У поступку је утврђено да је тужилац као установа пензијског осигурања поводом саобраћајног удеса који је проузроковао осигураник туженог вршио исплате удовичке пензије, супругу тужиочеве осигуранице, те да је у току 1998. године и 1999. године на име удовичке пензије и доприноса за здравствено осигурање исплатио за 1998. годину и 1999. годину укупан износ од 95.474, 40 АТС. Предмет тужбеног захтева је регресни захтев страног осигуравача против домаће осигуравајуће организације ради накнаде износа од укупно 95.474, 40 АТС исплаћеног на име удовичке пензије и доприноса за здравствено осигурање.
На основу изложеног чињеничног стања правилно су привредни судови применили материјално право када су усвојили регресни тужбени захтев ино-осигурања, према висини давања на терет фондова тужиоца до којих је дошло признавањем права на пензију супругу-удовицу погинулог осигураника тужиоца.
Нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права са разлога што привредни судови нису применили одредбе члана 76. Закона о осигурању имовине и лица ("Службени лист СРЈ" бр. 40/96), као и да су морали да одлучују према домаћим прописима који су важили у моменту одлучивања, тим пре што се на другачији начин регулише ово питање.
Врховни суд налази да се наведене одредбе Закона о осигурању имовине и лица не могу примењивати ретроактивно (саобраћајни удес се догодио 1986. године), као и да чињеница постојања колизије норми тог закона по питању искључења непосредне регресне тужбе ино-осигуравача оштећеног у односу на домаћег осигуравача штетника, као и норми. односно одредби ратификоване Међународне конвенције после ступања на снагу савезног Закона о осигурању имовине и лица дана 6. 7. 1996.године, не значи да се има применити тај закон.
Наиме, на правни однос између странака у овом спору се примењује Конвенција између СФРЈ и Савезне Републике Аустрије о социјалном осигурању које је на снази, а која чини саставни део и унутрашњег правног поретка, што произилази из члана 10. Уставног закона за спровођење Устава СРЈ.
Правилно су привредни судови применили одредбу члана 38. Конвенције између СФРЈ и Аустрије о социјалном осигурању закључене 19.11. 1965. године, ратификоване 23. 2. 1996. године, према коме ако лице које по правним прописима једне државе уговорнице прима давања због претрпљене штете настале на подручју друге државе уговорнице, има у тој држави право на накнаду штете од трећег лица, права, која има прималац давања према Трећем лицу прелазе на носиоца осигурања који је обавезан да плаћање давања, ако је то предвиђено правним прописима који важе за тог носиоца осигурања.
Из садржине предње одредбе наведене Конвенције произилази да нису предвиђена било каква национална ограничења у односу на регресна права носиоца осигурања који врши социјална давања, осим оних предвиђених Конвенцијом, што даље значи да она упућује на право које се има применити у случају осигурања исплате штете, односно на параграф 332/1 Аустријског општег закона о социјалном осигурању према коме на носиоца осигурања који треба да врши социјална давања прелази захтев за наплату штете због осигураног случаја.
Регресна тужба ино-осигуравача Члан 940. ЗОО у вези Члана 76. Закона о осигурању имовине и лица "Службени лист СРЈ" бр. 30/96