Према утврђеном чињеничном стању у првостепеном поступку, странке у спору биле су у пословном односу по основу купопродаје робе. Тужилац је туженом у 1996. години испоручио робу у вредности од 780.514, 71 УСА долара. Предмет тужбеног захтева је исплата преосталог дуга у износу од 235.580,01 УСА долара и 408.715, 20 динара са припадајућом каматом. Тужилац је ради наплате предметног потраживања 28. 12.1999. године поднео тужбу.
Нижестепени судови су одбили тужбени захтев тужиоца, због застарелости потраживања применом одредбе члана 374. Закона о облигационим односима, којом је прописан трогодишњи рок застарелости потраживања. Притом су стали на становиште да се не може применити рок застарелости. прописан Конвенцијом о застарелости у области међународне купопродаје робе.
Неосновано се у ревизији истиче да је одлука другостепеног суда заснована на погрешној примени материјалног права. Неспорна је чињеница да је Скупштина бивше СФРЈ дана 11.7. 1978. године, донела Закон о ратификацији Конвенције о застарелости потраживања у области међународне купопродаје робе ("Службени лист СФРЈ" бр. 5/78 од 13.07.1978. године). У одредби члана 16. Устава СРЈ предвиђено је да међународни уговори, који су потврђени и објављени у складу са уставом, као и општа прихваћена правила међународног права чине саставни део унутрашњег правног поретка. Ратификацијом Конвенције иста је постала саставни део Југословенског права, односно сада саставни део Заједнице Србије и Црне Горе и примењује се као леџ специалис и има примат над домаћим правом.
Према одредби члана 8. Конвенције потраживање у области међународне купопродаје робе застаревају за 4 године, који је дужи од рока застарелости од 3 године прописаног у одредби члана 374. Закона о облигационим односима. Међутим, рок застарелости прописан чланом 8. Конвенције, не примењује се кад се ради о потраживању предузећа којима је седиште на подручју државе која није потписник Конвенције, када се имају у виду и остале одредбе Конвенције, односно Конвенције у целини. То произилази из текста Конвенције, као и одредбе члана 31. Конвенције, које прописују домен примене Конвенције.
Из тих одредаба произилази да се Конвенција примењује само између потписника Конвенције, односно држава уговорница, а не и у односу на купопродају робе између предузећа од којих продавац има седиште на подручју државе која није потписник Конвенције.
На такав закључак посебно указује одредба члана 3. Конвенције којом је прописано да се Конвенција примењује само у случајевима ако стране уговорнице, у време закључења уговора о међународној купопродаји робе, имају пословна седишта у државама уговорницама.
Са напред изнетих разлога, правилан је закључак другостепеног суда да се у конкретном случају код оцене застарелости потраживања тужиоца не може применити Конвенција, већ одредба Закона о облигационим односима. Тужиочево потраживање доспело је за наплату пре 28. 12.1996. године, а тужбу је поднео суду 28. 12.1999. године, што значи да је тужба поднета по протеку рока од 3 године прописаног наведеном одредбом члана 374. Закона о облигационим односима.