Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгане Тодорић из Руме, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. марта 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Драгане Тодорић изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Руми у предмету П2. 280/13, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Драгана Тодорић из Руме поднела је Уставном суду, 6. јула 2015. године, преко пуномоћника Дејане Спасојевић Иванчић, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуда Основног суда у Руми П2. 280/13 од 6. августа 2014. године, Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 504/14 од 25. септембра 2014. године и Врховног касационог суда Рев. 165/15 од 25. фебруара 2015. године, те решења Основног суда у Сремској Митровици П2. 300/11 од 19. јуна 2012. године и Вишег суда у Сремској Митровици Гж2. 12/12 од 8. августа 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 25, члана 32. став 1, члана 36, члана 39. став 1, члана 64. ст. 1, 3. и 4. и члана 66. Устава Републике Србије и начела забране повратног дејства закона и других општих аката из члана 197. Устава. Позвала се и на одредбе члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвеннције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и члан 19. Конвенције УН о правима детета.

Подноситељка уставне жалбе сматра да су јој због непозивања вештака ради саслушања и давања изјашњења на примедбе које је изнела на њихов налаз повређена начела контрадикторности и непосредности као елементи права на правично суђење, са чим у вези се позива на ставове Уставног суда изнете у Одлуци Уж-3908/2012 од 25. децембра 2014. године, те ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изнете у пресудама Вањак против Хрватске и Исгро против Италије . Такође тврди да јој је повређено и право на образложену судску одлуку због тога што су изреке оспорених аката наводно контрадикторне утврђеном чињеничном стању – мишљењу вештака и органа старатељства да постојећа одлука о одржавању личних односа није у интересу детета и о неопходном претходном саветодавном раду са породицом у циљу успостављања контаката између детета и оца. Овако изнетим разлозима додаје и тврдње о погрешној примени материјалног права, битним повредама одредаба парничног поступка, те пропусту суда да цени понашање туженог и исказ детета, те да поступа у његовом најбољем интересу и да у складу са истражним начелом затражи мишљење о начину на који би требало да се измени постојећа одлука, у чему, осим повреде права на правично суђење, види и остале повреде права на које се позвала. Повреду права из члана 39. став 1. Устава подноситељка види у одбијању туженог да да сагласност за путовање детета у иностранство, док повреду права на суђење у разумном року образлаже четворогодишњим трајањем предметног поступка и одлучивањем о предлогу за издавање привремене мере након пола године. Такође истиче да је због примене процесног закона из 2011. године повређено начело из члана 197. Устава. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и утврди јој право на накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено ње но Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Основног суда у Руми П2. 280/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Тужиља Драгана Тодорић, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 29. марта 2011. године тужбу Основном суду у Сремској Митровици – Судска јединица у Руми против туженог Обрена Вукашина, ради измене одлуке о начину одржавања личних односа туженог са заједничким мал. дететом.

Суд је 6. априла 2011. године од надлежног органа старатељства тражио мишљење о томе да ли је потребно мењати постојећи модел виђања оца и детета.

Тражени извештај достављен је суду у мају исте године, а у јуну је достављена допуна извештаја у којој је наведено да је због отпора детета према оцу неопходно започети стручно терапијски рад.

До новембра 2011. године одржана су четири рочишта, на којима су саслушане парничне странке и мал. дете у присуству психолога. Такође је одређено вештачење на околност стицања услова за измену постојеће одлуке о виђању које је поверено Институту за ментално здравље у Београду (у даљем тексту: ИМЗ).

Допис ИМЗ о висини трошкова вештачења уручен је пуномоћницима странака 24. односно 29. новембра 2011. године, а рочиште које је било заказано за 6. фебруар 2012. године није одржано због проглашеног ванредног стања.

Поднеском од 24. фебруара 2012. године тужиља је предложила да суд обавеже странке да поделе трошкове вештачења или да вештачење повери другој установи.

Након рочишта које је одржано 27. фебруара, суд је 23. марта 2012. године донео решење којим је вештачење поверио судском вештаку неуропсихијатру, а по предлогу овог вештака, у априлу исте године измењено је решење о вештачењу тако што је одређено да у изради налаза учествује и судски вештак психолог.

На рочишту одржаном 14. маја 2012. године тужиљи је на њену молбу остављен рок до 20. јула за полагање целокупног предујма за вештачење.

Поднеском од 4. јуна 2012. године тужиља је преиначила тужбу истицањем новог захтева за делимично лишење родитељског права туженог у односу на давање сагласности за путовање детета у иностранство, а 27. јуна је положила тражени предујам.

Оспореним решењима Основног суда у Сремској Митровици П2. 300/11 од 19. јуна 2012. године и Вишег суда у Сремској Митровици Гж2. 12/12 од 8. августа 2012. године одбијен је тужиљин предлог за одређивање привремене мере на основу које се до правноснажног окончања поступка не би одвијали контакти између детета и оца и којом би она, без сагласности оца, била овлашћења да предузима све правне и фактичке радње везане за прибављање докумената и путовање мал. детета у иностранство. Оспорено другостепено решење уручено је тужиљином пуномоћнику 29. августа 2012. године.

Због недоласка уредно позваних пуномоћника странака на рочиште, које је било заказано за 27. август 2012. године, донето је решење да се тужба сматра повученом, а 11. јануара 2013. године дата је наредба да се предмет додели у рад другом председнику већа.

Решењем из фебруара исте године дозвољено је враћање у пређашње стање, а након рочишта које је одржано у марту исте године вештаци су позвани да преузму спис ради вештачења.

Вештаци су налазе доставили у априлу, односно у мају 2013. године, а тужиља је у поднеску од 4. јула 2013. године ставила примедбе и предложила да се они позову на рочиште ради изјашњења и постављања питања.

У даљем току поступка, одржано је још пет рочишта и поново је изведен доказ саслушањем странака. Тужиља је у поднесцима од 11. септембра 2013. и 30. јула 2014. године поново истицала примедбе на налазе вештака и тражила да се они позову на рочиште, али им суд изнете примедбе није доставио на изјашњење. Осим наведеног, у овом периоду прибављена су и три извештаја надлежног органа старатељства (17. новембра 2013, 25. априла и 31. јула 2014. године) који су, поред осталог, садржали извештај о обављеном разговору са дететом и родитељима, извршеној теренској посети, те планираним и предузетим мерама које су подразумевале укључивање детета и родитеља у Саветовалиште за брак и породицу у циљу реуспостављања односа између детета и оца. На последњем рочишту тужиљин пуномоћник је предложио да се поступак прекине да би суд странке и дете упутио на стручно саветодавни третман због тога што тужени и дете немају никакав контакт.

Оспореном пресудом Основног суда у Руми П2. 280/13 од 6. августа 2014. године одбијени су тужбени захтеви за измену постојеће одлуке о начину одржавања личних односа туженог са мал. дететом, тако што би се виђање одвијало једанпут месечно, у трајању од два сата, у контролисаним условима и за делимично лишење родитељског права туженог јер је суд на основу спроведеног доказног поступка утврдио да је, и поред тога што се не реализује, постојећи модел одређен судском одлуком од 11. августа 2010. године, у најбољем интересу детета, као и то да право у односу на које је тражено лишење – давање сагласности за путовање детета у иностранство – не улази у корпус права из члана 82. Породичног закона којих родитељ може бити лишен, при чему је посебно налашено да је тужени само једанпут одбио да да тражену сагласност. Наиме, суд је у образложењу, између осталог, навео да је из извештаја органа старатељства (укупно пет) утврдио да је после разводна криза довела до високог степена отпора детета према контактима са оцем, због чега је током поступка спровођен саветодавно терапијски третман који је довео до међусобног пребацивања одговорности парничних странака, да је одржан један сусрет без присуства мајке, који је оцењен као садржајан и емотиван, а да следећи није реализован јер је мајка обавестила орган старатељства да се здравствено стање детета погоршало (алергија), те да је закључак органа старатељства да је у интерсу детета да се родитељи одговорно посвете родитељству и успоставе неопходну сарадњу и да се настави континуирани рад у циљу успостављања контаката оца и детета. Такође је наведено да је из свих писмених доказа, исказа туженог и достављене СМС преписке између детета и оца суд извео закључак о великом труду и залагању туженог да допре до свог детета, као и да су поменути докази у супротности са тужиљиним тврдњама да је отац незаинетересован за дете. Утврђено је и да не стоји ни навод да тужени живи у комшилуку и да стога постоји бојазан да би могао да са новом супругом пресреће дете у згради и контролише сваки његов корак, будући да су странке током поступка учиниле неспорним да тужени не живи у комшилуку, а током поступка није било ни доказа да је он „навалентна“ или насилна особа. Даље је наведено да је суд чињенице о школским и ваннаставним активностима детета, одржавању односа са оцем и његовом родбином, начину провођења времена у току дана утврдио претежно из исказа самог детета, а да из налаза и мишљења вештака психолога и вештака неуропсихијатра произлази да мал. дете треба да остварује редовно виђање са оцем, у реалним животним условима, а не у контролисаним, већ у присуству мајке која би довела дете после претходног терапијско саветодавног рада при медицинским установама. Суд је налазе вештака прихватио уз образложење да су стручни, јасни и дати од компетентних лица, док је за тужиљине примедбе изнео оцену да су водиле одуговлачењу поступка и да су се „расплињавале“ од суштине ствари. У том смислу је наведено: да је тужиља истицала да је вештак психолог погрешно узео да код туженог постоји стварна жеља и воља да виђа дете, јер према њеном виђењу, та жеља је само декларативна; да је тврдила да је налаз непотпун из разлога што не образлаже однос туженог према детету као ни то да ли тужени разуме дететове потребе, у односу на које примедбе је суд указао да се вештаку не може ни дати у задатак да те релације испита у ситуацији када оне не постоје јер отац нема никакав контакт са дететом; да је тужиља истицала да психолог није узео у обзир понашање туженог због кога је тражено виђање у контролисаним условима, али да ни из њеног, нити из исказа детета, нити било ког другог доказа није утврђено негативно, насилно или било које друго штетно понашање оца које би оправдавало изјашњење вештака на те околности. Посебно је истакнуто да суд није сматрао потребним да се вештак психолог изјашњава о примедбама које су тицале оцене и процене личности туженог у ситуацији када је тај налаз само један у низу доказа неопходних за доношење одлуке у границама захтева. Цитирајући садржину члана 65. Породичног закона, суд је истакао и да није у обавези да прихвати мишљење детета, већ да исто цени у склопу свих околности конкретног случаја, те да је у том смислу из исказа детета и осталих писмених доказа утврдио да дете не жели контакт са оцем због лојалности према мајци. Суд је, позивајући се на извештаје органа старатељства и остале доказе, констатовао да реализација виђања, било у реалним животним условима, у просторијама органа старатељства или на начин утврђен одлуком чија се измена тражи, није била спроводива јер се мајка за то није залагала, већ је налазила начин да се ти сусрети осујете, те је у том контексту истакао да је уважио препоруке психолога, неуропсихијатра и стручног тима органа старатељства у погледу неопходности саветодавног терапеутског рада са странкама, али да исте није могао да установи судском одлуком с обзиром на ограниченост расположивих законских инструмената. Коначно, суд је, позивајући се на истражно начело из члана 205. Породичног закона, закључио да је у најбољем интересу детета да одлука о вршењу родитељског права и даље остане на снази тј. да оно и даље буде поверено мајци на самостално вршење родитељског права, а да са оцем односе одржава на начин утврђен пресудом од 11. августа 2010. године.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 504/14 од 25. септембра 2014. године потврђена је ожалбена првостепена пресуда, док је решење о трошковима поступка преиначено тако што је тужиља обавезана да их накнади супротној страни. Другостепени суд је у потпуности прихватио разлоге нижестепеног суда, налазећи да су тужиљини жалбени наводи који су истицани током поступка и наводи који се тичу оцене доказа, неосновани.

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 165/15 од 25. фебруара 2015. године одбијена је тужиљина ревизија уз, између осталог, оцену да су се, супротно ревизијским разлозима, нижестепени судови руководили најбољим интересом детета и да су елементи процене тог интереса правилно оцењени на основу свих изведених доказа и налаза вештака који су били мишљења да је неопходан редован контакт оца и детета у реалним животним условима, те да ће стога начин виђања уређен претходном пресудом детету омогућити да са оцем временом развије однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, јемчи се: људско достојанство (члан 23. став 1.); неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39. став 1.); права детета (члан 64. ст. 1, 3. и 4.); посебна заштита породице, мајке самохраног родитеља и детета (члан 66.).

Чланом 197. Устава утврђено је начело забране повратног дејства закона и других општих правних аката.

Имајући у виду да се одредбе чл. 6. и 13. Конвенције суштински не разликују од одредаба члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, то је Уставни суд постојање повреда истакнутих права ценио у односу на наведене одредбе Устава.

Породичним закон ом („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) је прописано: да се на поступак суда који је у вези са породичним односима примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак, ако овим законом није другачије одређено (члан 202.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.).

5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, а полазећи од претходно утврђених чињеница, Уставни суд констатује да је предметни парнични поступак пред три судске инстанце трајао непуне четири године (од 29. марта 2011. до 25. фебруара 2015. године), што само по себи још увек не указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања које у спору треба расправити, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и значаја права о коме се расправљало за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси ЕСЉП "потребна нарочита марљивост надлежних власти у свим предметима који се тичу личног статуса и својства, а нарочито у државама у којима домаћи закон прописује да одређени судски поступци имају хитан карактер" (видети пресуд е Боргесе против Италије, од 26. фебруара 1992. године, став 28. и Јевремовић против Србије, број представке 3150/05, од 17. јула 2007. године, став 81.). С друге стране, само она кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Моннет против Француске, од 27. октобра 1993. године став 30.)

Испитујући наведене критеријуме за утврђивање постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да се предметни парнични поступак може сматрати релативно сложеним с обзиром на чињенична и правна питања која је било потребно расправити и поводом којих је током првостепеног поступка, дакле у периоду од три године и четири месеца, прибављено пет извештаја органа старатељства, спроведено психолошко и неуропсихијатријско вештачење парничних странака и њиховог детета, те изведен доказ њиховим саслушањем.

По оцени Уставног суда, подноситељка је имала легитиман интерес да се предметни поступак оконча у што краћем року, иако се у том поступку није одлучивало о њеним правима и обавезама већ, о основаности њеног захтева за измену одлуке о виђању њене мал. кћерке са оцем. Овај закључак евентуално може бити доведен у питање чињеницом да је подноситељкин пуномоћник непосредно пре закључења главне расправе предлагао прекид поступка ради спровођења саветодавног рада са дететом и странкама.

Што се тиче подноситељкиног понашања Уставни суд налази да је она у мањој мери допринела његовом трајању. Наиме, иако је допис ИМЗ о висини траженог предујма за вештачење уручен подноситељкином пуномоћнику у новембру 2011. године, подноситељка је тек после три месеца, у фебруару 2012. године предложила да суд или обавеже обе странке на полагање предујма или да вештачење повери другом вештаку. Такође, због недоласка уредно позваних пуномоћника странака на рочиште, у августу 2012. године било је донето решење да се тужба сматра повученом.

Анализирајући поступање судова, Уставни суд, поред претходне констатације о обиму спроведеног доказног поступка, констатује и да је првостепени суд рочишта заказивао у кратким интервалима од по месец, месец и по дана. Једини изузетак од наведеног био је у периоду од 4. октобра 2013. до 28. априла 2014. године и од поменутог датума па до 1. августа 2014. године, када је два пута поново тражен извештај органа старатељства поводом реализације виђања детета и оца и у ком периоду је, како произлази из достављених извештаја, поново вођено неколико разговора са странкама и дететом, обављена теренска посета, направљен план мера у циљу укључивања странака у Саветовалиште за брак и породицу, те план мера по извршеном надзору надлежног секретаријата, а по подноситељкиној притужби. Уставни суд сматра да се у поменутим периодима не може говорити о неефикасном раду суда јер се радње које је предузимао заједно са органом старатељства могу посматрати као настојање суда да покуша да обезбеди реуспостављање односа између детета и оца, при чему је орган старатељства све време трајања првостепеног поступка активно учествовао на пружању подршке детету и родитељима, што је захтевало и одређено време. Даље, Уставни суд констатује да је другостепени суд о изјављеној жалби одлучио за мање од месец дана, а да је одлука о ревизији донета након нешто више од месец дана.

Узимајући у обзир све околности предмета, а посебно поменути став ЕСЉП изражен у пресуди Моннет против Француске , Уставни суд је оценио да се трајање предметног поступка (мање од четири године), пред три судске инстанце, не може сматрати неарзумним. Стога је, Уставни суд утврдио да подноситељки није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/13-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.

6. Разматрајући подноситељкину тврдњу да су јој због непозивања вештака ради саслушања и изјашњавања на њене примедбе повређена начела контрадикторности и непосредности као елементи права на правично суђење, Уставни суд подсећа да право на правично суђење у контексту процесне равноправности странака, садржи у себи и право на контрадикторан поступак. Ово право подразумева да странкама у поступку мора бити омогућено не само да се упознају са свим доказима и наводима које је изнела супротна страна у циљу успеха у спору, већ и дата могућност да се о истима изјасне (видети пресуде Европског суда за људска права Домбо Бехеер Б.В. против Холандије, од 27. октобра 1993. године, став 33. и Ломбо Мацхадо против Португалије, од 20. фебруара 1996. године, став 31.), а на домаћим судовима и органима је обавеза да у сваком појединачном случају осигурају испуњење овог захтева (видети пресуду Перић против Хрватске, од 27. марта 2008. године, број представке 34499/06, став 19.). У контексту налаза вештака, правила о његовој прихватљивости не смеју лишити странку могућности да га делотворно оспори јер се у одређеним околностима одбијање додатног или другог стручног испитивања материјалних доказа може сматрати повредом члана 6. ставка 1. (видети пресуду Ван Кüцк против Немачке , од 12. јуна 2003. године, број представке 35968/97, ст. 46. до 65.).

У конкретном случају, налази вештака психолога и неуропсихијатра, (дати након опсервације и разговора са странкама и дететом) достављени су подноситељки која је на њих три пута стављала примедбе и тражила да се вештаци позову на рочиште ради изјашњења и постављања питања (поднесци од 4. јула и 11. септембра 2013. године и од 30. јула 2014. године). Међутим, првостепени суд подноситељкине примедбе није доставио на изјашњење вештацима, а своју одлуку је образложио становиштем да су да примедбе водиле одуговлачењу поступка и да су се „расплињавале“ од суштине ствари, при чему су подробнији разлози које је поступајући суд дао за сваку од изнетих примедби наведени у тачки 3. образложења ове одлуке. При томе, посебно је наглашено да је налаз вештака „само један у низу доказа неопходан за доношење одлуке“, при чему Уставни суд констатује да су оспорене одлуке зановане на чињеничној грађи која је за подлогу имала не само налазе поменутих вештака, већ и пет извештаја органа старатељства, исказе странака и детета, те СМС преписку између детета и оца. У вези са изнетим, Уставни суд напомиње да налаз вештака суд цени слободно као и све остале изведене доказе, јер је суд, а не вештак, тај који на основу резултата целокупног поступка образује чињеничну подлогу за пресуђење. Полазећи од изнетог, Уставни суд констатује да је подноситељка учествовала у поступку спровођења вештачења будући да су налази дати након, поред осталог, и са њом обављеног разговора и опсервације, омогућено јој је да се са њима упозна и да стави примедбе, које је суд ценио и размотрио, те имао у виду приликом доношења одлуке. По оцени Уставног суда, разлози које је првостепени суд дао за своју оцену да подноситељкине примедбе нису од значаја за „суштину ствари“ су довољно јасни и образложени на уставноправно прихватљив начин, па околност на коју се подноситељка позива у ситуацији када судске одлуке нису једино и искључиво засноване на налазима вештака, води даљем закључку да су подноситељкине тврдње о повреди начела контрадикторности и непосредности као елемената права на правично суђење очигледно неосноване. У том смислу се подноситељкино позивање на Одлуку овога суда Уж-3908/2012 од 25. децембра 2014. године и ставове из пресуда ЕСЉП које су у њој цитиране показује као ирелевантно јер у поменутом случају, за разлику од подноситељкиног, на расправи на коју подносилац (протв кога је вођен дисциплински поступак) није био уопште позван изведен је доказ саслушањем сведока, што је довело до немогућности да се подносилац о истима уопште изјашњава пре окончања поступка.

У погледу подноситељкине тврдње да јој је повређено и право на образложену судску одлуку као елемент права на правично суђење тиме што су изреке оспорених аката наводно контрадикторне утврђеном чињеничном стању – мишљењу вештака и органа старатељства да постојећа одлука о одржавању личних односа није у интересу детета, Уставни суд пре свега подсећа да ово право подразумева обавезу судова да у својим пресудама наведу јасне и разумљиве разлоге којима су се руководили приликом њиховог доношења. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке и не значи да се морају дати одговори на све аргументе и сва постављена питања (видети пресуде ЕСЉП Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године и Кузнетсов и други против Русије, од 11. јануара 2007. године). По налажењу Уставног суда из образложења оспорених пресуд а недвосмислено се може утврдити које су све околности судови цени ли и из којих су разлога извели закључак о неоснованости тужбеног захтева, при чему подноситељкина тврдња да је мишљење вештака и органа старатељства да постојећа одлука није у интересу детета не одговара чињеницама, будући да су се ова стручна лица изјаснила да виђање у контролисаним условима није у интересу детета. Што се тиче примедбе о ставу вештака и органа старатељства о неопходном претходном саветодавном раду, изречене такође у контексту повреде права на образложену судску одлуку, Уставни суд констатује да је ово подноситељкино запажање тачно, али да је првостепени суд образложио разлоге због којих не може својом одлуком да установи обавезу на страни подноситељке и детета да се укључе у такве третмане, чија је реализација, како је претходно констатовано, све време трајања првостепеног поступка покушавана. Стога се и ови наводи показују као очигледно неосновани.

У односу на истакнуте повреде права из члана 23. став 1. и члана 25. Устава, а имајући у виду предмет одлучивања у поступку у коме су донети оспорени акти, Уставни суд је оценио да се наводи подноситељке не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права чија се повреда истиче.

Што се тиче тврдње о повреди права из члана 36. Устава, Уставни суд подсећа да услов који мора постојати да би се могла ценити повреда права на једнаку заштиту права , јесте различито поступање судова у истој правној и чињеничној ситуацији на шта подноситељка не указује, док се правом на правно средство, пре свега, гарантује двостепеност у одлучивању, а не позитиван исход поступка по правном леку. Наиме, према пракси ЕСЉП, „делотворност“ неког правног лека не зависи о извесности пововољљног исхода за подносиоца представке (видети пресуду Кудłа против Пољске, од 26. октобра 2000. године, број представке 30210/96, став 157.). У конкретном случају, подноситељка је, у складу са законом, имала и остварила право не само на редовно правно средство, већ и да другостепена пресуда буде испитана у поступку по ванредном правном леку, и то не у формалном, већ у суштинском смислу.

Што се пак тиче тврдње о повреди права из члана 39. Устава, а имајући у виду да су наводи подноситељке, иако формално истакнути против оспорених пресуда, усмерени против приватног лица – бившег супруга, а у односу на мал. дете, Уставни суд је оценио да је у овом делу уставна жалба ратионе персонае неспојива са Уставом утврђеном садржином означеног права. Ова оцена се односи и на тврдњу о повреди права детета, имајући у виду да је подноситељка уставну жалбу изјавила у своје име.

Будући да је Уставни суд нашао да су подноситељкини наводи о повреди права на правично суђење очигледно неосновани, то се као такви показују и наводи о повреди права из члана 66. Устава, с обзиром на то да подноситељка повреду овог права образлаже истоветним наводима које је истицала у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење.

У односу на разлоге које подноситељка истиче у прилог тврдњи о повреди члана 197. Устава, Уставни суд констатује да наводи о „ретроактивној“ примени одредаба Закона о парничном поступку ниси истицани током поступка који је претходио уставносудском, па у том смислу, не могу бити предмет испитивања у поступку по уставној жалби с обзиром на њен супсидијерни карактер.

Полазећи од свега претходно наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану у односу на оспорене пресуде, решавајући као у другом делу изреке.

7. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у односу на оспорена решења Основног суда у Сремској Митровици П2. 300/11 од 19. јуна 2012. године и Вишег суда у Сремској Митровици Гж2. 12/12 од 8. августа 2012. године и дужину трајања поступка у коме су донета, а имајући у виду да је оспорено другостепено решење уручено подноситељкином пуномоћнику 29. августа 2012. године, док је уставна жалба поднета 6. јула 2015. године, дакле после протека рока прописаног чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став став 1. тачка 2) Закона, у овом делу одбацио као неблаговремену уставну жалбу, решавајући такође као у другом делу изреке.

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић