У поступку је утврђено да је по решењу туженог број 1113/1 од 11.5.1994. године И. бр. 1113/4 од 17.5.1994. године, по основу пореза и доприноса тужиоцу без основа наплаћено 14.980,57 динара. Правоснажном пресудом Привредног суда у Зајечару П. 299/2000 од 3.11.2000. године тужени је обавезан да врати тужиоцу 14.980,57 динара са законском затезном каматом од 19.5.1994. године.Пресуда је извршена 3.7.2001. године и тужиоцу је исплаћен главни дуг са каматом од 159.656,89 динара и трошковима спора од 12.388 динара у укупном износу од 172.044,89 динараТужилац у овом спору тражи штету у виду изгубљене добити, по основу више наплаћеног износа од 14.980,57 динараНижестепени судови су становишта да је тужени Р. с. одговорна за штету по основу изгубљене добити по члану 189. Закона о облигационим односима. Према разлозима нижестепених судова одузимањем наведеног износа, тужилац је у периоду од 19.5.1994. године до 3.7.2001. године, послујући без тих средстава, остварио мањи промет и бруто пословни добитак.На основу налаза вештака утврђено је да је тужени у обавези да исплати по том основу 1.162.195,20 динара, уз умањење исплаћене камате по основу раније правоснажне пресуде.Врховни суд налази да су основани наводи ревизије туженог да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права и одредби члана 189. став 3. ЗОО. По наведеној одредби Закона, при оцени измакле користи узима се у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари, или према посебним околностима, а чије остварење је спречено штетниковом радњом или пропуштањем. Закон о облигационим односима не садржи посебно одредбу о начину утврђивања висине штете по том основу.Стога се у сваком конкретном случају утврђује која је то добит према редовном току ствари.Стварни показатељи за ту штету је добит коју је тужилац остварио у периоду који је претходио одузимању наведеног износа.Тужилац је трговачко предузеће и има право на изгубљену добит у висини трговачке марже, а обим накнаде такве штете не може се заснивати на претпостављеној могућности остварења те добити, већ на реалним подацима исказаним у пословању оштећеног трговачког предузећа у претходном периоду.Тужилац није доказао чињенице о оствареном промету односно маржи у претходном периоду, када би се могло закључити да се ради о редовном току ствари по коме би тужилац могао остварити маржу и из овог износа који је одузет. Из утврђених чињеница у поступак не произилази закључак нижестепених судова да је тужилац претрпео штету по овом основу.Одлуке су засноване на налазу вештака који се заснива на претпостављеним могућностима у остварењу те штете.Са изнетог преиначене су нижестепене пресуде и одбијен тужбени захтев тужиоца применом одредбе члана 395. став 1. ЗПП.