Првостепени суд је утврдио да је тужилац са првотуженим закључио уговор број 011/02 од 10.01.2002. године са обавезом првотуженог да их плати тужиоцу 794.044,04 динара и 937.486, 44 динара са уговореном каматом по стопи од 0,1 дневно, да је са друготуженим закључен уговор број 002/01 од 01.08.2001. године са обавезом друготуженог да плати тужиоцу новчани износ од 1.870.382, 70 динара са уговореном каматом по стопи од 0,143% дневно, да је предмет оба уговора продаја папира од стране тужиоца као продавца туженим као купцима, да је тужилац извршио своје уговорне обавезе да су прво и друготужени уговорима наступали јединствено, да је тужилац обавезу из уговора број 002/01 од 01.08.2001. године определио новчаним износом од 853.865,00 динара, да је на овај новчани износ уговорено плаћање камате по стопи од 0,143% дневно почев од 24. 10.2001. године па до исплате, да су оба тужена дакле и друготужени у обавези да тужиоцу исплате новчани износ од 853.865,00 динара са уговореном каматом почев од 24. 10.2001. године. Овакво чињенично стање утврђено је оценом изведених доказа.
У спору по тужби се до закључења главне расправе поставило као спорно питање пасивне легитимације друготуженог за исплату новчаног износа од 853.865,00 динара са уговореном каматом од доспећа до исплате.
Друготужени је до закључења главне расправе истицао жалбене разлоге дате у виду одговора на тужбу, спорећи пасивну легитимацију и истичући да је првотужени преузео дуг друготуженог у утуженом и досуђеном износу од 853.865,00 динара са уговореном каматом и да то јасно произилази из писмених исправа презентираних до закључења главне расправе.
Првостепени суд није уважио изражавани правни став друготуженог до закључења главне расправе, налазећи да првотужени није преузео дуг друготуженог према тужиоцу и да за преузимање дуга нису испуњени законски услови из чл. 446. ст. 1. Закона о облигационим односима, као и да нису испуњени ни законски услови за преузимање испуњења из чл. 453. ст. 1. Закона о облигационим односима.
Чланом 446. Закона о облигационим односима, прописано је преузимање дуга променом дужника, тј. регулисање уговора о преузимању дуга.
Овом законском одредбом је прописано да се преузимање дуга врши уговором између дужника и преузимаоца на који је пристао поверилац, да о закљученом уговору може повериоца известити сваки од њих и свакоме од њих поверилац саопштити свој пристанак на преузимање дуга, да се претпоставља да је поверилац дао свој пристанак ако је без ограде примио неко испуњење од преузимаоца које је овај учинио у своје име, да уговорачи као и сваки од њих посебно могу позвати повериоца да се у одређеном року изјасни да ли пристаје на преузимање дуга, па ако се поверилац у одређеном року не изјасни сматра се да није дао свој пристанак, да уговор о преузимању дуга има дејство уговора о преузимању испуњења за време док поверилац не буде дао свој пристанак на уговор о преузимању дуга као и ако он одбије да да пристанак.
Законска одредба је јасна. Спорно је, да ли је тужилац дао пристанак на преузимање дуга променом дужника, тј. свој пристанак да начини износ од 853.865,00 динара са уговореном каматом плати само првотужени као преузималац дуга. Из стања у првостепеном спису то не произилази. Произилази супротно.
На то упућују процесне радње проведене у парничном поступку до закључења главне расправе. Оне се манифестују кроз устрајање код захтева да се оба тужена обавежу на плаћање износа од 833.865,00 динара са уговореном каматом од доспелости до исплате.
Устрајањем код овако опредељеног тужбеног захтева тужилац је као поверилац јасно изразио вољу да не пристаје на преузимање дуга од стране првотуженог. Ово под претпоставком да је закључен уговор о преузимању дуга. Међутим, правилно првостепени суд утврђује да уговор о преузимању дуга није закључен.
Овај уговор се закључује између дужника и преузимаоца, дакле између друготуженог и првотуженог, а они такав уговор нису закључили у смислу чл. 446. ст. 1. Закона о облигационим односима. Обавештење првотуженог упућено тужиоцу од 03.06.2003. године се ниуком случају не може сматрати уговором о преузимању дуга из чл. 446. ст. 1. Закона о облигационим односима, јер је потпуно јасно да то није уговор. Обавештење првотуженог упућено тужиоцу нема ниједан од елемената уговора о преузимању дуга и може представљати само уговор о приступању дуга из чл. 451. Закона о облигационим односима. Отуда се не могу прихватити изражавани правни ставови жалиоца у којима изражава став да није пасивно легитимисан у спору у смислу чл. 344., 446. и 67. Закона о облигационим односима.
Није закључен ни уговор о отпуштању дуга у смислу чл. 334. Закона о облигационим односима, на које закључење погрешно упућује жалилац. Тужилац као поверилац уопште није изјавио друготуженом да неће тражити испуњење уговорне обавезе која је предмет утужења. Ни једном својом радњом до закључења главне расправе тужилац није манифестовао овакву вољу.
На крају, друготужени превиђа садржину свог поднеска од 18.6.2003. године у коме без икакве ограде признаје тужбени захтев тужиоца по фактури бр.0017/01 у износу од 853.865,00 динара са уговореном каматом по стопи од 0,143% дневно, у ком поднеску потраживање тужиоца у овом износу чини неспорним, дакле неспорним и у односу на друготуженог.
Изјава о признавању тужбеног захтева може се побијати само због мана воље, тј. уколико је изјава о признању тужбеног захтева дата у заблуди или под утицајем принуде или преваре. Касније оспоравање признатог тужбеног захтева без указивање на постојање мана воље не производи правно дејство чак и под претпоставком да су основани као што нису жалбени разлози који упућују на постојање споразума о отпуштању дуга уговора о преузимању дуга.
Утужени и досуђени износ којим је обавезан и друготужени заснован је на уговору који су закључили тужилац и друготужени, на фактури испостављеној на основу тог уговора и зато друготужени као уговорна страна има обавезу да плати тужиоцу овај утужени и досуђени износ као купац из уговора о продаји у смислу чл. 516. Закона о облигационим односима јер је тужилац као продавац извршио своју уговорну обавезу. Овде се не ради о његовој солидарној обавези него о његовој основној обавези из уговорног односа.
Првотужени је приступио дугу у смислу чл. 451. Закона о облигационим односима и њега је првостепени суд солидарно обавезао са друготуженим да плати овај утужени и досуђени износ иако првотужени није солидарни дужник. Међутим, жалбу у овом делу је могао да изјави само првотужени који није солидарни дужник, а не и друготужени који је главни дужник ове утужене и досуђене обавезе.