Према утврђеном чињеничном стењу произилази да су странке у спору у току 1993. године и 1994. године закључиле уговор о консигнацијионом складиштењу и купопродаји сирове кафе, по коме је тужилац уплатио туженом авансно 1.045.468 02 динара на име цене која у себи садржи девизни износ цене кафе са трошковима, царином и порезом.По том уговору тужени је имао обавезу да за рачун тужиоца увезе 4 шлепера кафе и то 300 тона сирове кафе „Минас“, 100 тона сирове кафе „Хондурас“ и 100 тона сирове кафе „Тимор“ под условом да квалитет сирове кафе у свему одговара важећем југословенском Правилнику.Тужени је такође преузео обавезу да складишти и чува увозне количине сирове кафе коју тужилац не купи, а по уговореној цени.Странке су уговориле да тужени може слободно располагати са 150 тона „Минас“ кафе. Уколико тужилац након 30 дана од запримљене кафе, расположиву количину коју тужилац не купи, тужени може продати другим купцима.Сем тога, утврђено је да је тужилац од туженог примио кафу у вредности од 770.480, 25 динара, док за преостали износ од 275.05, 77 динара тужени није испоручио наведену робу тужиоцу, јер је решењем надлежног Савезног министарства за рад, здравство и социјалну политику Савезног санитарног инспектора, забрањен увоз пошто је утврђено да не одговара Правилнику и Закону о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе, због присуства специфичних „Агенеа“.Међу странкама је спорно да ли је тужени тужиоцу испоручивао робу по основу уговора о комисиону или по основу уговора о купопродаји, те да ли је тужни у обавези да врати тужиоцу утужени износ, који је тужилац исплатио туженом по основу аванса за увоз кафе.Првостепени суд је нашао да закључени уговор између парничних странака има карактер уговора о продаји, те како тужени није поступио у складу са уговором и није испоручио кафу тужиоцу, за целокупни уплаћени аване обавезан је да врати тужиоцу уплаћени износ који није покривен увозом кафе.Другостепени суд је потврдио првостепену пресуду.Врховни суд Србије налази даје правилно становиште нижих судова, јер да би постојао уговор о комисиону потребно је да се уговором уреди тако што ће се утврдити да комисионар за накнаду обави у своје име и за рачун комитента један или више послова које му поверава комитент. Међутим, уговор који су странке закључиле нема овај битан елеменат по чл. 771. Закона о облигационим односима, па се испорука робе од стране туженог има сматрати да је извршена по основу купопродаје.Предметни уговор који су странке закључиле регулише питање односа странака тако што се тужилац обавезује да плати набавну цену робе у зависности од врсте кафе . На то указује и одредба чл. 1. тач.2. истог уговора, по којој се тужени обавезује да испоручи уговорену количину сирове кафе и да квалитет сирове кафе у свему одговара важећем југословенском Правилнику, што се указује да се ради о уговору о купопрадаји.Према томе, како тужени није поступио у складу с а уговореном обавезом да набави кафу која је у складу са југословенским Правилником и по накнадном споразуму странака није испоручио тужиоцу уговорену количину кафе, правилно су нижестепени судови закључили да тужилац има право да уговор делимично раскине и тражи повраћај уплаћеног аванса.На основу изложеног, Врховни суд налази да су нижи судови, на основу проведених доказа и њихове оцене, правилно усвојили тужбени захтев тужиоца јер тужени у току спора, ничим основаним није доказао да је по закљученом уговору имао положај комисионара, већ уговор садржи све битне елементе који имају карактер купопродаје, а што по називу самог уговора произилази.