обавезе купца да одржава континутет пословања у основној делатности субјекта приватизације. Наиме, другостепени суд је посебно истакао да се правне последице покретања стечајног поступка односе на престанак овлашћења заступника и органа управљања друштва, а које спречавају купца субјекта приватизације да након покретања стечајног поступка испуњава права и обавезе по закљученом уговору о продаји друштвеног капитала.

Коначно, ревизијски суд је у оспореној пресуди истакао да је погрешно становиште заузето у другостепеној пресуди, с обзиром на то да није уважена чињеница која се односи на то да је тужилац као купац субјекта приватизације сам скривио немогућност испуњења уговора, јер је већ наредне године по закључењу уговора рачун субјекта приватизације био блокиран, број висококвалификованих и квалификованих радника драстично смањен, извршено отуђење и оптерећење хипотеком основних средстава и имовине, чиме је смањен приход из основне делатности, а повећане укупне обавезе које су довеле до инсолвентности субјекта приватизације. Наиме, ревизијски суд налази да се услед покретања стечајног поступка над субјектом приватизације не може сматрати да је купац капитала испоштовао уговорну обавезу одржавања континуитета пословања, која обавеза , заједно са другим обавезама из уговора о приватизацији , има за циљ „да поспеши делатност субјекта приватизације ради упошљавања и остваривања зараде постојећих и новопримљених радника“.

Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је уговор о продаји друштвеног капитала од 20. априла 2004. године, као раскидни услов прописао необезбеђење контину итета по словања у периоду од две године од дана закључења уговора , и то у основној делатности за коју је предузеће било регистровано на дан одржавања аукције. Такође, Уставни суд налази да из одредаба Закона о приватизацији, као и одредаба уговора о продаји друштвеног капитала, у погледу континуитета пословања као раскидно г услов а, произлази да је приватизовано предузеће дуж но да и после продаје капитала одређени временски период настави да обавља исту делатност, односно да обављање основне – регистроване делатности не буде прекинуто.

Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво становиште изражено у оспореној ревизијској пресуди да се услед необезбеђења континуитета пословања у уговореном року од две године, поред извршеног отуђења и оптерећења хипотеком основних средства и имовине субјекта приватизације, смањења прихода из основне делатности, те повећања укупних обавеза које су довеле до инсолвентности субјекта приватизације и покретања стечајног поступка над њим, не може сматрати да је купац капитала поштовао уговорну обавезу одржавања континуитета пословања која, заједно са другим обавезама из уговора о приватизацији, има за циљ да створи услове за укупни развој привреде и социјалну стабилност.

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да ревизијски суд у образложењу своје одлуке дао јасне, разумљиве и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права, о томе због чега сматра да купац није обезбедио континуитет пословања у основној делатности за коју је предузеће било регистровано на дан одржавања аукције, иако је вештачењем у току поступка утврђено да је континутет пословања у оквиру основне делатности одржан у смањеном обиму до дана отварања поступка стечаја. При томе, Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца да ревизијски суд инсолвентност предузећа у условима тржишне привреде и отпуштање великог броја радника као технолошког вишка представља као примарни показатељ необезбеђења континуитета пословања , с обзиром на то је у току поступка утврђено да је у периоду после продаје субјекта приватизације а до покретања стечајног поступка, исказиван константно увећани пословни губитак у финансијским извештајима субјекта приватизације, што је и довело до његове неликвидности у дужем периоду, као стечајног разлога који је наступио пре истека рока од две године од дана закључења уговора о продаји друштвеног капитала.

Како је Уставни суд из свега наведеног утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом нису повређене уставне гаранције права на правично суђење гарантовано г одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа ни за тврдњу о повреди зајемченог права на имовину из члана 58. Устава која се заснива на истим разлозима .

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС" , бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), у тачки 1. изреке одбио уставну жалбу као неосновану.

6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе такође позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак започео 8. маја 2006. године, подношењем тужбе Трговинском суду у Београду и да је окончан пресудом Врховног касационог суда Прев. 37/13 од 16. маја 2013. године. Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.

Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак укупно трајао седам година, што може ука зивати на то да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права. Међутим, како је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а , пре свега , од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.

Оцењујући сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак вођен ради утврђења да је пуноважан и да производи правно дејство уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључен 20. априла 2004. године између тужиоца као купца субјекта приватизације и тужене Агенције за приватизацију као продавца. Полазећи од тога да је парнични суд до доношења прве првостепене пресуде одржао три рочишта , на којима је изводио доказе саслушањем сведока и економским вештачењем, као и да је у поновном поступку пред првостепеним судом извођено и допунско економско вештачење, као и комисијско вештачење, Уставни суд налази да се у конкретном случају одлучивало о значајно сложеним чињеничним и правн им питањима.

Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац и њенов пуномоћник нису допринели дужем трајању парничног поступка.

Када је реч о поступању надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд, након непуних годину дана донео прву пресуду, која је потврђена у поступку по жалби, али је ревизијски суд одлучујући о ревизији тужене укинуо нижестепене пресуде и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку првостепени суд је након шеснаест одржаних рочишта, односно након две и по године донео другу пресуду која је преиначена у поступку по жалби, али је ревизијски суд одлучујући о ревизији тужене преиначио другостепену пресуду и потврдио првостепену пресуду.

Имајући у виду да је у периоду од седам година по два пута одлучивано у све три инстанце, без исказане неажурности судова у појединим фазама поступка, те полазећи од објективне сложености предметног привредног спора, то Уставни суд налази да је у конкретном случају парница, у свом крајњем исходу, ипак окончана у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка.

Имајући у виду све наведено , Уставни суд је оценио да у поступку који је во ђен пред Привредним судом у Београду у предмету П. 1042/10 није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић