Решењем већа Трговинског суда у Л, Ипв. 108/03 од 15.9.2003. године усвојен је приговор повериоца и укинуто решење о одлагању извршењатог суда 1. 2021/03 од 4.9.2003. године, којим је одожено извршење одређено под истим бројем дана 28.8.2003. године до доношења одлуке Републичког јавног тужиоца поводом поднете иницијативе за подизање захтева за заштиту законитости, а најкасније за период од 30 дана.
Против оваквог решења поднет је благовремен и дозвољен захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца. Цитирано решење се побија због погрешне примене материјалног права.
Врховни суд је испитао побијано решење у границама разлога прописаних одредбом члана 408. Закона о парничном поступку да је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца основан.
Побијано решење је донео на темељу одредбе чл. 263. Закона о извршном поступку, којом је прописано да се у поступку извршења неће примењивати одредбе других закона о одлагању извршења. Стога, другостепено веће налази да је и решење о одлагању извршења засновано на одредбама чл. 17. и 18. Закона о јавном тужилаштву донето противно забрани установљеној том одредбом Закона о извршном поступку. Из тих разлога је усвојен приговор повериоца и побијано решење о одлагању извршења укинуто.
Врховни суд је супротног становишта. Тачно је да је одредбом чл. 59. ст. 1. Закона о извршном поступку прописано да се одлагање извршења може дозволити само на предлог повериоца. Неспорно је и да је одредбом чл. 263. Закона о извршном поступку установљена забрана примене одредби других закона о одлагању извршења. Међутим, примена тих одредби закона не може се засновати само на њиховом неспорном језичком значењу. Ово је из разлога што се таква примена одредбе чл. 263. Закона о извршном поступку сукобљава са одредбама чл. 17. и 18. Закона о јавном тужилаштву, којом је установљено овлашћење Републичког јавног тужиоца да захтева одлагање, или прекид извршења одлуке ако сматра да постоје разлози да се ванредним правним средством побија одлука донета у судском или другом поступку. Зато се овај сукоб закона мора разрешити применом правила леџ специалис дерогат генерали. Сви правни инетитути који се тичу извршења уређени су посебним Законом о извршеном поступку, док је Законом о јавном тужилаштву прописан само један од тих правних инетитута - могућност одлагања или прекида извршења. Стога је очито да је Закон о извршном поступку општи, а Закон о јавном тужилаштву посебни пропис. Доследно томе, и постојећи сукоб наведених законских одредби се мора разрешити у корист посебног - специјалног Закона о јавном тужилаштаву.
У противном, изиграо би се и законски циљ који се желео остварити прописивањем овлашћења Јавном републичком тужиоцу да захтева одлагање или прекид извршног поступка, као и општи циљ који се иначе оствацује подизањем ванредног правног лека - захтева за заштиту законитости. Ово је из разлога што тај правни лек представља законом прописани правни пут за отклањање последица незаконитог правног акта којим се вређа јавни интерес. Тај циљ се не може ефикасно остварити ако суд допусти реализацију извршног поступка започетог по извршном наслову који се управо због своје незаконитости жели елиминисати из правног поретка подношењем захтева за заштиту законитости као ванредног правног лека. Јер, остварење јавног интереса не подразумева само уклањање незаконитог правног акта из правног промета, већ и ефикасно спречавање и предупређење настанка штетних последица које он може произвести до доношења одлуке по захатеву за заштиту законитости. Остварење тог циља би постало крајње депласирано када би суд допустио спровођење извршења упркос чињеници да је против извршног наслова подигнут захтев за заштиту законитости због основане сумње у његову правну ваљаност. Из тих разлога, суд не може дерогирати овлашћења Јавног републичког тужиоца утемељена одредбом члана 17. и 18. Закона о јавном тужилаштву, без обзира што је одредбом чл. 263. Закона о извршном поступку то изричито одређено.