Према одредби члана 412. ЗКП, ванредно ублажавање правоснажно изречене казне је дозвољено када се по правоснажности пресуде појаве околности којих није било кад се изрицала пресуда или суд за њих није знао иако су постојале, а оне би очигледно довеле до блаже осуде.
У конкретном случају, околности које осуђени наводи у захтеву нису такве околности које би могле исходовати ванредно ублажавање казне.
Наиме, тачно је, како су у захтеву истиче, да је након правоснажности пресуде дошло до измена и допуна КЗ СФРЈ (Закон о изменама и допунама КЗ СФРЈ-"Сл.
СФРЈ", бр. 38/90 од 6. јула 1990. године). Овом новелом КЗ СФРЈ измењен је и члан 139. став 1. КЗ СФРЈ, тако да више није предвиђено кажњавање за најтеже облике кривичног дела из члана 128. КЗ СФРЈ, за које је, иначе, правоснажном пресудом осуђен.
Међутим, измена закона након правоснажности пресуде, по налажењу овог суда, не представља законски основ за ванредно ублажавање казне.
Ово поготово, када се има у виду да се под новим околностима, у смислу члана 412. ЗКП, сматрају само оне (олакшавајуће) околности које су, иначе, прописане општим правилима о одмеравању казне из члана 41. КЗ СФРЈ, а које би суд ценио приликом одмеравања казне да је за њих знао или да су тада постојале.
А, промена закона у правцу ублажавања прописане казне за одређено дело, не представља нову околност у смислу наведене одредбе ЗКП, већ само законски оквир у којем суд може да се креше при одмеравању казне.
То што је након правоснажности пресуде дошло до измене закона ирелевантно је са становишта примене института ванредног ублажавања казне, јер би у супротном, преиначењем правоснажних пресуда само због измене закона, био доведен у питање један од основних института правног система-институт правоснажно пресуђење ствари (РЕС ИУДИЦАТА), као основа правне сигурности.