Нижестепени судови су одбили тужбени захтев само зато што су оценили да тужилац, у смислу члана 584. став 1. Закона о облигационим односима није пре подношења тужбе позвао туженог на плаћање закупнине.
Притом су занемарили да је и само подношење тужбе позивање на плаћање закупнине.
С обзиром на то, постојали су услови да се судови упусте у мериторни спор.
Они то нису учинили, па зато и постоје мане у примени материјалног права, због којих је и релевантно чињенично стање остало неутврђено.
Имајући ово у виду, нижестепене пресуде су, у смислу члана 395. став 2. ЗПП, укинуте, а предмет враћен на поновно суђење.