Врховни суд сматра, да је у конкретном случају погрешно примењено материјално право, са РАЗЛОГА што је изостало утврђивање чињеница за правилну примену материјалног права.
Наиме, у проведеном поступку нижестепени судови нису утврдили чије је власништво предметни стан, те самим тим да ли се ради о стану у задружној, друштвеној или државној својини, од чега зависи и постојање услова за откуп тога стана у смислу чл. 16. Закона о становању.
Одредбом чл. 16. Закона о становању, предвиђено је, да носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини, дужни су да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао на дан ступања на снагу овог Закона, на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима предвиђеним законом, с тим што се сагласност може дати само једном лицу.
Одредбом чл. 39. истог Закона предвиђено је да одредбе овог Закона о коришћењу друштвеног стана на основу уговора о закупу друштвеног стана, примењују се и на коришћење друштвених станова који буду дати у закуп до 31.12.95. године.
Изменама Закона о становању тај рок продужен је до 2000. године.
Из цитираних одредаба Закона о становању, несумњиво произилази да право откупа има носилац станарског права или закупац на неодређено време, који откуп тражи на стану у друштвеној или државној својини, а не и задружној.
У конкретном случају, није расправљено питање власништва предметног стана, јер у списима нема никаквих доказа о власништву предметног стана и његовом својинском режиму.
Управо од те чињенице зависи правилна примена материјалног права.
ПРАВО ОТКУПА СТАНА