1.Када обавеза има за предмет своту новца, дужник је дужан да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи АЛИ, ако је дуговани новчаних Јединица знатније обезвређен услед промене вредности динара, суд ће, на захтев повериоца, уколико нађе да околности случаја.и правичност то оправдавају, досудити разлику обрачунату по просечној стопи раста цена на мало од настанка обавезе до доспелости, осим ако уговорне стране то нису обезбедиле уговарањем индексне клаузуле или на други начин Дужник у доцњи дугује и затезну камату од доспелости.до исплате, на износ дуга обрачунат по просечној стопи раста цена. на мало од настанка обавезе до доспелости
2.Поверилац новчаног потраживања изложеног инфлацији има право да од дужника у доцњи поред главнице и затезне камате захтева и разлику до пуне накнаде штете.
ШТЕТА се може састојати у губитку вредности одређене ствари, у губитку камате на штедњу под најповољнијим условима, или у каквом другом облику
3.Ако новчана обавеза противно закону гласи на плаћање у некој страној валути, али се исплата по закону може извршити само у динарима, суд ће дужника обавезали на исплату динарске вредности износа стране валуте по најповољнијем курсу на дан исплате, по коме банка у месту плаћања откупљује ефективну страну валуту.За време од доцње до исплате повериоцу припада домицилна камата у динарској противвредности обрачунатој на начин из претходног става.
1. За новчане обавезе важи правило номиналне вредности новца монетарни номинализам), које правило је прихваћен у свим савременим правним системима, као и у нашем праву.Према одредби члана 394.Закона о облигационим односима код новчаних обавеза, дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон одређује нешто друго.
У Закону о облигационим односима у више одредаба учињено је одступање од правила монетарног номинализма са циљем да се у условима нестабилног тржишта одржи уговорна равнотежа између права и обавеза.
У одредбама ЗОО у којима је у односу на монетарни номинализам одређено нешто друго долази до афирмације основних начела облигационог права, а пре свега начела равноправности учесника у облигационим односима члан 11), .начела савесности и поштења члан 12 и начела једнаке вредности давања члан 15).Од такозваних заштитних монетарних клаузула посебно су од значаја одредбе о клизној скали, тј.о могућности усклађивања износа обавезе у новцу са променама у вредности новчане јединице члан 397.ЗОО), примена индексне клаузуле код Уговора о грађењу члан 636, 637.ЗОО), право повериоца да поред затезне камате тражи од дужника и разлику до потпуне накнаде штете члан 278.ЗОО), итд.При томе важно је истаћи да је Законом о изменама и допунама Закона о облигационим односима Сл.лист СРЈ, 3 1/93 брисан члан 396 који је предвиђао ограничења у уговарању индексне клаузуле.
У условима изузетно високе инфлације, мерене растом цена на мало, долази до депресације динара односно до пада његове куповне моћи, а тиме и до реалног знатног смањења обима новчане обавезе.Диспропорција између спољне моћи динара курс прописане од стране Државе и његове унутрашње моћи куповна моћ је у последње време таква да је протеком времена од настанка новчане обавезе до дана плаћања готово немогуће одржали равнотежу између права и обавеза из уговора.
Стопа инфлације у последње време знатно превазилази индекс који се у економској теорији квалификује као суперинфлација.Тако, на пример, у јулу месецу 1993 месечна стопа раста цена на мало у односу на претходни месец износила је 53 1.6%, а годишња стопа од јула 1992.до јула 1993, износила је 2, 274.347, 9%, за август 1993 у односу на јули стопа раста цена на мало износила је рекордних 1.980, 5%, а у септембру 1993 стопа инфлације износила је 743, 2%, или годишње 150, 997.553, 20%.
Код овако велике инфлације задржавање номиналистичких начела довело би повериоца новчаног потраживања у апсурдан положај јер би протеком времена обавеза дужника била реално нижа за проценат инфлације, а што би даље изазвало низ других нежељених последица.Приликом доношења Закона о облигационим односима законодавац није имао у виду овакве монетарне односе и монетарна кретања.Према томе, постоји несклад између нормативног 1.стварног, па због тога постоји изразита потреба за екстензивнијим тумачењем одредаба које дају предност валоризму у односу на номинализам, а управо такав приступ учињен је у овом правном схватању, Грађанског одељења.
Ово правно схватање односи се на могућност авалоризма, и то за период од настанка обавезе до доспећа исте, затим за период од доспећа обавезе до плаћања период доцње дужника), и најзад на потраживање у новцу за обавезе које гласе у страној валути.
Валоризација потраживања у новцу за време од настанка обавезе до њеног доспећа је најспорније правно питање, а посебно је то спорно код потраживања у новцу која имају свој основ у уговору.
У том периоду монетарни номинализам представља правило, док је валоризам изузетак.За валоризам у том периоду није довољан услов даје услед инфлације дугованих новчаних јединица знатно обезвређен, већ и да валоризацију обавезе захтевају околности случаја и правичност, што се процењује у сваком конкретном случају.Према томе, право на валоризам у том периоду треба рестриктивно примењивали.Ово правило треба примењивали само ако валоризам странке нису уговориле применом индексне клаузуле.Исто тако, ако је приликом закључења уговора дужник новчаног потраживања увећао цену за планирану стопу инфлације од дана настанка обавезе до дана доспећа, и тада би то представљало околности које искључују право повериоца на валоризацију новчаног потраживања, јер би у противном новчана обавеза била два пута валоризована.Постоје и друге околности које би искључивале повериоцу новчаног потраживања право на валоризацију новчане обавезе од дана настанка обавезе до дана плаћања, као што су посебни интереси странака да цена буде онаква какву су уговорили интерес трајније пословне сарадње, итд.).
Овако утврђени износ новчане обавезе на дан доспећа представља основицу на коју поверилац новчаног потраживања има право на затезну камату за време доцње.
2.Штета за време доцње код новчаног потраживања надокнађује се, пре свега, преко затезне камате.Уколико затезна камата није довољна да покрије штету коју поверилац новчаног потраживања трпи због доцње дужника, тада поверилац има право на разлику до потпуне накнаде штете, а како је то предвиђено у одредби члана 278.ЗОО.Када се ради о накнади штете из члана 278.став 2.ЗОО, код утврђивања те штете и њене висине треба применити општа правила о одговорности за штету.Одговорност штетника дужника новчаног потраживања се претпоставља, јер она произилази из саме чињенице што је био у доцњи у погледу плаћања новчане обавезе.Ова врста штете се по правилу појављује у виду изгубљене користи, па се при оцени висине штете узима у обзир добитак који је поверилац могао основано очекивали према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковим пропуштањем да плати новчану обавезу у року члан 189.став 3.ЗОО).Према томе, код утврђивања висине штете треба узети у обзир до каквог губитка за повериоца је довела дужникова доцња односно ова штета може се састојати у губитку вредности одређене ствари, у губитку камата на штедњу под најповољнијим условима или каквом другом губитку.
У сваком случају, ова штета могла би се израчунали на основу разлике између висине стопе затезне камате и стопе раста цена на мало од момента доспелости до момента плаћања новчане обавезе.
Код валоризма новчане обавезе за време доцње дужника треба разликовали правну ситуацију која је постојала до 3.08.1993, тј.до дана ступања на снагу Закона о висини стопе затезне камате Сл.лист СРЈ, 32/93).До тог дана висина стопе затезне камате одређивана је према висини есконтне стопе Народне банке Југославије увећане за 20% и по том критеријуму висина стопе затезне камате била је знатно испод висине стопе раста цена на мало, па је редовно поверилац новчаног потраживања имао право да потражује од дужника и разлику до потпуне накнаде штете.Међутим, доношењем Закона о висини стопе затезне камате, тј.почев од 3.08.1993, висина стопе затезне камате одређена је према стопи раста цена на мало са увећањем од 1.2% месечно, па тако израчуната висина стопе затезне камате, дакле, садржи у себи инфлаторни део који је раван висини раста цена на мало и реално позитивни део од 1.2% месечно на стопу раста цена на мало.Због тога, после 3.08.1993 практично поверилац новчаног потраживања врло ретко ће бити у ситуацији да остварује штету од дужника која прелази висину стопе затезне камате.Да би имао право на ту штету потребно је да иста буде већа од висине стопе затезне камате, а то су врло ретке ситуације.
3. Најзад, треће питање о којем је заузето правно схватање јесте плаћање у динарима новчане обавезе која гласи у страној валути.Због велике разлике између званичног курса стране валуте и реалног курса плаћање у динарима обавезе која гласи на страну валуту по званичном курсу било би крајње неповољно и не правично по повериоца.Према одредби члана 395.ЗОО испуњење новчане обавезе која гласи у страној валути може се захтевали у домаћем новцу по курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.Важно је истаћи да је према овој новелираној одредби код испуњења новчане обавезе која гласи у страној валути у динарима небитно да ли је обавеза у страној валути била сагласна или противна закону.Познато је да Банке поред званичног курса за откуп девизних средстава дају и стимулације приликом куповине девиза, па тако откупни курс стране валуте представља званични курс увећан за стимулативни део.Ова стимулација је различита у зависности од пословне политике Банке, па правно схватање предвиђа исплату по најповољнијем курсу на дан исплате по коме Банка у месту плаћања откупљује ефективну страну валуту.Овај курс у сваком конкретном случају потребно је утврдити и на основу њега утврдити висину новчане обавезе. правно схватање.