Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Добриле Богићевић Ристић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Добриле Богићевић Ристић и утврђује се да је у поступку који се води у предмету Вишег суда у Београду Рех. 268/10 (раније Окружног суда у Београду Рех. 23/09) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Налаже се Вишем суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

3. Одлуку објавити у "Службеном гласнику" Републике Србије.

Образложење

1. Добрила Богићевић Ристић из Београда поднела је Уставном суду 10. фебруара 2010. године, преко пуномоћника Зорана Б. Лазаревића, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету Рех. 268/10 (раније Окружни суд у Београду Рех. 23/09).

Подноситељка уставне жалбе наводи да је 27. априла 2009. године поднела Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију свог оца покојног С.Б, о ком захтеву до дана подношења уставне жалбе није одлучено. Сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, јер се поступак неоправдано пролонгира због неделотворног поступања суда и да јој се на овај начин ускраћује могућност да рехабилитује свог покојног оца који је био жртва прогона због политичких и идеолошких разлога, као и да врати одузету имовину. Предложила је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду наведног права и наложи Вишем суду да предузме све неопходне мере како би се поступак окончао у најкраћем могућем року.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку године извршио увид у списе предмета Вишег суда у Београду Рех. 268/10 (раније Окружног суда у Београду Рех. 23/09) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

Подноситељка уставне жалбе је 27. априла 2009. године поднела раније Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију свог покојног оца С.Б. У захтеву за рехабилитацију је, поред осталог, навела да је њен отац, као трговац и власник знатне имовине, искључиво због делатности коју је обављао и својих имовинских прилика био жртва прогона због политичких и идеолошких разлога, те да му је правноснажним решењима (Извршног одбора Народног одбора ИИИ реона у Београду о одузимању дозволе за рад трговачкој радњи кожне галантерије; Одељења за финансије НОО Вождовац број 1116/1 од 21. јануара 1960. године у делу којим су покојном С.Б. одузете непокретности; Комисије за национализацију при НОО Вождовац број 725/1-59 од 17. априла 1961. године, Комисије за национализацију НОО Врачар Н-6616 од 30. јуна 1961. године и Комисије за национализацију при НОО града Београда Н- 10706/61 од 14. фебруара 1962. године; Комисије за национализацију НОО Врачар број 11440/1 од 8. априла 1960. године) онемогућено право на рад у трговачкој радњи и одузета знатна имовина. Предложила је да се захтев за рехабилитацију усвоји и утврди да су наведена решења ништава. Предмет је у раније Окружном суду заведен под бројем Рех. 23/09.

Након извршене реформе правосуђа, предмет се води пред Вишим судом у Београду под бројем Рех. 268/10.

Уставни суд је 26. фебруара 2011. године извршио увид у списе предмета сада Вишег суда у Београду Рех. 268/10 и утврдио да у овом предмету није предузета нити једна радња од дана подношења захтева за рехабилитацију 27. априла 2009. године.

4. Одредбом члана 32. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 33/06) прописано је: да се овим законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије (члан 1.); да о захтеву одлучује веће од три судије, у јавном поступку, да пре одлучивања о захтеву, суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана и да образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију (члан 4.); да решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним, да кад судска или административна одлука није била ни доношена, суд у решењу којим се усваја захтев за рехабилитацију утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога (члан 5.).

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта уставне одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, које гарантује странкама заштиту од неоправданих одлагања и одуговлачења поступка, а донетим судским одлукама обезбеђује делотворност и кредибилитет.

Уставни суд је утврдио да поступак поводом захтева за рехабилитацију подноситељке уставне жалбе у конкретном предмету траје скоро две године. Наведено трајање поступка само по себи не указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чињеница и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних органа власти - судова који воде поступак и природа захтева, односно значај права о коме се одлучује за подносиоца, основни су параметри који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.

Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је закључио да поступак по захтеву за рехабилитацију спада у спорове са сложеним чињеничним питањима. Међутим, сама суштина и природа спора стављена у пропорционалну везу са дужином трајања поступака показује да предмет спора ипак није представљао оправдање за толико дуго трајање поступка.

Уставни суд оцењује да је подноситељка уставне жалбе није допринела дужини трајања поступака.

Право подноситељке уставне жалбе да се одлучи о захтеву за рехабилитацију њеног покојног оца, у конкретном случају, има велики морални и материјални значај. Нема никакве сумње да је ажурно и прописно поступања судских органа у циљу брзог и законитог разрешења спорних питања, било од велике важности за подноситељку уставне жалбе.

Уставноправна оцена до сада спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и стандардима овог суда, као и међународних институција за заштиту људских права, потврђује да је у конкретном случају повређено подноситељкино право на суђење у разумном року и то радњама нечињења Вишег (раније Окружног) суда у Београду. Радње нечињења у конкретном предмету односе се на потпуну пасивност и неделотворно поступање. Увидом у списе предмета Вишег (раније Окружног) суда у Београду, Уставни суд је констатовао потпуну неактивности и неразумно кашњење. Од 27. априла 2009. године, када је Окружном суду у Београду поднет захтев за рехабилитацију, до 26. фебруара 2011. године, када су списи премета сада Вишег суда у Београду достављени Уставном суду и када је извршен увид у исте, није предузета ниједна процесна радња. Наиме, у списима предмета Вишег суда у Београду се налази само захтев за рехабилитацију са приложеним доказима које је уз захтев доставила подноситељка. Ова чињеница указује да од подношења захтева за рехабилитацију надлежни суд није спроводио редовну судску активност, односно није се уопште активно бавио спорним предметом уопште. Овакво поступање се ни под којим условима и разлозима не може сматрати делотворним.

Следом наведеног, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе у поступку пред Вишим судом у Београду у предмету Рех. 268/10 (раније Окружним судом у Београду Рех. 23/09) повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07) уставну жалбу у тачки 1. изреке усвојио.

6. На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, крећући се у границама захтева из уставне жалбе, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари објављивањем одлуке у Службеном гласнику Србије, а у тачки 2. изреке је наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем могућем року.

7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић