Уставни суд у саставу: председавајућа судија мр Станка Милановић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. марта 2009. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 131, 137. и 139. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05).

2. Одбацује се иницијатива за оцену уставности одредаба чл. 111. и 168. Закона из тачке 1.

3. Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредбе члана 147. став 3. Закона из тачке 1.

4. Одбацује се предлог за оцену сагласности Закона из тачке 1. са Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) и Законом о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09).

Образложење

Уставном суду поднети су предлог и иницијативе за оцену уставности одредаба чл. 111, 131, 137, 139, члана 147. став 3. и члана 168. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). У предлогу и иницијативама наводи се да се одредбе члана 168. у вези са чланом 111. Закона, којима је прописана могућност да полицијском службенику престане радни однос уколико у току његовог рада настану безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, у пракси погрешно тумаче што има за последицу кршење основних људских права гарантованих Уставом. Уставност одредаба члана 131. Закона, којима је утврђена обавеза за полицијског службеника да ради дуже од пуног радног времена ако то налаже потреба службе, оспорена је из разлога што, по мишљењу подносиоца, према наведеној одредби, дужина и учесталост ангажовања полицијског службеника дуже од пуног радног времена зависи искључиво од процене надређеног полицијског службеника. По мишљењу подносиоца иницијативе, одредба члана 137. Закона, којом су утврђена радна места на којима се стаж осигураника рачуна у увећаном трајању, несагласна је са одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је предвиђено да се осигуранику који ради на нарочито тешким, опасним и по здравље штетним местима, односно на пословима које не може успешно да обавља после навршених одређених година живота, стаж осигурања у ефективном трајању рачуна са увећаним трајањем под условима утврђеним законом. Сагласност наведене одредбе са Уставом оспорена је из разлога што је обављање послова дуже од утврђеног времена и у нерадне дане предвиђено као основ за рачунање стажа осигурања у увећаном трајању, али није прописано колико полицијски службеник може бити ангажован прековремено и у нерадне дане. Одредбом члана 139. Закона, којом је прописана могућност престанка радног односа полицијском службенику и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, ако је испунио посебан услов у погледу година живота, предвиђен прописима о пензијском и инвалидском осигурању, по мишљењу подносиоца иницијативе, ускраћено је елементарно уставно право на рад и право на већу старосну пензију. Осим тога, подносиоци иницијативе сматрају да је оспорена законска норма недоречена, будући да јој недостаје одређење да запосленом, може престати радни однос на основу изричитог писменог захтева запосленог чиме би се обезбедила пуна правна сигурност запослених. У односу на оспорену одредбу члана 147. став 3. Закона указује се да није у складу са Уставом искључивање примене општих радноправних прописа о увећаној заради и накнади зараде запосленог и уређивање наведених питања овим законом.

Оспореним одредбама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) прописано је следеће: да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у Министарству ради извршавања задатака да прикупља податке уз писмену сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, а да безбедносна провера обухвата проверу података утврђених прописима о условима за добијање оружног листа, као и податке које кандидат за заснивање радног односа даје у поступку заснивања радног односа (члан 111.); да је полицијски службеник дужан да по налогу надређеног полицијског службеника послове обавља и дуже од пуног радног времена ако је то неопходно за успешно и правовремено обављање службеног посла (члан 131); да се полицијском службенику, због отежаних услова рада, природе послова и одговорности за обављање послова, стаж осигурања рачуна у увећаном трајању тако да се сваких 12 месеци ефективно проведених у обављању послова полицијских службеника рачуна као 16 месеци стажа осигурања, у складу са посебним законом, при чему се отежаним условима рада, у смислу овог закона, сматрају: 1) повећана опасност за живот и здравље, 2) обављање послова дуже од утврђеног радног времена услед непредвидивих задатака, 3) нередовност у раду, односно рад у неправилним временским циклусима и сл; 4) рад за државне празнике и у нерадне дане, 5) приправност (на радном или другом месту или у стану, према налогу надређеног полицијског службеника) и слични видови активног и пасивног дежурства, с тим што се радна места полицијских службеника на којима се стаж осигураника рачуна у увећаном трајању утврђују актом о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству и овим актом могу се одредити и радна места других запослених Министарству на којима се стаж осигурања рачуна у увећаном трајању, у складу са посебним прописима (члан 137.); да полицијском службенику може престати радни однос и пре истека општих услова за стицање старосне пензије, ако је испунио посебан услов у погледу година живота предвиђених прописима о пензијском и инвалидском осигурању или навршио 20 година пензијског стажа, од чега најмање 10 година ефективно проведених на радним местима на којима се стаж осигураника рачуна са увећаним трајањем, а у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању (члан 139); да полицијском службенику, односно другом запосленом радни однос престаје и ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње из члана 111. овог закона због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су у време заснивања постојале, а у случају безбедносних сметњи из става 1. овог члана, решење о престанку радног односа полицијског службеника, односно другог запосленог доноси министар, на образложени предлог директора полиције, односно функционера у чијој надлежности је обављање одређених послова и задатака, при чему се уз предлог прилаже и безбедносна провера из члана 111. став 2. овог закона као саставни део предлога, те да жалба против решења о престанку радног односа није допуштена, али се може покренути управни спор (члан 168.).

Како су предлог и један број иницијатива поднети у време важења Устава Републике Србије од 1990. године и њима се тражи оцена уставности оспорених одредаба Закона у односу на тај Устав, а који је престао да важи проглашењем Устава Републике Србије 8. новембра 2006. године, Суд је оцену установисти оспорених одредаба Закона извршио у односу на Устав Републике Србије од 2006. године, сагласно одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава.

Према члану 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончаће се по одредбама овог закона.

Уставом је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да су сви једнаки пред Уставом и законом, имају једнаку законску заштиту без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3); да се јемчи право на рад у складу са законом и право свакоме на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. ст. 1. и 4.); да Република Србија уређује и обезбеђује безбедност грађана Републике Србије и систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности (члан 97. тач. 4. и 8..); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).

Одредба члана 131. Закона, којом је прописана обавеза за полицијског службеника да по налогу надређеног полицијског службеника обавља послове и дуже од пуног радног времена ако је то неопходно за успешно и правовремено обављање службеног посла, по оцени Суда, донета је сагласно уставним овлашћењима законодавног органа из одредаба члана 60. ст. 1. и 4. и члана 97. тач. 4 и 8. Устава да пропише услове под којима ће се обављати ови специфични послови, који су у функцији обезбеђивања безбедности грађана Републике Србије. Наводи подносиоца иницијативе да се давањем овлашћења надређеном полицијском службенику да самостално процењује постојање потребе да се одређени послови обављају дуже од пуног радног времена, по оцени Уставног суда, своде се на питања оправданости и целисходности оспорених законских решења што излази из оквира надлежности Суда одређене чланом 167. Устава.

Оспорене одредбе члана 137. Закона, којима су, између осталог, утврђени случајеви у којима се полицијском службенику стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, по оцени Уставног суда, сагласна је уставним овлашћењима законодавног органа да, уређујући право на рад, пропише у којим случајевима и на који начин се стаж осигурања рачуна у увећаном трајању, као и да пропише шта се сматра отежаним условима рада. Поред тога, с обзиром на питања која се уређују оспореном одредбом Закона, Суд је оценио да наводи иницијативе који се своде на дужину прековременог рада, односно рада у нерадне дане, нису од значаја за оцену уставности оспорене одредбе.

Имајући у виду да Уставни суд није нашао основа за покретање поступка поводом иницијативе за оцену уставности одредаба чл. 131. и 137. Закона о полицији, иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.

Уставни суд, такође, није прихватио иницијативу за оцену уставности члана 139. Закона, којим су прописани услови под којима полицијском службенику може престати радни однос и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, из разлога што се, по оцени Суда, оспореном одредбом Закона не ускраћује Уставом гарантовано право на рад из члана 60. Устава, већ се уређују услови под којима одређене категорије осигураника могу остварити право на старосну пензију пре испуњења општих услова утврђених Законом о пензијском и инвалидском осигурању. Ово посебно из разлога што уставно јемство права на рад не искључује могућност да радни однос престане под законом прописаним условима. Оспореном одредбом се, такође, не вређа ни принцип једнакости грађана из члана 21. Устава, јер се остваривање права утврђених оспореном одредбом односи подједнако на све запослене који се нађу у истој правној ситуацији коју предвиђа наведена одредба Закона. Осим тога, овако утврђено право на пензију прописано је као могућност, а не као обавеза и може да представља својеврсну погодност за оне категорије осигураника који су обављали послове под отежаним условима рада.

Оцењујући оспорену одредбу члана139. Закона у односу на одредбу члана 4. Конвенције Међународне организације рада број 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца ("Службени лист СФРЈ – Међународни уговори" бр. 4/84 и 7/91), Уставни суд је нашао да оспорена одредба Закона није супротна одредбама Конвенције Међународне организације рада, имајући у виду да је престанак радног односа, према Конвенцији, условљен, поред осталог, оперативним потребама предузећа, установе или службе, о чему аутономно одлучује послодавац, у конкретном случају Министарство унутрашњих послова.

Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 111. и 168. Закона, којима је утврђен начин провере кандидата у поступку заснивања радног односа, као и могућност престанка радног односа полицијском службенику ако у току трајања радног односа настану извесне безбедносне сметње, из разлога што се иницијативом указује на то да се оспорене законске одредбе "у пракси погрешно тумаче", а Уставни суд, према члану 167. Устава, није надлежан да одлучује о примени закона.

О уставности одредбе члана 147. став 3. Закона, којом је прописана могућност увећања коефицијента за обрачун плата запослених у Министарству по основу посебних услова рада, прековременог рада и рада у дане празника, Устани суд је већ одлучивао у предмету ИУ-16/2006 и на седници одржаној 21. септембра 2006. године донео Решење којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорене одредбе Закона. При томе је Суд, изразио став да није несагласно с Уставом да се законом утврди право на увећање плате по основу специфичних и посебних услова рада једне категорије запослених у државним органима, као и начин утврђивања и висина увећања зараде по тим основама. Имајући у виду да се у конкретном случају ради о захтеву за оцењивање уставности одредбе Закона о коме је Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднетих доказа не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је из наведених разлога одбацио иницијативу сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.

Уставни суд је, такође, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду одбацио предлог за оцену сагласности одредаба оспореног Закона са одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) и Законом о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06 и 5/09), јер према члану 167. Устава није надлежан за оцену међусобне сагласности општих аката исте правне снаге.

На основу изложеног и одредаба члана 46. тач. 5) и 8) Закона о Уставном суду и члана 82. став 1. тачка 1. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ЗАМЕЊУЈЕ ПРЕДСЕДНИКА

УСТАВНОГ СУДА

судија

мр Станка Милановић