Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. С . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. децембра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Р. С . и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 16439/12 (иницијално предмет Другог општинског суда у Београду П. 1708/98) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Р. С . из Београда поднео је , 18. децембра 2014. године , Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Гж. 10705/13 од 16. октобра 2014. године , због повреде права на правично суђење и повреде права на суђење у разумном року у парнич ном поступку који је во ђен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 16439/12 (иницијално предмет Другог општинског суда у Београду П. 1708/98) , зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац сматра да му је шеснаестогодишњим трајањем поступка вођеног против њега због сметања државине повређено право на суђење у разумном року. Ово пре свега, јер се радило о хитном поступку, као и спору који није био сложен. Подносилац "напомиње" да није било места враћању предмета ради допуне поступка првостепеном суду, решењем Вишег суда у Београду Гж. 2367/10 од 20. јуна 2012. године, "јер ако поступак није у потпуности спроведен, очигледно је да није законит и да га треба укинути". Од Уставног суда је тражено да се подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете, као и да се одложи извршење оспореног појединчаног акта "у смислу принудне накнаде трошкова".

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) је садржински идентична наведеној одредби члана 170. Устава.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, након извршеног увида у списе предмета П. 16439/12, сада, Другог основног суда у Београду, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Против подносиоца уставне жалбе, као туженог, тужиља М.Д. из Жаркова поднела је 2. априла 1998. године Другом општинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд) тужбу због сметања државине. Поводом тужбе је формиран предмет П. 1708/98, а туженом је 9. априла 1998. године уручена тужба, на коју је дао одговор 29. априла 1998. године.

До доношења решења Општинског суда П. 1708/98 од 30. октобра 1998. године, којим је усвојен тужбени захтев тужиље у целости, било је заказано пет рочишта за главну расправу, од којих су два одржана. На одржаним рочиштима саслушани су тужиља и тужени у својству парничне странке и један сведок. Преостала три рочишта нису одржана јер је једном пуномоћник туженог тражио да се рочиште не држи, једном је био спречен поступајући судија, а једном је, заједно са уредно позваним сведоком, изостао и тужени иако је био уредно позван ради саслушања у својству парничне странке.

Решењем Окружног суда у Београду Гж. 11576/98 од 15. априла 1999. године је укинуто решење Другог општинског суда у Београду П. 1708/98 од 30. октобра 1998. године и предмет враћен на поновни поступак.

У другом по реду првостепеном поступку до закључења главне расправе 31. октобра 2002. године, било је одржано седам рочишта за главну расправу, док је пет рочишта остало неодржано. На одржаним рочиштима саслушани су тужиља и тужени у својству парничне странке и спроведено вештачење преко судског вештака геометра. Разлози за неодржавање пет рочишта били су следећи: спреченост поступајућег судије, тражење одлагања од стране пуномоћника туженог, изостанак уредно позваног судског вештака, те тражено одлагање рочишта у два наврата од стране тужиље.

Решењем Другог општинског суда у Београду П. 2471/99 од 31. октобра 2002. године усвојен је тужбени захтев тужиље у целости, али је решењем Окружног суда у Београду Гж. 2938/03 од 15. маја 2003. године ово решење укинуто и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак.

У трећем по реду првостепеном поступку, предмет је пред Општинским судом добио нови број П. 4015/03. Од заказаних 14 рочишта за главну расправу, до закључења главне расправе 21. новембра 2007. године, одржано је девет рочишта. На одржаним рочиштима поново је спроведено вештачење, али сада преко друге личности вештака геометра, саслушана су четири сведока, те оба вештака геометра. Пет рочишта није одржано, јер је два пута био спречен поступајући судија, једном је изостао вештак, а два пута је изостао тужени који је био уредно позван ради саслушања у својству парничне странке. Једно рочиште је одложено због тога што је тужени предао примедбе на налаз вештака непосредно пред рочиште.

Решењем Другог општинског суда у Београду П. 4015/03 од 21. новембра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиље у целости, а тужени је против овог решења изјавио 22. јула 2008. године жалбу. Наредба за достављање жалбе Окружном суду у Београду дата је 16. јануара 2009. године, али је о жалби решавао Виши суд у Београду, надлежан од 2010. године.

Решењем Вишег суда у Београду Гж. 2367/10 од 20. јуна 2012. године, враћени су списи тада надлежном Првом основном суду у Београду, ради допуне поступка - отклањања противречности у изреци.

Решењем Првог основног суда у Београду П. 16439/12 од 20. септембра 2012. године је исправљено у изреци решење Другог општинског суда у Београду П. 4015/03 од 21. новембра 2007. године. Тужени је против овог решења изјавио жалбу 22. фебруара 2013. године.

Оспореним решењем Вишег суда у Београду Гж. 10705/13 од 16. октобра 2014. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђено ожалбено решење Другог општинског суда у Београду П. 4015/03 од 21. новембра 2007. године, исправљено решењем Првог основног суда у Београду П. 16439/12 од 20. септембра 2012. године. Пуномоћнику туженог, овде подносиоцу уставне жалбе, наведено решење је уручено 2. децембра 2014. године.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Чланом 10. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: ЗПП), који је био на снази у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Одредбом члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11), који се, сагласно одредби члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), примењивао до окончања парнице, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ће приликом одређивања рокова и рочишта по тужбама због сметања државине суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања према природи сваког појединог случаја (члан 447.); да ће се расправљање о тужби због сметања државине ограничити само на претресање и доказивање чињеница последњег стања државине и насталог сметања, да је искључено претресање о праву на државину, о правном основу, савесности или несавесности државине или о захтевима за накнаду штете, као и да ће одлуку о захтеву суд донети у року од 90 дана (члан 448.).

5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, Уставни суд је констатовао да је означени парнични поступак за подносиоца започео 9. априла 1998. године, уручењем тужбе поднете против њега 2. априла 1998. године Другом општинском суду у Београду, а окончан је 2. децембра 2014. године, уручењем решења Вишег суда у Београду Гж. 10705/13 од 16. октобра 2014. године.

Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока, у конкретном случају, узме у обзир целокупан период трајања предметног поступка.

Када је реч о дужини трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени судски поступак укупно траја о 16 година и непуних осам месеци.

Имајући у виду потребу хитног решавања предмета по тужби због сметања државине, и то у начелно року од 90 дана, сагласно одредби члана 448. Закона о парничном поступку, наведено трајање парничног поступка указује да поступак свакако није окончан у оквиру разумног рока. Ипак, приликом оце не да ли је о правима и обавезама странака одлучено у разумном року, Уставни суд у сваком конкретном случају, сагласно пракси Европског суда за људска права, поред саме дужине трајања поступка, узима у обзир и следећ е критеријум е: сложеност правних и чињеничних питања које је требало расправити у конкретном поступку, понашање подносиоца уставне жалбе, поступањ е надлежних судова, као и значај права о коме се у поступку одлучивало за подносиоца уставне жалбе.

Полазећи од наведених критеријума, Уставни суд је оценио да парнични поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом није био чињенично сложен.

Испитујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд налази да је он свакако имао легитиман интерес да се овај спор, иначе хитан по својој природи, оконча у разумном року.

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је подносилац у извесној мери допринео дужини трајања поступка, тиме што четири рочишта нису одржана, било због његовог изостанка са рочишта на које је био уредно позван ради саслушања у својству парничне странке, било због тражења одлагања одржавања рочишта од стране његовог пуномоћника. Такође, подносилац је једном доставио примедбе на налаз вештака непосредно пред рочиште, што је довело до одлагања једног рочишта ради остављања рока за изјашњење супротној страни. Ово понашање подносиоца допринело је да се поступак продужи за годину дана.

Испитујући поступање надлежних судова, Уставни суд констатује да су одлуке Општинског суда два пута укидане од стране другостепеног суда у целини, те да су првостепеном суду у жалбеном поступку једном враћани неразмотрени списи ради допуне поступка исправком изреке решења. Истовремено, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету Павлyулyнетс против Украјине (број апликације 70767/01, став 51 .), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета због враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе . Такође, на неоправдано дуго трајање спора утицало је и то што је трећи по реду поступак по жалби туженог трајао више од пет година. До овога је довело то што Општински суд није одмах по изјављивању жалбе, када су се за то остварили процесни услови, доставио списе тада надлежном другостепеном суду - Окружном суду у Београду, већ је о жалби решавао Виши суд у Београду који је тек после две и по године од пријема списа вратио првостепеном суду неразмотрене списе предмета ради исправке решења, па затим, после још две године, решио о жалбама подносиоца.

С обзиром на изнето, Уставни суд је закључио да је наведено поступање надлежних судова довело до тога да предметни парнични поступак дуже траје и да буде правноснажно окончан тек после више од 16 година.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 16439/12 (иницијално предмет Другог општинског суда у Београду П. 1708/98). На основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од 1.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја у конкретном случају, а посебно укупну дужину трајања и врсту спора, али и описани допринос подносиоца. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео превасходно због неажурног и неадекватног поступања судова обе инстанце.

7. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, до које је, по мишљењу подносиоца, дошло доношењем оспореног решења Вишег суда у Београду Гж. 10705/13 од 16. октобра 2014. године, Уставни суд је, имајући у виду садржину уставне жалбе, оценио да се подносилац само формално позвао на повреду означеног уставног права, а да при томе није навео ниједан разлог на коме заснива своје тврдње, осим указивања на правну неутемељеност решења Вишег суда у Београду о враћању неразмотрених списа, који и не одговарају чињеницама. З ахтев подносиоца за одлагање извршења оспореног ре шења, Уставни суд није ни разматрао с обзиром на то да је одбацио уставну жалбу у делу истакнуте повреде права на правично суђење.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.