Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Ан дрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. К. и С. К, обоје из Петроварадина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 201 6. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба М. К. и С. К. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Саду у предмету П. 55993/10 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подноси лаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, и то М. К. у износу од 300 евра и С. К. у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

3. Усваја се уставна жалба М. К . и С . К . и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, у преиначујућем делу, повређен о прав о подноси лаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.

4. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, у преиначујућем делу, и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туж ене изјављеној против става И изреке пресуде Основног суда у Новом Саду П. 55993/10 од 1. фебруара 2013. године.

Образложење

1. М. К. и С. К, обоје из Петроварадина, поднели су Уставном суду, 2. априла 2014. године, уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 201 4. године и Основног суда у Новом Саду П. 55993/10 од 1. фебруара 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Саду у предмету П. 55993/10.

У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је поступак по тужби за чинидбу без кривице подносилаца трајао више од осам година, што је непримерено дуго, имајући у виду да предмет спора није био чињенично и правно сложен; да је оспореним пресудама подносиоцима, пре свега, повређено право на приступ суду, јер су парнични судови на арбитреран начин оценили да одлучивање о захтеву за уклањање спорног темеља спада у надлежност управних органа; да су у таквој ситуацији судови још у иницијалној фази поступка били у обавези да се огласе ненадлежним за поступање и да тужбу у том делу одбаце, а не да подносиоце више од осам година излажу непотребном стресу и финансијским трошковима; да су други судови у оваквим и сличним предметима поступали, не доводећи у питање да ли се ради о управној ствари или не, на који начин је подносиоцима повређено и право на једнаку заштиту права; да је другостепени суд неосновано на подносиоце пребацио терет доказивања чињеница везаних за заузеће њиховог дела заједничке парцеле постављањем спорне стрехе и олука, јер је заузеће несумњиво доказано, а подносиоци нису морали додатно да указују у чему се огледа немогућност да свој део заједничке парцеле несметано користе; да су подносиоци судску заштиту затражили због заузећа, а не због сметања државине, како је то другостепени суд погрешно протумачио; да је оспореним пресудама подносиоцима повређено и право на имовину, с обзиром на то да им је онемогућено да предметну парцелу користе на начин на који су то чинили према вишедеценијском договору.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Апелационом суду у Новом Саду да поново одлучи о жалбама парничних странака изјављеним против првостепене пресуде или да обавеже Републику Србију да подносиоцима накнади материјалну штету у висини свих трошкова које су имали за вођење предметне парнице, а у сваком случају да им утврди право на накнаду нематеријалне штете због „душевних болова и стресова које су претрпели због описаног поступања Основног суда у Новом Саду и Апелационог суда у Новом Саду“.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу извршеног увида у списе парничног предмета Основног суда у Новом Саду П. 55993/10 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Са. К. и подноситељка уставне жалбе С. К. су 8. децембра 2005. године, у својству тужилаца, поднели Општинском суду у Новом Саду тужбу против тужене В. М, ради чинидбе (уклањања бетонског темеља са катастарске парцеле број … КО Пе.). Предмет је заведен под бројем П. 8347/05.

Прво рочиште за главну расправу је заказано за 27. децембар 2005. године, али исто није одржано јер тужена није била уредно позвана. Из тог разлога, прво рочиште је одржано 23. јануара 2006. године, када је одређено извођење доказа саслушањем парничних странака. Тужена је у међувремену доставила одговор на тужбу. На рочишту одржаном 1. марта 2006. године изведен је доказ саслушањем тужиоца С. и тужене, а на наредном рочишту (12. април 2006. године) је саслушан сведок С. Т, иначе вештак у поступку издавања акта о урбанистичко-техничким условима и дозволе за грађевинске радове које је тужена изводила на предметној (заједничкој) парцели. Након саслушања четворо сведока, на рочишту одржаном 6. јуна 2006. године, одређено је извођење доказа грађевинско-геодетским вештачењем, на околности да ли је спорни бетонски темељ постављен на делу парцеле тужилаца, да ли су грађевински радови изведени у складу са одобрењем за реконструкцију, да ли је кров тужене, у делу стрехе и олука, зашао у део парцеле тужилаца, те како је између парничних странака уређен начин коришћења предметне парцеле. Због сложености задатка вештачења, ангажовани вештак је списе парничног предмета задржао одређено време, што је узроковало одлагање два рочишта. Након пријема налаза и мишљења, тужиоци су преиначили тужбу, тако што су поред захтева за уклањање темеља поставили и захтев за уклањање стрехе и олука који ваздушно залазе у њихов део парцеле.

У периоду до првог пресуђења је одржано још пет рочишта за главну расправу. Саслушан је сведок М. К. (касније тужилац), а у два наврата и вештак, који се и писмено изјаснио на питања парничних странака. На рочишту одржаном 10. децембра 2007. године је закључена главна расправа (главна расправа је закључена и на рочишту одржаном 5. септембра 20 07. године, али је поново отворена решењем суда од 1. октобра 2007. године).

Општински суд у Новом Саду је донео пресуду П. 8347/05 од 10. децембра 2007. године, којом је тужбене захтеве тужилаца у целини усвојио. Тужена је против наведене пресуде изјавила жалбу 9. јануара 2008. године. Списи парничног предмета су 24. јануара 2008. године прослеђени на жалбени поступак Окружном суду у Новом Саду. О жалби је одлучио Апелациони суд у Новом Саду, који је 1. јануара 2010. године преузео део надлежности Окружног суда у Новом Саду, тако што је решењем Гж. 670/10 од 15. марта 2010. године укинуо ожалбену пресуду и предмет вратио на поновни поступак.

Предмет је у поновном поступку заведен под бројем П. 10742/10. Надлежност Општинског суда у Новом Саду је у међувремену преузео Основни суд у Новом Саду. На рочишту одржаном 5. маја 2010. године је одређен прекид поступка због смрти тужиоца Са. К. Пуномоћник тужилаца је поднеском од 11. маја 2010. године обавестио суд да су за наследнике покојног Са. К. оглашени супруга С. К. и син М. К, због чега је предложио де се поступак настави и у односу на М. К, овде подносиоца уставне жалбе.

На рочишту одржаном 7. септембра 2010. године је донето решење о наставку поступка и одређено је извођење доказа саслушањем парничних странака. Предмету је додељен број П. 55993/10. У периоду до наредног пресуђења је одржано још седам рочишта за главну расправу. Три рочишта је одложено на сагласан предлог парничних странака (4. маја, 5. септембра и 20. новембра 2012. године), због покушаја мирног решења спора, а једно због недоласка вештака. Изведен је доказ саслушањем тужиоца М. Судски вештак се усмено изјаснио још два пута, једном на рочишту, једном на увиђају, који је такође обављен у овом периоду. Вештак је доставио и две допуне вештачења. На рочишту за главну расправу одржаном 1. фебруара 2013. године је закључена главна расправа (главна расправа је закључена и на рочишту одржаном 20. априла 2011. године, али је поново отворена решењем суда од истог датума).

Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду П. 55993/10 од 1. фебруара 2013. године је делимично усвојен тужбени захтев тужилаца, па је тужена обавезана да уклони стреху и олук, док је део тужбеног захтева за уклањање темеља одбијен као неоснован.

По жалбама парничних странака, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, којом је жалбу тужилаца одбио као неосновану и ожалбену пресуду у одбијајућем делу потврдио, док је усвајањем жалбе тужене исту преиначио, тако што је одбио као неоснован и део тужбеног захтева тужилаца за уклањање стрехе и олука.

У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да је катастарска парцела број …, на којој су саграђени објекти тужилаца и тужене у П. улици број 59 и 59а, уписана као грађевинско земљиште у друштвеној својини; да су Са. К, отац првотужиоца и супруг друготужиље, и друготужиља уписани као сувласници на по 5/34 идеалних делова стамбене зграде саграђене на катастарској парцели број …, у улици П. број 59а ; да су т ужиоци предметне непокретности стекли на основу купопродајног уговора који су закључили са И. М. и М. М, 16. марта 1971. године; да је уговор овер ен у суду ; да је тужена предметне непокретности стекла по основу купопродајног уговора који су њени прав ни претходници Д. Д, Д. Д, В. Д. и Б. Д. закључили са М. М, 6. децембра 1957. године, а који је оверен у Среском суду Нови Сад под Ов. 12207/57; да је Градска управа за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада (у даљем тексту: Градска управа) издала туженој одобрење број В-351-3246/05 од 25. јула 2005. године за реконструкцију и промену намене таванског простора у стамбени простор на постојећем стамбеном објекту и промену намене дела стамбеног простора у пословни простор; да је С. Т. закључком Градске управе од 25. јануара 2006. године одређен за вештака у поступку издавања акта о урбанистичким условима за реконструкцију два помоћна објекта на предметној парцели , а по захтеву тужене; да је у свом извештају од 28. фебруара 2006. године навео да су та два помоћна објекта, која су се налазила непосредно иза стамбеног објекта, потпуно срушена и да је његово мишљење да је до рушења ових помоћних објеката дошло као последица претходног стања, као и извођења радова на суседном стамбеном објекту, због чега је предложио да Градска управа донесе одговарајуће решење којим ће се одобрити њихова тотална реконструкција; да је првотужилац поднео захтев Заводу за судска вештачења за утврђивање граница купљених парцела на поменутој локацији (бр. …, … и …), на основу којег је вештак Д. П. израдио налаз у коме је навео да је упоређујући купопродајне уговоре парничних странака дошао до закључка да је граница разграничења дефинисана ширином купљених објеката; да је именовани вештак у време изласка на лице места утврдио да су већ били изливени предметни темељи и том приликом је утврђено да темељи нису били преко међе; да су тужиоци срушили део попречног објекта под бројем 7 да би на том месту направили пролаз; да тужена није тражила сагласност тужилаца приликом реконструкције предњег објекта; да је део парцеле број …, који припада туженој , са десне стране ограничен линијом која представља продужетак старих стамбених објеката који су постојали на тој парцели у тренутку закључења уговора између М. М. као продавца и правних претходника тужене као купаца; да су улазна капија и пролаз између две стамбене зграде до улице у П. 59 у власништву С. К. и С . К, као и Љ. Б, али да тужена има право службености пролаза; да се помоћни објекат, који је био власништво тужилаца, означен на копији плана под бројем 3 , једним својим делом налазио на делу парцеле тужене, а другим делом на делу парцеле тужилаца; да је међна линија између делова парцеле који припадају туженој с једне и тужиоцима са друге стране ишла границом старих стамбених објеката означених на ситуацији број 1 и на копији плана под бројевима 1 и 2, али и преко помоћног објекта означеног бројем 3 , који је делимично припадао једној, а делимично другој страни, у димензијама означеним на ситуацији број 1 ; да реконструисани стамбени објекат на делу парцеле … који је у власништву тужене, прелази на део парцеле који припада тужиоцима и Љ. Б, а на коме тужена има право службености пролаза, од 0,35 до 0,45 метара ваздушно, и то у делу стрехе и олука у њиховој целокупној дужини; да су у оба купопродајна уговора парничних странака делови парцела који су предмет купопродаје дати описно, без прецизних нумеричких података ; да је спорни део разграничења у делу објекта број 3 ; да је, на основу приложене документације, међа у делу порушеног објекта број 3 улазила у дужини од 6,80 метара и ширини од 0,50 метара у део чији је власник тужена; да и зван тог дела тужена није ушла у део парцеле тужиоца у приземној зони; да је објекат у власништву тужилаца, који је срушен, улазио унутар замишљене међне линије у део парцеле тужене, у дужини од 6,80 метара и ширини од 0,50 метара; да изван тог дела тужена није ушла у део парцеле тужилаца у дужини и ширини темеља; да део кровне конструкције (стреха и олук) на реконструи саном стамбеном објекту тужене прелази на део парцеле који је у власништву тужилаца и Љ. Б, а на коме тужена има право службености пролаза, од 0,35 до 0,45 метара ваз душно; да ће део кровне конструкције (стреха и олук) на реконструисаном стамбеном објекту сметати тужиоцима, с обзиром на то да планирају да отворе технички преглед, због чега ће правити нову капију, јер је постојећа стара преко 100 година, као и нови стуб за капију висине четири метра, где планирају постављање реклама и паноа.

У образложењу ове пресуде се даље наводи: да је, на основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд правилно нашао да је неоснован део тужбеног захтева тужилаца којим је тражено да се обавеже тужена да уклони темељ изливен на предметној парцели , у дужини од 6,80 метара и ширини 0,50 метара, на делу који се налази уз пролаз између просторија које су на копији плана означене бројевима 3 и 7 ; да је током поступка утврђено да тужена изливеним темељима није прешла на део парцеле на којој тужиоци имају право коришћења, док тужиоци имају могућност да у управном поступку заштите своја права, како је то детаљно образложио првостепени суд (да се обрате грађевинском инспектору, који је у вршењу инспекцијског надзора овлашћен да решењем наложи обуставу радова и одреди рок за прибављање новог одобрења за изградњу, односно за измену главног пројекта, а ако тужена то не учини да решењем наложи рушење објекта, односно његовог дела, као и да суд у парничном поступку није надлежан да донесе одлуку о уклањању темеља пре него што се у законито спроведеном поступку не утврди да се објекат не уклапа у акт „урбанистичке регулативе“); да је, м еђутим, по оцени другостепеног суда, првостепени суд погрешно усвојио тужбени захтев тужилаца у делу којим је тражено да се наложи туженој да уклони део кровне конструкције ( стреху и олук) на реконструисаном стамбеном објекту на делу предметне парцеле, у целокупној дужини и ширини од 0,40 метара; да првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да одступања од одобрења за градњу стрехе и олука, којима је тужена прешла на део парцеле на којој тужиоци имају право коришћења градског грађевинског земљишта, сметају тужиоцима, с обзиром на то да се првотужилац б ави техничким прегледом возила, да би ту треб ало да улазе теретна возила, због чега жели да прави нову капију, јер је постојећа стара преко 100 година, као и нови стуб за капију висине четири метра, где планира стављање реклама и паноа; да тужена приликом реконструкције објекта није прибавила сагласност тужилаца као сукорисника парцеле и да је одступила од одобрења за градњу које је добила од Градске управе, на који начин је повредила право тужилаца на коришћење парцеле, онемогућивши тужиоце да користе парцелу на начин како су исти имали у плану да чине пре него што је тужена предузела наведене радње за које није имала овлашћење; да је такав правни став првостепеног суда неодржив јер поступањем тужене није дошло до немогућности коришћења предметне парцеле од стране тужилаца на начин који је уобичајен, односно на начин на који су тужиоци парцелу користили пре реконструкције објеката; да су тужиоци сувласници стамбене зграде у Пе, улица П. број 59а, док је тужена власник стамбене зграде у Пе, улица П. број 59, које су изграђене на истој парцели; да, према одредби члана 80. Закона о основама својинскоправних односа, судржалац ужива заштиту према одредби из члана 75. овог закона у односу на трећа лица, као и у међусобним односима са другим држаоцима, ако један од њих онемогућава другог у дотадашњем начину вршења фактичке власти на ствари која је у њи ховој државини; да, међутим, будућа радња не може представљати чин сметања, већ је нужно да је сметање већ наступило, што у овој правној ствари није случај, већ се ради о будућим неизвесним околностима; да је на тужиоцима био терет д оказивања да је радњама тужене (реконструкцијом предметног објекта и одступањем од одобрења за градњу стрехе и олука) њима онемогућено коришћење п арцеле на начин на који су исту користили пре реконструкције, односно у чему се састоји узне миравање и каквог је оно интензитета и утицаја на нормално коришћење њихове имовине, те да ли је због преласка олука и стрехе њима нанета штета; да тужиоци, међутим, нису током поступка доказали те чињенице.

Поступак пред другостепеним судом је трајао од 13. маја 2013. до 14. фебруара 2014. године. Оспорена другостепена пресуда је пуномоћнику тужилаца уручена 4. марта 2014. године.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се уставном жалбом указује , утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.) .

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04 и 111/09 ), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.) .

Одредбама Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90 и „Службени лист СРЈ“ , број 29/96), меродавним за конкретан спор, прописано је: да је власник непокретности дужан да се при коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове непокретности, којима се отежава коришћење других непокретности (преношење дима, непријатних мириса, топлоте, чађи, потреса, буке, отицања отпадних вода и сл.) преко мере која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике, или којима се проузрокује знатнија штета (члан 5. став 1.); да с удржалац ужива заштиту по одредби члана 75. овог закона у односу на трећа лица, као и у међусобним односима са другим судржаоцима, ако један од њих онемогућава другога у дотадашњем начину вршења физичке власти на ствари која је у њиховој државини (члан 80.).

Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације („Службени лист ФНРЈ“, бр. 86/46, 105/46 и 96/47 ) (у даљем тексту: Закон о неважности) је прописивао: да су правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) који су били на снази на дан 6. априла 1941 . године, изгубили правну снагу (члан 2.); да се правна правила садржана у законима и другим правним прописима поменутим у члану 2 . овог закона, која у смислу чл ана 3 . овог закона нису проглашена обавезним, могу по овом закону примењивати на односе који нису уређени важећим прописима, и то само уколико нису у супротности са Уставом ФНРЈ, уставима народних република, законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе, као и са начелима уставног поретка Федеративне Народне Републике Југославије и њених република (члан 4. став 1.) .

Одредбама Српског грађанског законика из 1844. године (у даљем тексту: СГЗ), који се примењивао до 6. априла 1941. године, док је примена одредаба које нису биле у супротности са Уставом ФНРЈ, уставима народних република, законима и осталим важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе , у виду правних правила, настављена и након тог датума, прописано је: да службеност уопште јесте неко бреме, којим се уживање чијег права сопствености (имовине) ограничава тако да је овај дужан на корист другога коме право припада у својој ствари нешто трпети и ономе допустити или не чинити, што би иначе чинити право имао (параграф 331.); да службености такове или леже на пољском добру, као њиви, ливади, и служе на удобност другом пољском добру, или леже на кућама и кућним земљама, и служе на удобност другој кући или кућној земљи (параграф 334.); да к ућне службености обичне и главне јесу - имати право своје здање на туђе наслонити, греду, рог или другу градљику у туђ зид увући, прозор у туђем зиду отворити, било то због светлости, било због изгледа, стреју или натремак над земљом или кућом свога суседа надводити, дим кроз димњак суседа пропуштати, кишницу са своје стреје на туђу земљу наводити и проводити, свакојаке течности на земљу суседа свога проливати, и тамо пропуштати (параграф 336. став 1.); да су и ово све такове службености, којима један право има штогод на земљи суседа свога предузимати, што овај трпити мора (параграф 336. став 2.); да су друге опет кућне службености такове којима је притежатељ служеће земље обвезан, штогод не чинити, што би му иначе по пространству поњатија права баштинскога чинити слободно било, као што су - да ја, због угодности другога коме то право припада, немам власти кућу моју на више подићи, да не могу кућу моју нижом начинити него што је, да не могу ништа на мом кућишту подизати, чим би другога здању коме право то припада, светлост или ваздух одузети могао или чим би се изглед његов заслонио, да кишницу са стреје моје куће немогу од земље суседа, коме би иста на заливање башче или другим начином на ползу служила одвести (члан 337.); да се свака службеност или оснива на закону или на уговору или на последњој вољи или на пресуди судској или на застарелости (параграф 340.).

Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06), који се примењивао у време подношења тужбе, било је прописано: да надзор над извршавањем одредаба овог закона и прописа донетих на основу овог закона, врши министарство надлежно за послове урбанизма и грађевинарства, да инспекцијски надзор врши надлежно министарство преко инспектора у оквиру делокруга утврђеног законом (члан 137. ст. 1. и 2.); да г рађевински инспектор у вршењу инспекцијског надзора проверава да ли се, поред осталог, објекат гради према одобрењу за изградњу и главном пројекту (члан 140. став 1. тачка 5)); да је у вршењу инспекцијског надзора грађевински инспектор , поред осталог, овлашћен да наложи решењем обуставу радова и одреди рок који не може бити дужи од 30 дана за прибављање новог одобрења за изградњу, односно измену постојећег главног пројекта, ако се објекат не гради према одобрењу за изградњу, односно главном пројекту, а ако инвеститор у остављеном року не прибави одобрење за изградњу, односно не измени главни пројекат, да наложи решењем рушење објекта, односно његовог дела (члан 141. став 1. тачка 2)).

5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 8. децембра 2005. године, подношењем тужбе Општинском суду у Новом Саду, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, која је пуномоћнику подносилаца уручена 4. марта 2014. године.

Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до правноснажног окончања.

У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај парнични поступак трајао нешто више од осам година. Будући да је подноси лац Милош Кнежић ступи о у парни цу након непуних пет година од иницирања поступка , Уставни суд је стао на становиште да се разумна дужина трајања поступка, и када је овај подносилац у питању, има ценити од момента подношења тужбе . Сличан став је Европски суд за људска права заузео у предмету Фüттерер против Хрватске (видети пресуду од 20. децембра 2001. године).

Наведено трајање може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног захтева за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да је овај предмет био изузетно чињенично и правно сложен, због чега је и доказни поступак био комплексан, нарочито када је реч о вештачењу, у оквиру којег је, пре свега, требало доћи до одговора на питање како је уређен начин коришћења заједничког дворишта парничних странака (катастарске парцеле број …) на основу уговора о купопродаји који нису садржали ниједан адекватан (нумерички) податак за идентификацију.

У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да суд о њиховим захтевима одлучи у оквиру стандарда разумног рока, посебно због чињенице да се радило о катастарској парцели на којој они живе.

Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да су они незнатно допринели продужавању трајања предметног парничног поступка , и то у периоду када су због покушаја мирног решења спора, на сагласан предлог парничних странака, одложена три рочишта за главну расправу. Уставни суд је оценио да је трајање поступка тако продужено за шест месеци. Уставни суд констатује да смрт раније означеног тужиоца Са. К. није утицала на дужину трајања поступка, имајући у виду да је од доношења решења о прекиду до подношења предлога за наставак поступка протекло свега неколико дана.

По мишљењу Уставног суда, дугом трајању поступка је у одлучујућој мери допринело неефикасно поступање судова. Првостепени суд је одржао 17 од укупно 24 заказаних рочишта за главну расправу. Након саслушања парничних странака и четири сведока, окосница доказног поступка је било грађевинско-геодетско вештачење, којим се првостепени суд бавио све до окончања поступка. Вештачење је све време било поверено једном вештаку, који се у више наврата изјашњавао, што писмено, достављајући допуне налаза и мишљења и писмене одговоре на питања суда и парничних странака, што усмено на рочиштима за главну расправу. Првостепени суд је у два наврата отворио претходно закључену главну расправу, како би од ангажованог вештака затражио још нека појашњења. Дакле, извођење једног доказа је у највећој мери детерминисало ток парнице и дужину њеног трајања, што је, по схватању Уставног суда, било супротно начелу концентрације доказа и начелу економичности поступка , имајући у виду да је свако додатно изјашњење вештака нужно узроковало и додатне трошкове поступка. Када је реч о поступању другостепеног суда, Уставни суд је оценио да је трајање првог по реду жалбеног поступка (више од две године) битно утицало на дужину трајања предметног парничног поступка у целини.

Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносиоцима уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Саду у предмету П. 55993/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у првом делу тачк е 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноси лаца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете, и то подносиоца М. К. у износу од 300 евра и подноситељке С. К. у износу од 500 евра, оба износа у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су претрпели подноси оци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, посебно дужину трајања поступка, допринос подносилаца продужавању трајања поступка и изузетну чињеничну и правну сложеност предмет а спора, а када је реч о подносиоцу М. К. и период у коме је он имао својство парничне странке (пресуда у предмету Фüттерер против Хрватске). Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну сатисфакцију за утврђену повреду Уставом зајемченог права.

С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

7. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подносиоци, у суштини, уставном жалбом указују да су првостепени и другостепени суд на арбитреран начин оценили да одлучивање о захтеву за уклањање спорног темеља спада у надлежност грађевинског инспектора, као органа управе, затим и да је произвољан став другостепеног суда да изградњом спорне стрехе и олука није дошло до заузећа њиховог дела катастарске парцеле број …, КО Пе.

Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног п рава била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносилаца уставне жалбе.

Уставни суд се најпре бавио оценом која је у оспореној другостепеној пресуди изнета поводом тужбеног захтева подносилаца за уклањање спорне стрехе и олука, имајући у виду да је у том делу Апелациони суд у Новом Саду преиначио оспорену пресуду Основног суда у Новом Саду и тужбени захтев одбио као неоснован. Оцена Апелационог суда у Новом Саду се огледа у следећем: да поступањем тужене подносиоцима није онемогућено коришћењ е предметне парцеле на начин који је уобичајен, односно на начин на који су они парцелу користили пре реконструкције објеката; да будућа радња не може представљати чин сметања ; да је нужно да је сметање већ наступило, што у конкретном случај у није реч, с обзиром на то да се ради о будућим неизвесним околностима; да је на подносиоцима био терет доказивања да им је радњама тужене (реконструкцијом предметног објекта и одступањем од одобрења за градњу стрехе и олука) онемогућено коришћење парцеле на начин на који су исту користили пре реконструкције, као и у чему се састоји узнемиравање и каквог је оно интензитета и утицаја на нормално коришћење њихове имовине .

Тужбеним захтевом је тражено да тужена уклони спорну стреху и олук, за које је несумњиво утврђено да у целокупној дужини реконструисаног стамбеног објекта и ширини од 0,40 метара залазе у део предметне катастарске парцеле који користе подносиоци, а на коме тужена има право сталне службености пролаза. Апелациони суд у Новом Саду је, по мишљењу Уставног суда, овакав захтев подносилаца окарактерисао као захтев којим се тражи заштита од сметања и/или узнемиравања, које се не састоји у одузимању ствари ( ацтио негаториа). Истовремено, позивајући се на одредбу члана 80. Закона о основама својинскоправних односа, којом је уређена државинска заштита судржаоца (покретне/непокретне) ствари у односу на трећа лица, као и у међусобним односима са другим судржаоцима , може се стећи утисак и да је Апелациони суд у Новом Саду предметни захтев оквалификовао као захтев за заштиту (су)државине. У сваком случају, Апелациони суд у Новом Саду сматра да изградњом стрехе и олука подносиоцима није одузет део предметне парцеле, већ да то представља акт којим се може довести у питање могућност њеног коришћења на начин који је уобичајен, односно на начин како су подносиоци то чинили у периоду пре изградње.

По схватању Уставног суда, питање овлашћења тужене да спорну стреху и олук постави изнад дела предметне катастарске парцеле који користе подносиоци, нужно је требало посматрати кроз институт тзв. суседских права. Будући да је само члан 5. ЗОСПО посвећен суседским правима (забрана штетних имисија), Уставни суд констатује да су ова права и даље највећим делом регулисана одговарајућим одредбама СГЗ, који се, на основу члана 4. став 1. Закона о неважности, у правном систему Републике Србије примењује у виду тзв. правних правила. Из садржине наведених одредаба СГЗ произлази да суседско право, у најкраћем, представља законско овлашћење свакодобног власника једне непокретности да се користи суседном непокретношћу или да захтева од њеног свакодобног власника неко чињење или уздржавање од нечега што би он као власник по закону смео да чини. СГЗ суседска права назива још и кућним службеностима и у параграфу 336. став 1, као (могуће) суседско право прописује право власника објекта да „с треју или натремак над земљом или кућом свога суседа надведе“. Такво овлашћење спада у категорију суседских права која се састоје у праву свакодобног власника једне непокретности да на неки начин употребљава суседну непокретност, што је њен свакодобни власник дужан да трпи.

Уставни суд полази од тога да је тужена реконструкцију стамбеног објекта вршила на основу одобрења надлежног органа јединице локалне самоуправе (Градске управе за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада). У таквој ситуацији би се могло говорити о дужности подносилаца да трпе да тужена, сагласно издатом одобрењу, стреху и олук реконструисаног стамбеног објекта постави на делу заједничке катастарске парцеле који користе подносиоци, а на коме она има право сталне службености пролаза. Међутим, из утврђеног чињеничног стања произлази да је постављање стрехе и олука на описани начин последица одступања од одобрења за реконструкцију. Другим речима, стреха и олук су ваздужно зашли у део парцеле подносилаца због непридржавања тужене условима под којима је реконструкција њеног објекта дозвољена. Тужбени захтев подносилаца јесте осуда тужене на чинидбу, тачније да уклони део свог објекта који је изграђен противно издатом одобрењу, а чиме је трајно заузет ваздушни простор дела предметне катастарске парцеле који подносиоцима припада по уређеном начину коришћења. С тим у вези, Уставни суд закључује да спорно правно питање, у конкретном случају, јесте да ли су подносиоци дужни да на свом делу заједничке катастарске парцеле трпе, као суседско право тужене, постављање стрехе и олука мимо услова садржаних у одобрењу за реконструкцију. Из тога следи да је уставноправно неприхватљив став Апелационог суда у Новом Саду да су подносиоци били у обавези да докажу у чему се огледа њихова немогућност коришћења предметне парцеле на начин који је уобичајен, односно на начин на који су они парцелу користили пре реконструкције објеката. С друге стране, због чињенице да је Апелациони суд у Новом Саду о постављеном тужбеном захтеву одлучивао применом правила о заштити државине, а не кроз институт суседских права, Уставни суд је оценио да је оспорена другостепена пресуда заснована на уставноправно неприхватљивој примени меродавног материјалног права.

Следом изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, у преиначујућем делу , повређено право подноси лаца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачк е 3. изреке.

8. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног права могу отклонити само поништајем оспорене пресуд е Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1966/13 од 21. јануара 2014. године, у преиначујућем делу, и одређивањем да исти суд поново одлучи о жалби тужене изјављено ј против става И изреке пресуде Основног суда у Новом Саду П. 55993/10 од 1. фебруара 2013. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 4. изреке.

9. Што се тиче навода уставне жалбе којима се оспоравају пресуде Апелационог суда у Новом Саду и Основног суда у Новом Саду у делу којим је одлучено о захтеву за уклањање спорног темеља, Уставни суд констатује да из образложења пресуда произлази да став судова о неоснованости наведеног тужбеног захтева није заснован на оцени да је у питању захтев чије решавање не спада у судску надлежност, већ на закључку да спорни темељ уопште није постављен на делу предметне катастарске парцеле који, према утврђеном начину коришћења, припада подносиоцима, због чега су неосноване тврдње подносилаца о заузећу. Констатација судова да подносиоци имају право да се обрате грађевинском инспектору, по схватању Уставног суда, није имала за циљ да се судови огласе ненадлежним за поступање по таквом тужбеном захтеву. Напротив, судови су на јасан и неарбитреран начин указали да би подносиоци право на судску заштиту могли да остваре у ситуацији да је спорни темељ изливен на њиховом делу парцеле, у ком случају би се могло говорити о заузећу. Будући да је тужена спорни темељ поставила на свом делу парцеле, судови су нашли за сходно да поуче подносиоце да уколико сматрају да тужена реконструкцију помоћног објекта врши уз одступања од исходованог одобрења, да то могу пријавити надлежном грађевинском инспектору, на шта је, по мишљењу Уставног суда, овлашћено свако лице које има сазнања о незаконитој изградњи објеката. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су без основа наводи уставне жалбе да је оспореним пресудама, у делу којим је одлучено о захтеву за уклањање спорног темеља, подносиоцима повређено право на приступ суду, као елемент права на правично суђ ење из члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу тачке 3. изреке.

С обзиром на то да уз уставну жалбу нису приложене пресуде којима би се аргументовала тврдња о неједнаком поступању судова у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд наводе о повред и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није посебно разматрао, а због тога што је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, није посебно разматрао ни наводе подносилаца о повреди права на имовину из члана 58. Устава.

10. На основу свега изложеног и одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.