Према стању у списима предмет тужбеног захтева је тужиочево потраживање на име неизмирених новчаних дуговања туженог, и то по основу одговорности туженог према одредби члана 54. ЗП односно по основу активних радњи власника тужиоца које представљају пробијање правне личности. Није спорно да је над тужиоцем отворен поступак ликвидације решењем Привредног суда у В. Л. 75/2000 од 27. 10.2000. године. Међу парничним странкама је спорно да ли је пре ликвидације дошло до пробијања правне личности, што тужиоцу даје право да тужбу усмери према власнику фирме, ово из разлога власник фирме достављене фактуре о испорученој роби тужиоцу није прокњижио у пословним књигама, иако је предметну робу примио, па како исте нема на залихама код тужиоиа, то наведена роба по испистављеним фактурама представља мањак. Дакле, у конкретном случајх је спорно да ли се ради о недозвољеним располагањима туженог, тј. располагању туђом имовином зарад постизања циљева који су противправни, да ли таква располагања представљају привид правне личности из члана 54. ЗП односно да ли је власник предузећа који је сгранка у овом спору, злоупотребио предузеће да би постигао циљ који је за њега забрањен, супротно прописима, поступајући са имовином предузећа као да је у питању његова имовина.
Према становишту овог суда чињенично стање одлучно за разрешење предметног спора није потпуно и правилно утврђено, односно првостепена пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама, јер није наведено коју битну чињеницу суд сматра истинитом и на чему се заснива оцена да је тужени као оснивач приватног предузећа мешао и вину предузећа и личну имовину, тј. да је тужени као бивши власник предузећа злоупотребио предузеће на његову штету очигледним мешањем примљене робе са имовином самог власника предузећа, те да лн се сходно томе одговорност за мањак робе у магацину тужиоца протеж на власника предузећа. Наиме, пробијање правне личности подразумева чињење преварне радње, која мора бити доказана. Активирање личне олговорности пробијањем зида правног субјективитета предузећа, дакле није могуће на основу пасивног понашања. Дакле, терет доказивања пробоја правне личности лежи на тужиоцу, али и суд мора утврлити конкретне радње које представљају злоупотребу односно утврдити преварно понашање којим се конкретни случај категорише правно основаним за примену института пробијања правне личности. Наиме, у конкретном случају, тужилац није доказао постојање чињенице о испоруци спорне робе туженом односно није презентирао суду валидне писмене исправе које несумњиво потврђују чињеницу да је роба предата туженом например да ли је тужени својим потписом на отпремницама потврдио пријем робе, чија је врста и количина наведена у предметним рачунима. Како ове одлучне чињенице нису до краја расправљане, нити су о њима дати разлози, то се побијана пресуда не може са сигурношћу испитати, јер произилази да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено.
Са наведених разлога, жалбу туженог је ваљало уважити, првостепену пресуду укинути и предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење.
У наставку поступка првостепени суд ће поступити по примедбе из овог решења, а то подразумева обавезу суда да поново цени одлучне чињенице битне за пресуђење ове правне ствари, које се односе на сва кретања предметне робе до туженог, које се морају документовати одговарајућим писменим исправама и по потреби утврдити саслушање сведока, а који омогућавају да се провери оправданост тврдњи тужиоца да је роба испоручена тј. предата туженом, као и да ли је тужени са имовином предузећа располагао у циљу остварења личне користи.
Предмет оцене првостепеног суда посебно ће бити то да ли је у пословним књигама тужиоца књижена роба која је предмет спорних рачуна. По утврђивању свих наведених релевантних чињеница биће донета нова одлука о основаности тужбеног захтева.