"Према одредби члана 11. ст. 2. тач. ц) Закона о редовним судовима ("Сл.л.РЦГ", бр. 48/91) који је био на снази у вријеме када је изазван сукоб надлежности привредни суд одређује и спроводи извршење и обезбјеђење на основу вјеродостојних исправа и одлука привредних судова.
Потпуније рјешење садржи Закон о судовима ("Сл.л.РЦГ", бр. 20/95) који у члану 12. ст. 2. тач. ц) прописује да привредни суд одређује и спроводи извршење и обезбјеђење на основу вјеродостојних исправа, одлука привредних судова и одлука арбитража када се односе на лица из става 1. тачка а), б) и ц) тог члана, осим на непокретностима и рјешава спорове настале у току и поводом извршења одлука наведених судова.
Полазећи од објективно-субјективног критеријума за разграничење надлежности између привредних и основних судова, обије одредбе треба схватити тако да када се вјеродостојном или другом извршном исправом доказује постојање потраживања из међусобних привредних односа, а као средство извршења се тражи продаја непокретности, без обзира да ли је или не раније потраживање обезбијеђено залогом на непокретности, за одређивање извршења стварно је надлежан привредни суд, јер је он специјализован суд за спорове из наведених правних односа, а за спровођење извршења стварно и мјесно је надлежан основни суд на чијем се подручју налази непокретност и код кога се воде замишљене и друге јавне књиге за упис рјешења о извршењу или заложног права на непокретностима.
Тај изузетак подразумијева и одредба члана 39. ст. 5. ЗИП-а, према којој ако суд који је донио рјешење о извршењу није надлежан за спровођење извршења, упутиће своје рјешење о извршењу надлежном суду ради достављања тог рјешења и спровођења извршења.
Наведени изузетак условљен је и садржином одредби чл. 141. односно чл. 144. ст. 3. ЗИП-а, којима су нормиране одређене радње спровођења извршења од стране судова који воде земљишне односно друге јавне књиге о непокретностима, а природа тих радњи изискује јединствено.