Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Косте Куртовића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Косте Куртовића изјављена против решења Врховног касационог суда Рев. 1154/2012 од 13. марта 2013. године.

2. Одбацује се уставна жалба Косте Куртовића изјављена против пресуде Вишег суда у Шапцу П. 25/10 од 14. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године.

Образложење

1. Коста Куртовић из Београда је, 27. јуна 2013. године, преко пуномоћника Соње Спасовић, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Шапцу П. 25/10 од 14. марта 2011. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године, због повреде начела и права зајемчених одредбама члана 3. став 2, члана 16, члана 32. став 1, члана 35, члана 58. и члана 194. став 1. Устава Републике Србије, као и против решења Врховног касационог суда Рев. 1154/2012 од 13. марта 2013. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава.

Подносилац уставне жалбе истиче да је Врховни касациони суд оспореним решењем одбацио његову ревизију као недозвољену, налазећи да подносилац није непосредно овластио адвоката за заступање у предметном парничном поступку, превиђајући чињеницу да је подносиоца заступао у парници његов син Мирољуб Куртовић на основу пуномоћја којим је он био овлашћен да предузима све процесне радње, па и да пренесе пуномоћје за заступање на друго лице, што је Мирољуб Куртовић и урадио када је ангажовао адвоката Соњу Спасовић да поднесе ревизију. Наводи да је ревизијски суд погрешно оценио да је наведени ванредни правни лек изјавило лице које није било овлашћено на то.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:

Тужилац Коста Куртовић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Вишем суду у Шапцу тужбу против тужене Републике Србије, ради утврђења његовог права својине на непокретности која је уписана у ЗКУЛ бр. 483, КО Шабац.

Виши суд у Шапцу је 14. марта 2011. године донео оспорену пресуду П. 25/10, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца.

Одлучујући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду.

Из документације приложене уз уставну жалбу произлази да је тужилац пуномоћјем овластио свог сина Мирољуба Куртовића да га заступа у предметном парничном поступку и да је у пуномоћју одређено да Мирољуб Куртовић има овлашћење да пренесе пуномоћје на друго лице, па је адвокат Тања Неранџић Савић предузимала процесне радње у корист тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, све до доношења оспорене другостепене пресуде.

Врховни касациони суд је 13. марта 2013. године донео оспорено решење Рев. 1154/2012, којим је одбацио као недозвољену ревизију тужиоца изјављену против наведене другостепене пресуде. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је ревизију за тужиоца изјавила адвокат Соња Спасовић, која нема пуномоћје дато од стране тужиоца да га заступа у овом предмету и да је уз ревизију приложено генерално пуномоћје којим је тужилац овластио свог сина Мирољуба Куртовића да у његово име и за његов рачун предузима све правне радње и, између осталог, да по свом избору ангажује адвоката и пренесе му сва овлашћења; да би евентуално издато пуномоћје за адвоката од стране наведеног физичког лица било без дејства, будући да физичко лице према одредби члана 84. став 2. Закона о парничном поступку не може заступати тужиоца у поступку по ревизији, па самим тим не може право на заступање пренети на адвоката, из чега произлази да ревизија није дозвољена.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. став 2.); да спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права и да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, а да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом (члан 16.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права у тврђена законом, те да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, а да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, те да се законом може ограничити начин коришћења имовине, а да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да је правни поредак Републике Србије јединствен (члан 194. став 1.).

Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао на предметни парнични поступак и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да странке могу предузимати радње у поступку лично или преко пуномоћника, те да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. ст. 1. и ст. 2.); да пуномоћник може бити физичко лице које је потпуно пословно способно, осим лица које се бави надриписарством (члан 85. став 1.); да ако странка у пуномоћју није ближе одредила овлашћења пуномоћника, пуномоћник који није адвокат може на основу оваквог пуномоћја да предузима све радње у поступку али му је увек потребно изричито овлашћење за повлачење тужбе, за признање или за одрицање од тужбеног захтева, за закључење поравнања, за повлачење или одрицање од редовног правног лека и за преношење пуномоћја на друго лице (члан 90.); да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није овлашћено на подношење ревизије и ако је ревизију изјавило лице које није адвокат (члан 401. став 2. тач. 1) и тач. 2)).

5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење и права на правно средство у поступку по ревизији, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава заснива на чињеници да је Врховни касациони суд произвољно применио процесно право на његову штету, погрешно налазећи да је ревизију изјавило лице које није овлашћено на подношење ванредног правног лека. У том контексту, подносилац уставне жалбе напомиње да је овластио сина Мирољуба Куртовића да га заступа у предметном парничном поступку и да му је, поред осталог, дао и овлашћење да пренесе пуномоћје на друго лице, што је он и учинио ангажовањем адвоката Тање Неранџић Савић до доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године, односно адвоката Соње Спасовић за подношење ревизије против наведене другостепене пресуде, па да се у конкретном случају ради о правно квалификованом лицу због чега ревизијски суд није могао да одбаци ревизију као недозвољену, у смислу одредбе члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2004. године.

Испитујући да ли је ревизијски суд произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да Закон о парничном поступку из 2004. године, који се примењивао на овај стварноправни спор, није поставио ограничења у погледу круга лица која се могу појавити у парници у улози пуномоћника, предузимајући процесне радње у име и за рачун парничних странака. У том смислу, одредбом члана 85. став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године је било предвиђено да пуномоћник може бити свако физичко лице које има потпуну пословну способност, са изузетком лица која се баве надриписарством. Према одредбама члана 84. тог закона, парничне странке су имале право избора да ли ће предузимати радње у поступку лично или преко пуномоћника, а једино је постојало ограничење у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости када је странку могао заступати искључиво адвокат као правно квалификовано лице. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе овластио сина да га заступа у предметном парничном поступку, а који није по професији адвокат, Уставни суд указује да Закон о парничном поступку из 2004. године, када је у питању временски период од подношења тужбе до правноснажног окончања парнице, није правио разлику у врсти процесних радњи које може предузимати та категорија пуномоћника у односу на пуномоћнике који су по професији адвокати. Дакле, пуномоћници који нису адвокати су до правноснажног окончања парничног поступка могли да преносе пуномоћје за заступање на друга лица, под условом да су на то били изричито овлашћени од стране властодаваца, а што произлази из одредбе члана 90. Закона о парничном поступку из 2004. године и што је пуномоћник подносиоца уставне жалбе Мирољуб Куртовић у конкретном случају и учинио, ангажујући адвоката Тању Неранџић Савић да предузима процесне радње у овој парници у име и за рачун подносиоца као властодавца. Полазећи од наведеног, а посебно узимајући у обзир да странку у поступку по ревизији може заступати искључиво адвокат, Уставни суд налази да пренос пуномоћја са лица које није адвокат и чије се овлашћење за заступање гаси са правноснажним окончањем парнице на лице које обавља ту професију у поступку по ревизији не производи правно дејство и да у таквој ситуацији једино странка може непосредно овластити одређеног адвоката за подношење наведеног ванредног правног лека. Стога Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да адвокат Соња Спасовић није била овлашћена од стране подносиоца уставне жалбе за подношење ревизије. Поред тога, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе према којима ревизијски суд није могао да одбаци његову ревизију као недозвољену, због тога што је овај ванредни правни лек изјавило управо лице које је адвокат, а како су и налагале одговарајуће одредбе процесног закона. Ово из разлога што упориште за доношење оспореног решења Рев. 1154/2012 од 13. марта 2013. године није била одредба члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку из 2004. године, већ одредба тачка 1) истог става закона која је предвиђала да је ревизија недозвољена и уколико је изјави лице које није овлашћено на њено подношење, а о чему је Врховни касациони суд дао аргументе за заузето правно становиште. На крају, Уставни суд налази да се у овој уставноправној ствари не може применити правни став изнет у Одлуци Уж – 250/2009 од 16. децембра 2010. године. Наиме, Уставни суд се у наведеном предмету бавио питањем дозвољености ревизије коју је изјавила лично парнична странка која је по занимању адвокат, а што није реч у конкретном случају. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 1154/2012 од 13. марта 2013. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на правно средство, па је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се оспорава пресуда Вишег суда у Шапцу П. 25/10 од 14. марта 2011. године и пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године, Уставни суд указује на свој правни став према коме се рок за изјављивање уставне жалбе против нижестепених пресуда рачуна од момента пријема одлуке по ревизији, али само у случају када је тај ванредни правни лек изјављен под условима и на начин прописан законом. Пошто је ревизија подносиоца уставне жалбе одбачена као недозвољена, јер је ревизију изјавило лице које није било овлашћено за њено подношење, Уставни суд налази да се благовременост уставне жалбе у конкретном случају цени у односу на дан достављања другостепене судске одлуке којом је парница правноснажно окончана.

С обзиром на наведено, а имајући у виду да је подносилац оспорену другостепену пресуду свакако примио пре 13. марта 2013. године, када је Врховни касациони суд донео решење Рев. 1154/2012, а да је уставну жалбу изјавио 27. јуна 2013. године, Уставни суд је закључио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Суд одбацио уставну жалбу у делу којим се оспоравају пресуде Вишег суда у Шапцу П. 25/10 од 14. марта 2011. године и Апелационог суда у Београду Гж. 2945/11 од 19. јула 2012. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. Полазећи од свега изложеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић