Уставном суду Републике Србије, поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредбе члана 4. став 2. Одлуке о привременом постављању монтажних и других објеката на јавним површинама, коју је донела Скупштина града Новог Сада., У.иницијативи се наводи да је оспорена одредба Одлуке супротна члану 56. Устава Републике Србије, као и то да Скупштина града Новог Сада није овлашћена да ограничава право приватне својине на фасадама зграда у приватној својини.
У одговору доносиоца акта наводи се да је Законом о комуналним делатностима прописано да општина, односно град обезбеђује и уређује услове за обављање комуналних делатности, као и то да те делатности, у смислу закона, чини и одржавање улица, путева и других јавних површина. Истиче се да је у више одредаба Закона о локалној самоуправи дато овлашћење општини, односно граду, да уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности, па се та овлашћења односе и на одржавање и коришћење јавних површина. Такође се, у одговору даље наводи значење појма јавна површина утврђеног Законом о планирању и уређењу простора и насеља ("Службени гласник РС", бр. 44/95, 23/96, 16/97 и 46/98), односно Законом о изградњи објеката ("Службени гласник РС", бр. 44/95, 24/96, 16/97 и 43/01), који су били на снази у време доношења оспорене Одлуке, и из којих, по мишљењу доносиоца акта, произлази да се, под појмом "објекат" подразумевају, поред осталог, и јавне зелене површине.
Уставни суд је, у спроведеном поступку утврдио следеће.
Оспорена Одлука донета је 29. априла 2003. године, на основу овлашћења садржаног у одредби члана 44. тада важећег Закона о изградњи објеката, којим је било прописано да "изградњу и постављање помоћних објеката и мањих монтажних објеката који се постављају на јавним површинама у насељеним местима (киосци за продају различитих врста роба и пружање услуге, постављање летњих башти, покретних тезги и сл.), обезбеђује и уређује општина, односно град, односно град Београд. Чланом 4. став 2. Одлуке прописано је да су "јавне површине у смислу ове Одлуке и спољашњи делови објеката видљиви са јавних површина, фасаде и кровови зграда колективног становања и индивидуалног становања, уколико се објекат делом налази на јавној површини".
Одредбом члана 72. став 1. тач. 4. и 9. Устава Републике Србије, утврђено је да Република Србија уређује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, као и то да уређује и обезбеђује организацију и коришћење простора, а чланом 119. став 2. Устава утврђено је да сваки други пропис и општи акт мора бити сагласан са законом и осталим републичким прописима.
Законом о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", број 47/2004) који је ступио на снагу 13. маја 2003. године и у односу на који је вршена оцена законитости оспорене одредбе Одлуке, утврђени су услови и начин организације, планирање уређења, изградње и коришћења простора. Члан 98. Закона такође садржи овлашћење за општину, односно град, односно град Београд да обезбеђује и уређује постављање мањих монтажних објеката на јавним површинама. Одредбом члана 2. тачка 1) Закона утврђено је значење израза "јавна површина", тако што је овај појам дефинисан као простор утврђен планом за објекте чије је коришћење, односно изградња од општег интереса, у складу са прописима о експропријација, а као примери јавне површине наведени су јавни путеви, паркови, тргови, улице као и друге површине у складу са посебним законом.
На основу наведених Уставних и законских норми, Суд је оценио да је доносилац акта прекорачио овлашћење када је својим прописом на другачији начин уредио појам јавне површине, коју у смислу Закона чини само простор, тако што је проширио значење овог појма и на фасаде и кровове стамбених зграда колективног и индивидуалног становања. По оцени Суда, фасаде и кровови стамбених зграда, без обзира да ли је реч о колективном или индивидуалном становању, представљају заједничку недељиву својину власника зграде, односно станова и других посебних делова зграде, са свим правима и обавезама који им по закону припадају.
Наиме, Законом о основним својинско.правним односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80, 36/90 и "Службени лист СРЈ", број 41/96), утврђено је да физичка и правна лица могу имати право својине на стамбеним зградама, становима, пословним зградама, пољопривредном земљишту и другим непокретностима, осим на природним богатствима која су у државној својини, а чланом 19. став 2. Закона, прописано је да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради, власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине, на основу чега је Суд утврдио да доносилац акта није надлежан да својим прописом измени предмет права својине.
У смислу одредаба Закона о одржавању стамбених зграда ("Службени гласник РС", број 44/95), фасаде и кровови зграда представљају заједничку недељиву својину власника станова и других посебних делова зграде. Овим законом утврђена су права и обавезе власника станова и других посебних делова зграде у погледу одржавања и коришћења зграде и њених заједничких делова.