Побијаним решењем утврђено је да је таксени обвезник - тужилац дужан да плати судску таксу на пресуду у износу од 42.021, 00 динара, те наложено Народној банци Југославије - Заводу за обрачун и плаћање Ниш, да овај износ пренесе са рачуна таксеног обвезника, назначену у решењу, на рачун Привредног суда у Нишу - за приход судских такса који се води код Народне банке Југославије - Завод и обрачун и плаћање, Филијала Ниш.Против наведеног решења, тужилац је благоврмено изјавио жалбу. У жалби је навео да је пресудом првостепеног суда од 28. 10.1999. године делимично усвојен тужбени захтев тужиоца, за износ од 585.534, 00 динара и 50.000, 00 динара аванеа, све са каматом, те је такса од стране суда требала бити обрачуната и утврђена према износу од 635.534, 00 динара. Тако обрачуната такса износи 16.355, 34 динара, а не 42.021, 00 - како то погрешно утврђује првостепени суд. Предложио је да се побијано решење преиначи или укине, и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак.Испитујући првостепено решење у границама разлога одређених у чл. 365. у вези чл. 381. ЗПП, овај суд налази да жалба није основана.Према чл. 21. ст. 1, 3. и 4. Закона о судским таксама, у парничном поступку таксе се плаћају према вредности предмета спора. Вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује се према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе.Под вредношћу предмета спора у смислу ст. 2. овог члана, подразумева се вредност главног захтева. Према чл. 36. ст. 3. истог Закона, када се вредност промени због преиначења захтева или због тога што је захтев делимично решен, као вредност за плаћање таксе узима се промена вредности и то за све поднеске и радње учињене после такве промене.Правилно је првостепени суд применио одредбе чл. 21. и 36. које су наведене и утврдио таксу на пресуду према висини преиначеног тужбеног захтева, јер се такса обрачунава и утврђује према вредности предмета спора, а не само према вредности коју је тужилац успео да добије у спору, како то погрешно закључује тужени.Из изложеног следи да су неосновани разлози жалбе тужиоца, те је суд његову жалбу као неосновану одбио, и побијано решење потврдио применом чл. 380. ст. 1. тач. 3. ЗПП.