У поступку је утврђено да су странке закључиле уговор о поклону дана 3.12.1997. године који је оверен код суда под Ов.
ИИ 47/97, а предмет уговора је тужиљин стан у Ужицу, ул. В., површине 28 м2. Овај стан је у име и за рачун тужиље откупио тужени својим средствима.
Даље је утврђено да је у време закључења уговора тужиља имала 76 година и да је поклон учинила туженом у очекивању да ће тиме обезбедити негу и помоћ одстране туженог и његове супруге која је сестричина тужиље.
Међутим, након тога, дошло је до поремећаја односа из разлога што тужени није реаговао на тужиљине молбе да је он са супругом обилази, па је као стара и болесна била препуштена сама себи.
На основу чињеничног утврђења нижестепени судови су правилно закључили да је тужбени захтев тужиље основан.
Наиме, ништав је уговор о поклону непокретности ако је мотив због кога је поклон учињен отпао или се није остварио.
Према утврђеном чињеничном стању тужиља је предметну непокретност пренела на туженог очекујући да ће тужени са својом супругом пружати негу и помоћ, с обзиром на њену старост и болест, како је тужени то и обећао.
Очекивано обећање обезбеђења неге и помоћи тужиљи, био је њен мотив за закључење наведеног уговора о преносу непокретности, па зато тај мотив улази у основ уговора.
Како је мотив, изостао непружањем неге и помоћи, очигледно отпао, то је спорни уговор остао без основа, па је као такав ништав у смислу члана 52. ЗОО.
Указивање у ревизији да се очигледно ради о искључивој и безусловној вољи тужиље као поклонодавца да учини поклон, имајући у виду да је тужени својим средствима откупио стан, нису основани.
Супротно томе из утврђеног чињеничног стања несумњиво произилази да је мотив тужиље да учини поклон искључиво у обезбеђењу неге и помоћи, имајући у виду да је тужени пре закључења уговора обилазио тужиљу и старао се о њој, и да је тужиља, с обзиром на старост и здравствено стање учинила поклон како би тужени из захвалности и даље пружао наведене услуге.
Ништав уговор.
члана 52. ЗОО
Врховни суд Србије, Рев.1265/02 од 2.10.2002