ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „НИС“ а.д. и Веселина Видаковића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју је тужилац поднео против пресуде Основног суда у Суботици П. 697/10 од 11. октобра 2011. године.

Образложење

1. Привредно друштво „НИС“ а.д. Нови Сад поднело је, 24. јула 2013. године, преко пуномоћника Александре Аћимовић, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава. По овој уставној жалби је формиран предмет Уж -6056/2013.

У уставној жалби, поред осталог, наведено је: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године усвојена жалба тужиоца Чедомира Бацковића, те је пресуда Основног суда у Суботици П. 697/2010 од 11. октобра 2011. године укинута, а тужбени захтев тужиоца делимично усвојен и утврђено је да је тужилац власник спорне парцеле, по основу редовног одржаја; да се спорна парцела првобитно налазила у имовини Михаља Хорвата који је преминуо 22. марта 2001. године и спорна парцела је по сили закона прешла на Републику Србију, имајући у виду да наведено лице законских наследника није имао; да је након правноснажности оставинског решења Република Србија и у катастру непокретности уписана као власник спорне парцеле; да је првотужена Република Србија располагала спорном парцелом, тако што је продала спорну парцелу 5. априла 2006. године трећетуженом Веселину Видаковићу, те је у катастру непокретности уписано право својине у корист трећетуженог; да је трећетужени Веселин Видаковић даље располагао спорном парцелом, продавши је 22. маја 2008. године подносиоцу уставне жалбе; да је 19. августа 2008. године подносилац ушао у посед спорне парцеле о чему је сачињен записник о примопредаји који је достављен уз одговор на тужбу и да је решењем Геодетског завода дозвољена укњижба права коришћења спорне парцеле у корист подносиоца; да је према тврдњама тужиоца, пок. Хорват Михаљ спорну парцелу раније продао Јаношу Гуљашу (правном претходнику тужиоца) 1989. године, који уговор никад није оверен пред судом, на исти никад није плаћен порез, нити је пре продаје поштовано право прече куповине; да и поред чињеница да на судски неоверен уговор није плаћен порез на промет те да је истим повређено право прече куповине, другостепени суд цени да су испуњени услови за конвалидацију уговора, грубо занемарујући императивне норме Закона о промету непокретности, све у намери да створи елементе који би државину Јаноша Гуљаша учинили законитом, а тиме и подобном за редован одржај; да поред оснажења правног посла који не испуњава елементе прописане законом за ковалидацију, а у намери стварања предуслова за протек редовног одржаја, другостепени суд ствара и фикцију да су Гуљаш Јанош и тужилац Чедомир Бацковић савесни, што је у контрадикцији са утврђеним чињеничним стањем; да у образложењу своје одлуке другостепени суд налази да је тужилац Чедомир Бацковић савестан стицалац, и поред чињенице да је приликом закључења уговора о купородаји био упознат да је његов правни претходник Јанош Гуљаш ванкњижни власник; да је пре закључења уговора тужилац био дужан да изврши проверу земљишнокњижног стања спорне парцеле, а што тужилац није учинио, јеп би могао да увиди да је право својине на парцели већ било уписано у корист Републике Србије.

Тражено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену пресуду.

2. Веселин Видаковић из Суботице поднео је, 29. јула 2013. године, преко пуномоћника Радована Цвејића, адвоката из Суботице, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. По овој уставној жалби је формиран предмет Уж -6171/2013.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је другостепени суд утврдио право својине тужиоца на спорном земљишту по основу редовног одржаја; да је другостепени суд утврдио да уговор о купопродаји закључен између пок. Михаља Хорвата, као продавца, и Јаноша Гуљаша (правног претходника тужиоца), као купца, испуњава услове за конвалидацију и да сметњу признавању таквог уговора не представља чињеница да је при закључивању уговора прекршено правило о праву прече куповине, као и обавеза о плаћању пореза на пренос апсолутних права; да другостепени суд образлаже свој став да кршење правила о праву прече куповине закон санкционише рушљивошћу, а не ништавошћу, а рок за подношење тужбе је у конкретном случају истекао; да је другостепени суд истакао да конвалидирани уговор државину купца Јаноша Гуљаша чини законитом, а тиме и подобном за редовни одржај; да се квалификованост државине спорног земљишта од стране Јаноша Гуљаша простире и на тужиоца, као његовог сингуларног правног сукцесора; да је Закон о промету непокретности сасвим ко нкретно уредио институт конвалидације и прописао услове међу којима је и поштовање права прече куповине, чија повреда онемогућава нак надно судско признавање уговора. Тражено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорену другостепену пресуду.

3. На основу члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојени су поступци по уставним жалбама у предметима Уж -6056/2013 и Уж-6171/2013, ради заједничког одлучивања, у један предмет Уж-6056/2013.

4. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

5. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Тужилац Чедомир Бацковић је 6. децембра 2005. године поднео тужбу Основном суду у Суботици против Републике Србије, привредног друштва „НИС“ а.д . и Веселина Видаковића, ради утврђење права својине на спорној парцели.

У поступку пред првостепеним и другостепеним судом, који је отворио главну расправу, између осталог, утврђено је: да је 21. јуна 1989. године закључен уговор о купопродаји спорне парцеле између Михаља Хорвата, као продавца, и Јаноша Гуљаша, као купца; да је у тренутку закључења уговора Михаљ Хорват био означен као власник спорне парцеле у земљишним књигама; да потписи уговарача из поменутог уговора нису оверени код суда, нити је пренос власништва са продавца на купца спроведен кроз евиденцију непокретности; да је Михаљ Хорват преминуо 22. марта 2001. године и да је вођен оставински поступак иза њега у предмету Општинског суда у Новом Бечеју О. 103/04; да је предмет заоставштине била спорна парцела, а за законског наследника је оглашена Република Србија; да је правноснажно судско решење о наслеђивању запримљено код Службе за катастар непокретности у Суботици 6. септембра 2005. године, а упис права својине у корист Републике Србије на спорној парцели извршен је 15. новембра 2005. године; да је 8. новембра 2005. године закључен уговор о купопродаји спорне парцеле између Јаноша Гуљаша, као продавца и ванкњижног власника спорне парцеле, и тужиоца Чедомира Бацковић, као купца; да је у тренутку закључења овог уговора код Службе за катастар непокретности као власник спорне парцеле и даље био означен пок. Михаљ Хорват; да је по сазнању да се Република Србија уписала као власник спорне парцеле, тужилац код Службе за катастар непокретности исходовао упис забележбе покретања спора за утврђивање права својине, а који је упис извршен дана 25. децембра 2005. године; да је 5. априла 2006. године закључен уговор о купопродаји спорне парцеле између првотужене Републике Србије, као продавца и уписаног власника, и трећетуженог Веселина Видаковића, као купца и да је у катастру непокретности уписано право својине на спорној парцели у корист трећетуженог Веселина Видаковића; да је спорном парцелом трећетужени Веселин Видаковић располагао на тај начин што ју је уговором од 9. маја 2008. године продао друготуженом „НИС" а.д, те је извршена примопредаја спорне парцеле, о чему је 19. августа 2008. године сачињен записник и решењем Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности Суботица , од 25. августа 2008. године, дозвољена је укњижба права коришћења спорне парцеле у корист друготуженог „НИС" а.д; да се у поседу спорне парцеле посредно налази тужилац, почев од закључења уговора из 2005. године; да је пре њега у поседу исте био Абрахам Вилмош који је поменуту парцелу обрађивао по овлашћењу Гуљаш Јаноша и сада је обрађује по овлашћењу тужиоца Чедомира Бацковића, без плаћања закупнине.

Основни суд у Суботици је пресудом П. 697/10 од 11. октобра 2011. године одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је приликом доношења ове одлуке суд имао у виду одредбу члана 33. Закона о основама својинскоправних односа, који прописује да се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом, а не самим закључењем купопродајног уговора који представља само основ за стицање права својине; да је Законом о промету непокретности, који је важио у време закључења купопродајног уговора 21. јуна 1989. године између Јаноша Гуљаша (правног претходника тужиоца) и Михаља Хорвата, било прописано да суд може признати правно дејство уговора о преносу права на непокретности између носилаца права својине уколико промет није забрањен, који је закључен у писменом облику, на коме потписи уговарача нису оверени код суда, под условом да је уговор испуњен у целини или претежним делом, да је непокретност стечена у границама Закона, да је плаћен порез на промет, да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес (члан 4. став 4); да како је у конкретном случају током поступка утврђено да у уговору закљученом између Михаља Хорвата и Јаноша Гуљаша потписи уговарача нису оверени код суда, да није плаћен порез на промет, да није пружен доказ да ли је земљиште претходно понуђено лицима која имају право прече куповине, то овај суд није признао правно дејство овог уговора тј. његову конвалидацију, јер нису испуњени услови по тада важећем Закону о промету непокретности; да тужилац није могао стећи право својине на спорној парцели, јер је приликом закључења купопродајног уговора од 8. новембра 2005. године са Јаношем Гуљашем власник била Република Србија а не Јанош Гуљаш; да је суд имао у виду и исказ сведока Тот Ласла да је тужилац Чедомир Бацковић Гуљаш Јаношу дао само капару у износу од 1.000,00 евра за спорну парцелу тј. да није исплаћена цена купопродаје у целости.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године, након што је одржао усмену расправу, прочитао све већ изведене доказе и допунски поново саслушао само тужиоца, усвојио жалбу тужиоца, укинуо првостепену пресуду, те је утврдио да је тужилац власник спорног земљишта. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је другостепени суд оценио да је тужбени захтев тужиоца делимично основан; да је током поступка на несумњив начин утврђено да је тужена првог реда Република Србија правноснажним решењем о наслеђивању од 2005. године оглашена за законског наследника пок. Михаља Хорвата и да се 15. новембра 2005. године уписала као власник спорне парцеле у јавној евиденцији непокретности; да је несумњиво утврђено да је Михаљ Хорват још 1989. године продао спорну парцелу Јаношу Гуљашу, да предметни уговор никада није спроведен, те да је Јанош Гуљаш спорну парцелу продао овде тужиоцу 8. новембра 2005. године; да је мишљење тога суда да се, на нивоу претходног питања, мора расправити могућност евентуалне конвалидације уговора из 1989. године; да поменути уговор, по ставу тога већа, испуњава све услове за конвалидацију, с обзиром на то да је исти у потпуности извршен, односно да је посед по уговору предат, а купопродајна цена у целости исплаћена; да околност да спорна парцела евентуално није првобитно понуђена на продају носиоцима права прече куповине, те да није плаћен порез на пренос апсолутних права, не чини предметни уговор неподобним за конвалидацију, како налази првостепени суд; ово стога што је и тада важећи Закон о промету непокретности непоштовање права прече куповине санкционисао рушљивошћу, а не ништавошћу, јер се уговор који је закључен супротно одредбама о праву прече куповине, по самом закону, конвалидирао истеком рокова за подношење тужбе носиоца тог права (члан 27. став 3.); да чињеница да је поменути уговор у целости извршен, а тиме и конвалидиран, државину Јаноша Гуљаша чини законитом, а тиме и подобном за редовни одржај, у смислу одредбе члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа; да се квалификованост државине спорне парцеле од стране Јаноша Гуљаша простире и на тужиоца као његовог сингуларног правног сукцесора, односно купца спорне парцеле, који је и сам био савестан, јер је оправдано веровао да му припада право чију садржину врши; да у тренутку закључења уговора тужиоца са Јаношем Гуљашем тужилац није био обавештен о евентуалним правним претензијама трећих лица на спорну парцелу (упис права својине у корист тужене првог реда је извршен 15. новембра 2005. године); да тужени нису доказали да је тужилац имао личних сазнања о томе да је код Службе за катастар непокретности 6. септембра 2005. године запримљен захтев Републике Србије за упис права својине на спорној парцели; да је без значаја то што тужилац није имао непосредну државину спорне парцеле, јер је своје државинске акте манифестовао на посредан начин, кроз давање парцеле Абрахам Вилмошу на послугу, односно закуп, у чему ни на који начин није ометан; да је мишљење овог суда да је тужилац стекао право својине на спорној парцели, по основу редовног одржаја; да је тужилац купио спорну парцелу од ванкњижног власника, који је стекао право својине спорне парцеле редовним одржајем, чиме је тужилац стекао сва права која је продавац имао, укључујући и право да тражи утврђење права својине по основу одржаја.

6. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано је: да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, као и да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4.); да се у време потребно за одржај урачунава и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно као савесни држаоци (члан 30. став 2.); да је државина законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова и да се савесност државине претпоставља (члан 72.).

Одредбама Закона о промету непокретности ("Службени гласник СРС", бр. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 и 40/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93 и 48/94) било је прописано: да суд може признати правно дејство уговора о преносу права на непокретности између носилаца права својине уколико промет није забрањен, који је закључен у писменом облику, на коме потписи уговарача нису оверени код суда, под условом да је уговор испуњен у целини или претежним делом, да је непокретност стечена у границама закона, да је плаћен порез на промет, да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес (члан 4. став 4.); да носилац права својине који намерава да прода пољопривредно земљиште, дужан је да га претходно писменим путем понуди: организацији удруженог рада која се бави пољопривредном производњом или земљорадничкој задрузи на територији општине на којој се земљиште налази, општини на чијој се територији земљиште налази и земљораднику - сопственику суседног земљишта (члан 22. став 1.).

7. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрарна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Кхамидов против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрарне или очигледно неосноване.

8. Уставни суд констатује да је другостепени суд као претходно питање разматрао да ли су испуњени законски услови за конвалидацију уговора о купопродаји спорне парцеле од 21. јуна 1989. године закљученог између Михаља Хорвата, као продавца, и Јаноша Гуљаша, као купца и лица које је касније прода ло спорну парцелу тужиоцу.

Уставни суд указује да је уговор о купопродаји непокретности изузетно значајан инструмент правног промета којим се врши располагање непокретностима, односно, којим се међу учесницима у правном промету одвија пренос субјективних права и обавеза на земљишту, зградама, посебним деловима зграда и другим грађевинским објектима. Уговор о промету непокретности представља строго формални посао, који се огледа у томе да се закључује у писаној форми, а потписи уговарача оверавају се од стране суда, а уговори који нису закључени на претходно описани начин не производе правно дејство. Изузетно, Закон о промету непокретности из 1981. године, који је важио у време закључења предметног уговора о промету спорног земљишта из 1989. године, дозвољавао је накнадно судско оснажење уговора на коме потписи уговарача нису оверени код суда, уколико промет таквог земљишта није био забрањен, ако је уговор закључен у писменом облику, ако је уговор испуњен у целини или претежним делом, ако је земљиште стечено у границама закона и плаћен порез на промет, те да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес (члан 4. став 4.). Када је реч конкретно о услову да није повређено право прече куповине, овај услов се, по Закону о промету непокретности, изричито тражио код појединих уговора о промету непокретности, као што је уговор о промету пољопривредног земљишта (члан 22. став 1.), о чијој конвалидацији се одлучивало и у конкретном предмету. Кроз институт накнадног судског оснажења уговора (конвалидација) остварује се приватноимовински интерес, али се истовремено остварује и јавни интерес правне сигурности и заштите правног поретка. Имајући у виду наведено, као и императивност законске одредбе о конвалидацији уговора, било је потребно да сви законски услови буду кумулативно испуњени , и то без изузетка, да би конвалидација производил а своје правно дејство.

Међутим, у оспореној другостепеној пресуди је наведено да је без правног значаја то што спорна парцела није понуђена на продају носиоцима права прече куповине јер је уговор, закључен супротно одредбама о праву прече куповине, по самом закону конвалидиран истеком рока за подношење тужбе. По оцени Уставног суда, овакво правно становиште другостепеног суда је уставноправно неприхватљиво и у супротности је са изричитом законском нормом о конвалидацији неовереног уговора, с обзиром на то да је чињеница да није повређено право прече куповине представљала изричити законом прописан услов за конвалидацију таквог уговора. Институт конвалидације уговора је д озвољен само у случају недостатка једног законског услова (када уговор није судски оверен), али не и када нису испуњени и други законски услови за пуноважност уговора о промету непокретности. Поштовање права прече куповине у конкретном случају био је изричити законом прописани услов за конвалидацију уговора, а повреда наведеног права представљала је негацију института конвалидације уговора. Чињеница да је протекао законски рок прописан за поништај по основу повреде права прече куповине, односи се на сасвим други правни институт, који н ије ни у каквој правној и логичко ј вези са институтом конвалидације уговора, на коме потписи уговорача нису судски оверени, већ се односи на формално правоваљан купопродајни уговор који је повредио појединачни интерес титулара законског права прече куповине и који због тога може да у ороченом периоду тражи његов поништај из разлога рушљивости.

Уставни суд такође указује да је правно становиште другостепеног суда поводом конвалидације уговора у супротности са самим циљем конвалидације уговора. Наиме, опште законско правило је строга формалност уговора о промету непокретности, јер сви елементи форме уговора морају бити испуњени да би такав уговор производио правно дејство, а само изузетно кроз институт конвалидације се омогућава да уговор о промету непокретности производи правно дејство и онда када нису испуњени сви елементи форме таквог уговора . Међутим, та изузетност се мора рестриктивно тумачити, а границе рестриктивног тумачења су управо прописане самим Законом о промету непокретности (конвалидација је дозвољена само када уговор није судски оверен, на основу одлуке суда, и уз кумулативно испуњење свих законом прописаних услова). Свако шире и даље судско тумачење меродавне одредбе Закона о промету непокретности дерогира како опште правило о формалности уговора о промети непокретности, тако и изузетан карактер примене института могућности конвалидације уговора о промету непокретности.

Уставни суд даље указује да је првостепени суд заузео правно становиште да нису испуњени услови за конвалидацију предметног уговора о промету спорне из 1989. године и због тога што није плаћен порез на промет непокретности. Међутим, другостепени суд у својој пресуди уопште није оценио зашто је погрешна правна оцена првостепеног суда у погледу наведеног правног питања. Штавише, другостепени суд се уопште није бавио питањем плаћања пореза на промет непокретности у контексту конвалидације предметног уговора о промету непокретности, иако је по самом Закону о промету непокретности, плаћање пореза на промет непокретности било прописано као један од нужних услов а за конвалидацију. По оцени Уставног суда, овај недоста так чини оспорену другостепену пресуду необразложену са аспекта стандарда правичног суђења из члана 32. став 1. Устава.

С обзиром на то да је другостепени суд у својој оспореној пресуди утврдио да су испуњени законски услови за конвалидацију уговора о купопродаји спорне парцеле из 1989. године између Михаља Хорвата, као продавца, и Јаноша Гуљаша, као купца, те да је предметни уговор пуноважан и да производи правно дејство, то је другостепени суд закључио да је државина спорне парцеле Јаноша Гуљаша (правног претходника тужиоца) била законита. Поред законите државине, другостепени суд је утврдио да је Јанош Гуљаш био и савестан држалац спорне парцеле, па је оценио да је наведено лице стекло право својине спорне парцеле редовним одржајем, у смислу одредбе члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, а које право се простире и на тужиоца, као сингуларног правног сукцесора Јаноша Гуљаша. Међутим, како је Уставни суд већ оценио да је уставноправно правно неприхватљиво правно становиште другостепеног суда у погледу конвалидације предметног уговора, то је последично уставноправно неприхватљиво и становиште другостепеног суда да је Јанош Гуљаш (правни претходник подносиоца) имао закониту државину спорне парцеле, те по оцени Уставног суда, у конкретном случају нису били испуњени законски услови (законитост државине) за стицање права својине на спорној парцели редовним одржајем.

На крају, другостепени суд је утврдио и савесност државине тужиоца на спорној парцели, јер, по становишту другостепеног суда, тужилац у тренутку закључења уговора са Јаношем Гуљашем није био обавештен о евентуалним правним претензијама трећих лица на спорну парцелу (упис права својине у корист тужене Републике Србије је извршен 15. новембра 2005. године , а уговор о купопродаји је закључен 8. новембра 2005. године). У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да је у конкретном случају од правног значаја не моменат када је извршен упис права својине у корист Републике Србије, већ моменат када је правноснажно судско решење о наслеђивању, којим је Република Србија оглашена за наследника на спорној парцели, достављено ради уписа права својине Служби за катастар непокретности, с обзиром на то да је евидентирањем поднетог захтева за упис права својине на спорној парцели у катастру непокретности у корист Републике Србије, та правна чињеница постала јавна и доступна свим трећим лицима, укључујући и подносиоце уставне жалбе. Правноснажно решење о наслеђивању, заједно са захтевом за упис, достављено је Служби за катастар непокретности 6. септембра 2005. године, значи пре закључења уговора о купопродаји спорне парцеле (8. новембар 2005. године) између Јаноша Гуљаша, као продавца, и тужиоца Чедомира Бацковића, као купца, чиме је тужилац несумњиво имао могућности да се упозна са правним стањем спорне парцеле пре закључења предметног уговора. На основу изложеног, Уставни суд оцењује да је уставноправно неприхватљиво становиште другостепеног суда и у погледу савесности државине тужиоца.

9. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Суд је стога уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одлучујући као у тачки 1. изреке.

Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде уставног права могу отклонити једино поништајем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2454/12 од 23. маја 2013. године, како би исти суд поново одлучио о жалби тужиоца поднетој против првостепене пресуде Основног суда у Суботици П. 697/10 од 11. октобра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

10. Уставни суд није разматрао наводе подносиоца уставне жалбе „НИС” а.д. о повреди права на имовину зајемченог одредбом члана 58. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и наложио отклањање штетних последица.

11. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић