Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миомира Павловића из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Миомира Павловића изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Гж1. 2095/11 од 10. јануара 2012. године и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Апелационом суду у Нишу да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године.

Образложење

1. Миомир Павловић из Врања је 8. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Зорана Стаменковића, адвоката из Врања, поднео Основном суду у Врању уставну жалбу, која је Уставном суду прослеђена 26. априла 2012. године, против решења Апелационог суда у Нишу Гж1. 2095/11 од 10. јануара 2012. године, због повреде уставног начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе водио спор пред Основним судом у Врању, против туженог "Алфа Плам" А.Д. Врање, ради исплате разлике у заради и уплате разлике доприноса за обавезно социјално осигурање. Спор је правноснажно окончан решењем Апелационог суда у Нишу Гж1. 2095/11 од 10. јануара 2012. године, којом је укинута пресуда Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године и тужба подносиоца одбачена, јер одлучивање о његовом захтеву не спада у судску надлежност. Подносилац сматра да је оваква одлука донета уз погрешну примену закона, због чега је стављен у неравноправан положај са осталим грађанима Републике Србије, према којима је исти закон примењен другачије. У погледу надлежности редовних судова, по даљим наводима подносиоца, за одлучивање о захтевима који се односе на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање важио је закључак Врховног касационог суда од 30. марта 2010. године, објављен у ''Билтену'' Врховног касационог суда бр.1/2010. Како је тужбом, поред уплате разлике доприноса за обавезно социјално осгурање, тражио и исплату разлике у заради, подносилац сматра да је Апелациони суд у Нишу погрешно применио наведени закључак Врховног касационог суда. Посебно истиче да је Апелациони суд у Нишу у другом предмету, у истој чињеничној и правној ситуацији, донео другачију одлуку и на тај начин га дискриминисао, јер му је повредио право на једнаку законску заштиту.
Предложио је да Уставни суд утврди да су му оспореним решењем ускраћена наведена Уставом зајемчена права, да исто поништи и Апелационом суду у Нишу наложи да поново одлучи о жалби туженог "Алфа Плам" А.Д. Врање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе парничног предмета Основног суда у Врању П1. 2751/10, као и у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац је 22. марта 2010. године Вишем суду у Врању поднео тужбу против туженог "Алфа Плам" А.Д. Врање, којом је тражио да суд обавеже туженог да у његово име уплати Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, - Филијали у Врању разлику доприноса за обавезно социјално осигурање за период од 1. септембра 2003. до 28. фебруара 2010. године. Предмет је добио број П1. 59/10. Поднеском о проширењу тужбе од 13. априла 2010. године, подносилац је преиначио тужбу, тако што је поред постојећег поставио нов тужбени захтев којим је тражио да му тужени исплати и разлику накнаде зараде за период од 13. априла 2008. до 13. априла 2010. године. У погледу навода из тужбе и поднеска о преиначењу тужбе, тужени се изјаснио у одговору на тужбу од 14. априла 2010. године, у којем је оспорио тужбене захтеве подносиоца у целости. Виши суд у Врању је 21. априла 2010. године донео решење П1. 59/10 којим се огласио стварно ненадлежним за поступање по тужби подносиоца и наложио да се списи проследе Основном суду у Врању, као стварно надлежном суду. Након уступања предмета Основном суду у Врању, спис је добио ознаку П1. 2751/10.
У доказном поступку пред Основним судом у Врању изведен је доказ економско–финансијским вештачењем. Прихватајући допунски налаз и мишљење од 21. марта 2011. године, пуномоћник подносиоца је поднеском од 28. марта 2011. године извршио прецизирање тужбеног захтева подносиоца, предложивши да суд обавеже туженог да у име подносиоца уплати Републичком фонду за ПИО - Филијала у Врању, на име разлике по основу доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на исплаћену разлику зараде по основу прерасподеле на друго радно место, за временски период од 1. септембра 2003. до 28. фебруара 2010. године, износе које буде утврдио вештак финансијске струке у поступку извршења, са одговарајућом затезном каматом за сваки месец утуженог периода, по стопи утврђеној Законом о пореском поступку и пореској администрацији, као и да му на име разлике накнаде зараде за период од 1. септембра 2003. до 28. фебруара 2010. године исплати износ од 200,00 динара, са затезном каматом почев од 28. марта 2003. године, па до коначне исплате.
Пресудом Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године усвојен је тужбени захтев подносиоца, па је тужени "Алфа Плам" А.Д. Врање обавезан да у име подносиоца уплати Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање - Филијала у Врању, на име разлике по основу доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на исплаћену разлику зараде по основу прерасподеле на друго радно место, за временски период од 1. септембра 2003. до 28. фебруара 2010. године, износе које буде утврдио вештак финансијске струке у поступку извршења, са одговарајућом затезном каматом за сваки месец утуженог периода, по стопи утврђеној Законом о пореском поступку и пореској администра цији; у ставу ИИ изреке пресуде одбијен је тужбени захтев подносиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име разлике накнаде зараде за период од 1. септембра 2003. до 28. фебруара 2010. године исплати износ од 200,00 динара, са затезном каматом почев од 28. марта 2003. године, па до коначне исплате; ставом ИИИ изреке тужени је обавезан да подносиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 52.550,00 динара. У образложењу ове пресуде суд је, поред осталог, навео да је вештачењем утврђено да је тужени исплаћивао подносиоцу зараду у вредности од 760 бодова и накнаду зараде због мање зараде на другом одговарајућем послу по основу утврђене инвалидности треће категорије, и то на основу разлике у броју бодова другог одговарајућег посла и посла који је раније обављао, без обрачуна и уплате доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање на исплаћену накнаду зараде. С тим у вези, тужени је обавезан да на име подносиоца изврши уплату наведених доприноса за обавезно социјално осигурање за цео утужени период. Вештачењем је такође утврђено да је тужени подносиоцу вршио исплату накнаде зараде, у виду разлике због промене радног места, из ког разлога је тужбени захтев за исплату накнаде одбијен као неоснован.
Против пресуде Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године, жалбу је изјавио само тужени, побијајући је у ст. И и ИИИ изреке, због свих законом предвиђених разлога. Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Нишу је донео оспорено решење Гж1. 2095/11 од 10. јануара 2012. године, којим је укинуо пресуду Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године у ставу И изреке и тужбу подносиоца одбацио, те га обавезао да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 7.000,00 динара. У оспореном другостепеном решењу се, између осталог, наводи: да су средства од доприноса за обавезно социјално осигурање јавни приход; да је поступак утврђивања, наплате и контроле јавних прихода уређен Законом о пореском поступку и пореској администрацији, који се на основу члана 3. став 2. наведеног Закона спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак; да је тужбени захтев који се односи на исплату накнаде зараде правноснажно одбијен, док се тужбени захтев који је ожалбеном пресудом усвојен односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање, за који суд није надлежан, јер се не ради о спору из члана 1. Закона о парничном поступку.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац позива, битне су следеће одредбе Устава:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 21. став 3. Устава се забрањује свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Поред напред наведених уставних норми на које се позива уставна жалба, у овој уставносудској ствари је, по оцени Уставног суда, од значаја и одредба члана 60. став 4. Устава којом се јемчи да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе битне су и следеће одредбе закона:
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11) било је прописано: да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка (члан 1.); да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност (члан 16. став 1.); да кад суд у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други домаћи орган, огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене радње у поступку и одбациће тужбу (члан 16. став 2.).
Одредбе Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС" бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11 и 7/12) прописују: да се дориносима обезбеђују средства за финансирање обавезног осцијалног осигурања, и то пензијског и инвалидског, здравственог и осигурања за случај незапослености (члан 2.); да су средства доприноса јавни приход, под контролом и на располагању организација за обавезно социјално осигурање, основаних законима који уређују систем обавезног социјалног осигурања, за намене утврђене у складу са тим законима (члан 4.); да је обвезник доприноса осигураник и послодавац или исплатилац прихода, на чији терет се плаћа допринос (члан 6. став 1. тач. 1)); да је обвезник обрачунавања, односно плаћања доприноса осигураник и послодавац, односно други исплатилац прихода који је дужан да обрачуна, односно плати допринос у своје име и у своју корист или у своје име, а у корист осигураника (члан 6. став1. тач. 2)); да је обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене и повремене послове послодавац (члан 51. став 1.); да је послодавац дужан да доприносе из става 1. овог члана обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања (члан 51. став 2.); да се у погледу утврђивања, наплате и повраћаја доприноса, правних лекова, камате, казнених одредби и других питања која нису уређена овим законом, изузев одредаба које се односе на пореска ослобођења, олакшице и отпис, примењују одговарајуће одредбе закона који уређује порез на доходак грађана, односно закона који уређује порески поступак и пореску администрацију, ако овим законом поједина питања нису друкчије уређена (члан 65.).
Члан 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12, 93/12) предвиђа: ако је другим законом питање из области коју уређује овај закон уређено на друкчији начин, примењују се одредбе овог закона (став 1.); ако овим законом није друкчије прописано, порески поступак се спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак (став 2.).
Одредба члана 22. став 3. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11) прописује да основни суд у првом степену суди: у стамбеним споровима; споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа; о правима, обавезама и одговорностима из радног односа; о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом; споровима поводом задовољавања стамбених потреба на основу рада.
Одредбе радно–правних прописа којима се дефинише зарада, односно плата и одређује шта све улази у зараду (плату), имају следећу садржину. Члан 105. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописује: да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (став 1.); да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (став 2.). Чланом 2. Закона о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07 и 99/10) предвиђено је: да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату (став 1.); да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (став 2.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 12. Закона о раду, којим се на општи начин регулишу права запослених. У ставу 1. члана 12. Закона је прописано да запослени има право на одговарајућу зараду, безбедност и заштиту живота и здравља на раду, здравствену заштиту, заштиту личног интегритета и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости, материјално обезбеђење за време привремене незапослености, као и право на друге облике заштите, у складу са законом и општим актом.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац темељи тврдње о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да се он у суштини жали на примену процесног права и истовремено указује на различито поступање Апелационог суда у Нишу у истој чињеничној и правној ситуацији.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили прописе у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до арбитрерне примене процесног права на штету подносиоца, Уставни суд је пошао од одредаба позитивноправних прописа којима је уређен систем и обавеза плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање, када су у питању запослени, као категорија осигураника. Након свеобухватне правне анализе цитираних законских норми, Уставни суд изводи закључак да је уплата доприноса за обавезно социјално осигурање законска обавеза послодавца која се ни у ком случају, па ни у случају споразума између послодавца и запосленог, не може пренети на запосленог. Послодавац је и обвезник доприноса и обвезник обрачунавања, односно плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене и повремене послове, из ког разлога је дужан да обрачуна, односно плати доприносе у своје име, а у корист запосленог. Послодавац је дужан да доприносе обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања. Из тог разлога су доприноси које је послодавац у обавези да обрачуна и уплати у своје име, а у корист запосленог, саставни део зараде (плате), због чега их и Закон о раду и Закон о платама државних службеника и намештеника дефинишу као "доприносе који се плаћају из зараде (плате)".
Уставни суд има у виду да су средства од доприноса за обавезно социјално осигурање јавни приход, под контролом и на располагању организација за обавезно социјално осигурање. Међутим, због обавезе послодавца да доприносе у корист свог запосленог уплати истовремено са исплатом зараде, односно накнаде зараде, те због чињенице да и Закон о раду и Закон о платама државних службеника и намештеника ове доприносе дефинишу као саставни део зараде (плате), Уставни суд не прихвата тезу Апелационог суда у Нишу да се у погледу доприноса које послодавац није на време уплатио, запослени једино може обратити органу управе, зато што је поступак утврђивања, наплате и контроле јавних прихода уређен Законом о пореском поступку и пореској администрацији, који у члану 3. став 2. упућује на примену правила општег управног поступка. Дефинишући доприносе као интегрални део зараде који се мора истовремено уплатити кад и зарада, односно накнада зараде, Закон о раду и Закон о платама државних службеника и намештеника доприносе сврставају у категорију права запослених из радног односа, у смислу одредаба члана 60. став 4. Устава Републике Србије и члана 12. став 1. Закона о раду, које, између осталог, као једно од основних права запослених гарантују и право на одговарајућу зараду. Имајући даље у виду да је одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова прописано да основни суд у првом степену, између осталог, суди и у споровима о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, то је мишљење Уставног суда да је основни суд надлежан да поступа и у случајевима када је предмет спора (тужбеног захтева) искључиво обавезивање послодавца на уплату неуплаћених доприноса за обавезно социјално осигурање.
У вези са напред изнетим, Уставни суд сматра уставноправно неприхватљивим одбијање редовних судова да поступају у споровима о правима из радног односа. Таквом праксом сужава се право на приступ суду, као једно од гарантија права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. По начелу "ко може више, може и мање", надлежност да поступа по тужбама за исплату зарада, односно накнаде зарада, утолико више обавезује суд да поступа и по тужбама које за предмет имају само обавезу уплате доприноса за обавезно социјално осигурање.
У прилог напред изнетом иде и став Уставног суда из ранијих одлука, да се права из радног односа, у који корпус улази и право на исплату зараде и уплату доприноса у корист запосленог, као и права на приступ суду, као једног од елемената права на правично суђење, запослени не може одрећи чак ни у случају потписивања споразума са послодавцем којим се одриче потраживања из радног односа, а самим тим и права на судску заштиту ових права (видети, поред осталих, Одлуке Уж-2454/2009 од 8. јула 2010. године и Уж-2412/2009 од 22. фебруара 2012. године).
Оцењујући наводе подносиоца о различитом поступању Апелационог суда у Нишу у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у пресуду Основног суда у Врању П1. 2738/10 од 28. марта 2011. године и пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 1248/11 од 22. јуна 2011. године, које су приложене уз уставну жалбу и утврдио да је Апелациони суд у Нишу одбио жалбу туженог "Симпо" А.Д. Врање изјављену против пресуде Основног суда у Врању П1. 2738/10 од 28. марта 2011. године, којом је тужени обавезан да за тужиљу Благицу Јовановић из Врања уплати Републичком фонду ПИО - Филијала у Врању, на име доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање за временски период од 1. јуна 2004. до 31. децембра 2004. године, износе које буде утврдио вештак финансијске струке у поступку извршења, са одговарајућом затезном каматом за сваки месец утуженог периода, по стопи утврђеној Законом о пореском поступку и пореској администрацији, док је ставом ИИ изреке одбијен тужбени захтев наведене тужиље којим је тражила да се тужени обавеже да јој на име накнаде зараде за исти период исплати износ од 200,00 динара, са затезном каматом почев од 25. фебруара 2011. године, па до коначне исплате. У образложењу ове другостепене пресуде се наводи да је именована тужиља покренула предметну парницу пре него што је пред Врховним касационим судом разрешено спорно правно питање о томе да ли одлучивање о тужбеном захтеву који се односи на обавезу послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања спада у надлежност суда или се о таквом захтеву расправља по правилима општег управног поступка пред органом управе који је надлежан за утврђивање, наплату и контролу јавних прихода, у смислу Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02 ... 72/09). Полазећи од ове чињенице, као и од тога да је у току поступка несумњиво утврђено да од стране туженог као послодавца није извршена уплата доприноса за обавезно социјално осигурање за утужени период, Апелациони суд у Нишу је нашао да је првостепени суд правилно поступио када је туженог обавезао на уплату доприноса, одбијајући приговор да одлучивање о таквом захтеву не спада у судску надлежност. Апелациони суд у Нишу овде посебно указује да нису без основа наводи туженог да доприноси за обавезно социјално осигурање представљају јавни приход, те да је за утврђивање, наплату и контролу јавних прихода надлежан орган управе у смислу одговарајућих одредби Закона о пореском поступку и пореској администрацији. Међутим, по даљим наводима из образложења, надлежност суда опште надлежности није искључена онда када се, поред обавезивања послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање, тужбени захтев односи и на исплату зараде, накнаде зараде и других примања из радног односа, као и накнаде штете због изгубљене зараде.
Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да је у спору тужиље Благице Јовановић против туженог "Симпо" А.Д. Врање, у односу на спор подносиоца уставне жалбе Миомира Павловића који је водио против туженог "Алфа Плам" А.Д. Врање, постојала битно слична чињенична и правна ситуација, због чега су основани наводи подносиоца о различитом поступању истог другостепеног суда, као суда последње инстанце. Наиме, Апелациони суд у Нишу, приликом доношења пресуде Гж1. 1248/11 од 22. јуна 2011. године, полази од тога да надлежност суда опште надлежности није искључена када се тужбени захтев, поред обавезивања послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање, односи и на исплату зараде, накнаде зараде и других примања из радног односа, као и на накнаду штете због изгубљене зараде. За разлику од образложења другостепене одлуке донете у спору тужиље Благице Јовановић, Апелациони суд у Нишу уставном жалбом оспорену одлуку заснива на чињеници да је тужбени захтев подносиоца који се односи на исплату накнаде зараде правноснажно одбијен, док о тужбеном захтеву који се односи на уплату разлике доприноса за обавезно социјално осигурање и који је предмет жалбеног поступка, суд није надлежан да одлучује, јер се не ради о спору из члана 1. Закона о парничном поступку.
Уставни суд је оценио да је сама чињеница што је исти суд - Апелациони суд у Нишу, поводом битно сличне чињеничне и правне ситуације донео различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, те да је таква пракса суда супротна принципу правне сигурности.
Остале пресуде Основног суда у Врању (П. 6576/10 од 5. новембра 2010. године, П. 6468/10 од 15. новембра 2010. године и П1. 2329/10 од 11. фебруара 2011. године) приложене уз уставну жалбу, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се не може са сигурношћу утврдити да ли су биле предмет преиспитивања од стране другостепеног суда у жалбеном поступку.
На основу изложеног, а полазећи од тога да се одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, гарантује заштита странака у парничном поступку од арбитрерне примене права од стране судова, као и правна сигурност у погледу уједначеног поступања судова у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Гж1. 2095/11 од 10. јануара 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним појединачним актом подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке , понови поступак по жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Врању П1. 2751/10 од 25. маја 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић