Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби Момчила Димића из Земуна, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јула 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Момчило Димић из Земуна поднео је Уставном суду, 11. маја 2013. године, преко пуномоћника Борислава Борозана, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1366/11 од 26. септембра 2012. године и решења Врховног касационог суда Рев. 37/13 од 23. јануара 2013. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац је у уставној жалби, између осталог, навео: да означена вредност предмета спора у предметној парници омогућава изјављивање ревизије; да према одредби члана 23. став 1. тачка 7) Закона о уређењу судова, Виши суд суди у првом степену у грађанскоправним стварима када вредност предмета спора омогућава изјављивање ревизије; да је тужилац у току поступка несумњиво определио вредност предмета спора, тако да ревизија буде доступна, али да ревизијски суд полази од вредности предмета спора која је опредељена 2008. године; да у конкретном случају, приликом подношења тужбе 2003. године вредност предмета спора није била опредељена, а да је након ступања на снагу Закона о парничном поступку из 2004. године, тужилац по налогу суда определио вредност предмета спора на износ од 510.000,00 динара; да је ступањем на снагу измена и допуна Закона о парничном поступку из 2009. године, тужилац определио вредност предмета спора на 11.000.000,00 динара, те да је такво означавање вредности имало за последицу уступање предмета Вишем суду у Београду као стварно надлежном суду; да и поред свега наведеног, Врховни касациони суд у оспореном решењу полази од вредности опредељене 2008. године на износ од 510.000,00 динара, потпуно игноришући накнадно неспорно опредељену вредност од 11.000.000,00 динара; да је у односу на оспорену другостепену пресуду погрешно примењено материјално право, и то одредбе Закона о основама својинскоправних односа и Закона о надзиђивању стамбених зграда и претварању заједничких просторија у станове; да је првостепени суд правилно утврдио да спорни уговор није апсолутно ништав, јер није супротан ни тада важећем Закону о изградњи објеката, нити Закону о одржавању стамбених зграда, као ни Закону о облигационим односима, а ни било ком императивном пропису и да је другостепени суд, на основу потпуно истих чињеница и доказа, изнео дијаметрално супротан став. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Вишег суда у Београду П. 7987/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Држава СРЈ – Савезно министарство за одбрану - Војнограђевинска дирекција „Београд“ из Београда је 30. јануара 2003. године поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Момчила Димића из Земуна, овде подносиоца уставне жалбе и Стамбене зграде у улици Џона Кенедија број 4, у Земуну, ради утврђења ништавости уговора, без одређивања вредности предмета спора.

У записнику са рочишта за главну расправу, одржаног 7. априла 2008. године пред Четвртим општинском судом у Београду, констатовано је да је заступник тужиоца определио вредност предмета спора на 510.000,00 динара.

Такође је, увидом у записник са рочишта за главну расправу од 9. марта 2010. године пред Првим основним судом у Београду, констатовано да је заступник тужиоца определио вредност предмета спора на износ од 11.000.000,00 динара, те да је, ради тога, спис предмета достављен Вишем суду у Београду на даљу надлежност и поступање.

Пресудом Вишег суда у Београду П. 7987/10 од 9. децембра 2010. године је, у ставу првом изреке, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца Републике Србије – Министарства одбране - Војнограђевински центар „Београд“ којим је тражено да се утврди да је ништав уговор о уређивању међусобних односа приликом претварања заједничких просторија у приземљу стамбене зграде у пословни простор, закључен између друготужене Скупштине зграде у улици Џона Кенедија број 4 из Земуна и првотуженог, овде подносиоца уставне жалбе, оверен код Четвртог општинског суда у Београду под бројем Ов. 6360/01 од 22. маја 2001. године. Ставом другим изреке пресуде је обавезан тужилац да првотуженом накнади трошкове поступка у износу од 350.000,00 динара, а друготуженој у износу од 411.250,00 динара. У уводу ове првостепене пресуде наведено је да је вредност предмета спора по тужби 11.000.000,00 динара.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1366/11 од 26. септембра 2012. године преиначена је ожалбена пресуда Вишег суда у Београду П. 7987/10 од 9. децембра 2010. године, тако што је у целости усвојен тужбени захтев тужиоца и преиначено решење о трошковима поступка, те су обавезани тужени да тужиоцу накнаде трошкове парничног поступка у износу од 130.937,50 динара, а првотужени је обавезан да тужиоцу исплати још и износ од 391.937,50 динара. Из образложења наведене другостепене пресуде произлази да је жалбени суд приликом одлучивања о трошковима парничног поступка имао у виду Адвокатску тарифу важећу на дан доношења побијане пресуде, као и да је тужилац на рочишту од 9. марта 2010. године определио вредност предмета спора на 11.000.000,00 динара.

Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 37/13 од 23. јануара 2013. године је одбачена, као недозвољена, ревизија првотуженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1366/11 од 26. септембра 2012. године. Из образложења оспореног ревизијског решења произлази: да се ради о имовинско-правном спору ради утврђења ништавости уговора по тужби поднетој 30. јануара 2003. године, у којој тужилац није означио вредност предмета спора; да је на рочишту од 7. априла 2008. године тужилац први пут означио вредност предмета спора у износу од 510.000,00 динара; да је на рочишту од 9. марта 2010. године тужилац определио вредност предмета спора на износ од 11.000.000,00 динара; да према члану 394. став 2. Закона о парничном поступку, који је измењен чланом 38. Закона о изменама и допунама наведеног закона („Службени гласник РС“, број 111/09), ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе; да како вредност предмета спора од 510.000,00 динара очигледно не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија туженог није дозвољена; да вредност предмета спора од 11.000.000,00 динара, опредељена на рочишту од 9. марта 2010. године, није узета у обзир приликом оцењивања дозвољености ревизије, с обзиром на то да ово означење није у складу са чланом 34. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку, а из списа предмета се види да није било објективног преиначења тужбе.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04, од 22. новембра 2004. године), који се у конкретном случају примењивао у време подношења тужбе, било је прописано: да суд оцењује по службеној дужности, одмах по пријему тужбе, да ли је надлежан и у ком је саставу надлежан на основу навода у тужби и на основу чињеница које су суду познате ( члан 15. став 1.) ; да суд у току целог поступка по службеној дужности пази на своју стварну надлежност (члан 17. став 1.); да ће суд по правноснажности решења којим се огласио ненадлежним (чл. 17. и 20 .), уступити предмет надлежном суду, да ће пре него што уступи предмет надлежном суду, по потреби, затражити обавештења од тужиоца, да ће суд коме је предмет уступљен као надлежном наставити поступак као да је код њега био покренут (члан 21. ст. 1. и 2.); да ако суд коме је предмет уступљен као надлежном сматра да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд, доставиће предмет суду који треба да реши овај сукоб надлежности, осим ако нађе да му је предмет уступљен услед очигледне омашке, а требало је да буде уступљен неком другом суду, у ком случају ће уступити предмет другом суду и о томе обавестити суд који му је предмет уступио (члан 22. став 1.); да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (члан 29. став 1.); да кад се спор води о постојању закупног односа, вредност се рачуна према једногодишњој закупнини, осим ако се ради о закупном односу закљученом на краће време (члан 32.); да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, али тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ (члан 34. став 1.); да је у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби (члан 34. став 2.); да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности (члан 34. став 3.); да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (члан 394. став 2.).

Чланом 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09, од 29. децембра 2009. године, који је ступио на снагу даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“), а који је важио у време означавања нове вредности предмета спора, било је прописано да се у члану 32. додаје нови став 1. који гласи: „Ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела.“, а дотадашњи став 1. постао је став 2, док је чланом 38. измењена одредба члана 394. став 2. основног Закона и прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 и 106/15 ) је прописано да Виши суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима кад вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије (члан 23. став 1. тачка 7 )).

5. Имајући у виду садржину навода уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, заснива на арбитрерној примени процесног права од стране Врховног касационог суда у погледу утврђења вредности предмета спора, а што је довело до одбацивања ревизије подносиоца као недозвољене.

Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена као недозвољена ревизија туженог, овде подносиоца уставне жалбе, са образложењем да вредност предмета спора (510.000,00 динара) не прелази законом прописан износ за изјављивање ревизије.

Уставни суд указује да је Законом о парничном поступку из 2004. године, који се примењивао у време подношења тужбе, било уређено питање утврђивања вредности предмета спора у другим случајевима, када се тужбени захтев не односи на новчани износ, према вредности означеној у тужби (члан 34. став 2.), а од којег зависи, поред утврђивања стварне надлежности и састава суда, и право на изјављивање ревизије. Тако је одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку било прописано да ће суд, ако је тужилац сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора у тужби, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности. Наведеном законском одредбом, према становишту Уставног суда, дато је овлашћење парничном суду да провери тачност вредности предмета спора која је означена у тужби, а од које зависи и право на изјављивање ревизије, ако је тужилац исту сувише високо или сувише ниско означио, с тим да ту радњу може да предузме најдоцније на припремном рочишту, или ако оно није одржано, на главној расправи пре почетка расправљања о главној ствари. Дакле, ако би парнични суд у законом утврђеном року, налазећи да је вредност предмета спора сувише високо или ниско означена у тужби, проверио тачност означене вредности и утврдио њену праву вредност, онда је таква вредност меродавна и за оцену испуњености услова за изјављивање ревизије. Уставни суд је такав став заузео и поводом примене члана 40. став 3. Закона о парничном поступку из 1977. године, којим је на готово идентичан начин било уређено спорно питање утврђивања вредности предмета спора (видети одлуке Уставног суда Уж-87/2009 од 17. марта 2011. године и Уж-493/2009 од 20. априла 2011. године, доступне преко интернет странице: www.уставни.суд.рс).

Поред наведеног, Уставни суд указује на свој заузети Став да када је за изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, меродавна је вредност означена у тужби. Уколико у тужби није означена вредност предмета спора, меродавна је она вредност коју тужилац, било самоиницијативно или по налогу суда, означи до закључења главне расправе. Уколико вредност предмета спора није опредељена у тужби а ни до закључења главне расправе, и не може се утврдити ни применом одредаба чл. 28. до 33. Закона о парничном поступку, нити одредаба чл. 21. до 28. Закона о судским таксама, или ако до закључења главне расправе тужилац није означио вредност предмета спора или је суд није утврдио, ревизија се сматра дозвољеном, јер странка не може да сноси последице због пропуста суда да позове тужиоца да у примереном року определи вредност предмета спора. Међутим, наведени став Уставног суда регулисао је ситуације када вредност предмета спора није означена у тужби, нити самоиницијативно од стране тужиоца ни по налогу суда до закључења главне расправе, као и сиутације када се иста не може утврдити применом Закона о парничном поступку и Закона о судским таксама. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд налази да конкретна ситуација није обухваћена Ставом овог суда, те стога указује на следеће.

Уставни суд је, имао у виду и своју Одлуку Уж-1981/2012 од 19. фебруара 2015. године, у којој је оценио да је Врховни касациони суд у оспореном решењу Рев. 1405/11 од 19. јануара 2012. године дао уставноправно прихватљиво образложење зашто је подносиочева ревизија недозвољена у конкретном случају – вредност предмета спора која је означена у тужби (520.000,00 динара) није прелазила ревизијски цензус прописан новелираним чланом 394. став 2. Закона о парничном поступку. Међутим, у наведеној одлуци Уставни суд је оценио да је тачна тврдња тамо подносиоца уставне жалбе да Врховни касациони суд уопште није констатовао вредност предмета спора од 101.000 евра која је означена и у уводу делимичне пресуде Вишег суда у Чачку, јер да јесте, највиши суд би био дужан да објасни по самом закону зашто не прихвата накнадно опредељену вредност спора као меродавну за оцену дозвољености ревизије. Такође је истакао да наведено добија на тежини с обзиром на то да је вредност предмета спора очигледно била означена у уводу првостепене пресуде (иако то није законска обавеза суда), као и због тога што је као стварно надлежан суд у првом степену поступао Виши суд, који суди у грађанскоправним споровима у првом степену кад вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије (члан 23. став 1. тачка 7) Закона о уређењу судова). Међутим, независно од наведеног, Уставни суд је у тој одлуци оценио да овакав процесни пропуст ревизијског суда није довео у сумњу правичност ревизијског поступка у целини. Даље је истакао да ревизијски суд није био везан утврђењем првостепеног суда да вредност предметног спора означена у тужби износи 520.000,00 динара, с обзиром на то да је првостепени суд поступио супротно одредби члана 34. став 3. истог закона (видети пресуду Европског суда за људска права у случају Добрић против Србије, од 21. јуна 2011. године, став 54.). Дакле, да је Врховни касациони суд и констатовао накнадно опредељену вредност предмета спора у износу од 101.000,00 евра, то не би довело до другачијег исхода поступка по ревизији подносиоца, имајући у виду напред изнета устаљена процесна правила.

Међутим, Уставни суд у овом предмету налази да из чињеница утврђених у поступку произлази да тужилац подношењем тужбе ради утврђења ништавости уговора није одредио вредност предмета спора, већ да је на рочишту за главну расправу, одржаном 7. априла 2008. године пред Четвртим општинском судом у Београду, определио вредност предмета спора на 510.000,00 динара, а да се тужени нису противили тако означеном износу.

Наиме, чланом 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 111/09, измењен је члан 32. Закона о парничном поступку, тако што је додат нови став (став 1.), којим је прописано да се вредност предмета спора, у случајевима када се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора који има за предмет непокретност, одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела. Овако измењена одредба Закона је јасна. У свим споровима за утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, односно за утврђење ништавости, поништај или раскид уговора који има за предмет непокретност, меродавна вредност предмета таквог спора је тржишна вредност непокретности или њеног дела, а не вредност коју је тужилац означио у тужби. Због тога је у таквим споровима, према налажењу Уставног суда, чак и када је у тужби означена вредност предмета спора, потребно утврђивати тржишну вредност непокретности или њеног дела и то, аналогно члану 34. став 2. Закона о парничном поступку, чинити на брз и погодан начин који неће утицати на ефикасно поступање суда.

Према утврђеном чињеничном стању, Уставни суд налази да је тужилац у смислу члана 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), већ на рочишту за главну расправу од 9. марта 2010. године пред Првим основним судом у Београду определио вредност предмета спора на износ од 11.000.000,00 динара, а како се тужени нису противили тако означеном износу, нити га је суд довео у питање, спис предмета је достављен Вишем суду у Београду на даљу надлежност и поступање, управо зато што је та вредност предмета спора омогућавала изјављивање ревизије, а осим тога, и предмет спора је утврђење ништавости уговора о уређивању међусобних односа приликом претварања заједничких просторија у приземљу стамбене зграде у стамбени простор, закључен између првотуженог и друготуженог, који је оверен код Четвртог општинског суда у Београду под бројем Ов. 6360/01 од 22. маја 2001. године.

Уставни суд указује да су у конкретном случају управо означена вредност предмета спора од 11.000.000,00 динара, у складу са чланом 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку и право на изјављивање ревизије, у смислу одредбе члана 29. став 1. Закона о парничном поступку, одредили и стварну надлежност Вишег суда у Београду. Поред наведеног, Уставни суд налази да се Виши суд у Београду коме су списи предмета достављени на надлежност као првостепеном суду, томе није противио у смислу одредбе члана 22. став 1. Закона о парничном поступку, већ је као надлежан суд наставио поступак као да је код њега био покренут. Наведена вредност предмета спора од 11.000.000,00 динара означена је и у уводу првостепене пресуде, а и из образложења другостепене пресуда произлази да је суд приликом одлучивања о трошковима парничног поступка имао у виду Адвокатску тарифу важећу на дан доношења побијане пресуде, као и да је тужилац на рочишту од 9. марта 2010. године определио вредност предмета спора на 11.000.000,00 динара, те је трошкове поступка одмерио у складу са наведеном вредношћу спора. Међутим, Врховни касациони суд све наведене чињенице констатује, али налази да вредност предмета спора опредељена на рочишту од 9. марта 2010. године у износу 11.000.000,00 динара, није у складу са чланом 34. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку, јер није било објективног преиначења тужбе.

Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да су у конкретном случају основани наводи подносиоца уставне жалбе о арбитрерној примени процесног права од стране Врховног касационог суда, у односу на правилно утврђивање вредности предмета спора у поступку по ревизији. Ово из разлога што Врховни касациони суд приликом одлучивања о дозвољености ревизије туженог, није узео у обзир члан 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2009. године, односно означавање нове вредности предмета спора у смислу члана 32. став 1. Закона о парничном поступку према коме се вредност предмета спора када се тужбеним захтевом тражи утврђење ништавости, поништаја или раскида уговора који за предмет има непокретност, одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела. Поред наведеног, Врховни касациони суд није узео у обзир ни чињеницу да је услед означавања нове вредности предмета спора дошло до промене стварне надлежности првостепеног суда, па самим тим и могућности изјављивања ревизије. Уставни суд налази да је Врховни касациони суд у оваквим ситуацијама везан вредношћу предмета спора која је означена у самој одлуци коју преиспитује, посебно у ситуацији када је означење нове вредности предмета спора уследило одмах након ступања на снагу Закона о изменама и допунама парничног поступка, а услед пропуста првостепеног суда нису примењене одредбе члана 34. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку. Ово посебно из разлога јер је предмет по означењу нове вредности предмета спора достављен Вишем суду као првостепеном суду, чија стварна надлежност омогућава изјављивање ревизије, а исти није изазвао сукоб надлежности, услед чега је ревизијски суд био онемогућен да се раније изјасни о надлежности Вишег суда. Наиме, Уставни суд истиче да ревизијски суд није имао у виду да су нижестепени судови пропустили да у складу са одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку провере брзо и на погодан начин тачност означене вредности предмета спора, а посебно у ситуацији када се, у складу са одредбом члана 32. наведеног закона, вредност предмета спора код утврђења ништавости уговора чији је предмет непокретност одређује према тржишној вредности непокретности. Поред наведеног, Уставни суд указује и на чињеницу да подносилац ревизије, тужени у спору, у конкретном случају није утицао на промену вредности предмета спора након измена Закона о парничном поступку, већ да је до измене вредности предмета спора која је довела до промене надлежности суда дошло на предлог тужиоца који није изјавио ревизију (за разлику од ситуације у Одлуци Уставног суда Уж-1981/2012 од 19. фебруара 2015. године где је до измене вредности предмета спора која је довела до промене надлежности суда дошло на предлог тужиоца који је изјавио ревизију).

Поред наведеног, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права да би власти требало да поштују и примењују домаће законе на предвидив и доследан начин, а да би прописани елементи требало да буду довољно разрађени и транспарентни у пракси да би се обезбедила правна и процедурална сигурност (видети, мутатис мутандис, Нејдет Сахин и Перихан Сахин против Турске, број 13279/05, ст. 56-57 .). Наиме, наведени суд сматра да ови захтеви траже с обзиром на правну сложеност предметног питања у предмету Јовановић против Србије од 2. октобра 2012. године, „већу транспарентност од одбацивања ревизије подносиоца представке од стране Врховног касационог суда без икаквог даљег објашњења... зашто је нашао да је поступање Општинског суда незаконито“.

Уставни суд је оценио да је у конкретном случају услед одбацивања ревизије од стране Врховног касационог суда за парничну странку настао губитак права да услед непредвидивог начина одлучивања ревизијског суда употреби правни лек за који је имала легитимно очекивање да јој је доступан, а да у конкретном случају није допринела овој ситуацији (видети пресуду Европског суда за људска права у случају Јовановић против Србије, од 2. октобра 2012. године, став 50.).

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 37/13 од 23. јануара 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио.

6. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења и одређивањем да Врховни касациони суд у поновном поступку донесе нову одлуку о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1366/11 од 26. септембра 2012. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да ће се поступак по ревизији против другостепене пресуде поновити, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у делу којим се оспорава пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1366/11 од 26. септембра 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, преурањена, те је уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставом суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић