Погрешно је првостепени суд закључио да пресуду на основу одрицања може донети на основу вансудског поравнања.
Вансудско поравнање има значај уговора.
Чињеница да је тужилац у вансудском поравнању преко овлашћеног лица навео да се одриче тужбеног захтева не значи у процесно-правном смислу да је предложио да донесе пресуду на основу одрицања, нити да се одрекао тужбеног захтева.
Отуда суд није ни могао донети пресуду на основу одрицања.
Тужилац или његов пуномоћник то мора учинити у поступку, пред судом било својом изјавом о одрицању од тужбеног захтева на рочишту или писменим поднеском упућеним суду у овом предмету.
Како тужилац то није учинио то произилази да је пресуда на основу одрицања донета супротно одредбама чл. 331а.
ЗПП. Тим пре што је пуномоћник тужиоца на рочишту изјавио да је вансудско поравнање нејасно, те је предложио саслушање директора странака на околности о којима су се деловима парничне странке изјасниле да закључују поравнање.
Како тужилац може и без пристанка туженог да опозове одрицање од тужбеног захтева а то значи и преко пуномоћника то произилази да је у овом процесно-правном смислу тужилац преко пуномоћника оспорио изјаву о одрицању дату у уговору односно у вансудском поравнању па није било услова за доношење пресуде на основу одрицања.
Са тих разлога ће суд позвати тужиоца да се изјасни да ли се одриче тужбеног захтева или не а затим поново одлучити о овој ствари.