Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Вукосава Видаковића из села Рокци код Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Вукосава Видаковића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године и одређује да наведени другостепени суд поново одлучи о жалби туженог-противтужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару П. 534/10 од 4. октобра 2011. године.

Образложење

1. Вукосав Видаковић из села Рокци код Ивањице је 26. јула 2012. године, преко пуномоћника Драгоша Цукавца, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је наведено да је Апелациони суд погрешно закључио да је предмет правног односа међу странкама био уговор о закупу а не уговор о породаји, како је нашао првостепени суд. Подносилац уставне жалбе је навео да се у конкретном случају ради о класичном уговору о купопродаји без обзира како је он формално означен, што и произлази из износа новца који је он предао туженом-противтужиоцу. Истиче да је новчани износ од 10.000,00 ДМ предат на име купопродајне цене, јер би у супротном испало да је закупнина у висини једне половине вредности возила. У том погледу су изведени сви докази током првостепеног поступка, тако да није било места преиначењу и закључку да је у питању уговор о закупу.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) има исту садржину као члан 170. Устава.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и другу документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Основни суд у Новом Пазару је пресудом П. 534/10 од 4. октобра 2011. године, између осталог, усвојио тужбени захтев тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе и утврдио да је кривицом туженог-противтужиоца раскинут купопродајни уговор којим је тужилац-противтужени од туженог-противтужиоца купио теретно моторно возило и обавезао туженог-противтужиоца да тужиоцу-противтуженом на име примљеног дела купопродајне цене исплати одређени новчани износ. Утврђено је да је тужени-противтужилац 15. марта 2001. године продао тужиоцу-противтуженом теретно моторно возило за цену од 20.000,00 ДМ. Обавеза тужиоца-противтуженог је била да купопродајну цену исплати у четири рате (прву рату по закључењу уговора, другу 15. априла 2001. године, трећу и четврту 15. маја 2001. године односно 15. јуна 2001. године), при чему је тужилац-противтужени исплати само две рате у новчаном износу од 10.000,00 ДМ. Због задоцњења у исплати заосталих рата, тужени-противтужилац је 31. маја 2001. године насилно одузео моторно возило од купца.

Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужебни захтев тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе. У образложењу оспорене другостепене пресуде је указано на следеће: да се не може прихватити став првостепеног суда да је тужени-противтужилац крив за раскид уговора насилним одузимањем возила, због чега га је обавезао на враћање примљеног дела купопродајне цене; да по оцени тог суда закључени уговор је уговор о закупу предметног моторног возила који је оверен код суда, а не уговор о купопродаји како то закључује првостепени суд; да према одредби члана 567. Закона о облигационим односима, уговором о закупу се обавезује закуподавац да преда одређену ствар закупцу на употребу, а овај се обавезује да му за то плати одређену закупнину; одредбама Закона о облигационим односима, као и закљученим уговором, предвиђене су обавезе обе уговорне стране; према одредби члана 569. наведеног закона „закуподавац је дужан да преда „купцу“ закупљену ствар у исправном стању, заједно са њеним припацима“, а таква обавеза је предвиђена и чланом 1. наведеног уговора; да је тужени-противтужилац испунио своју обавезу предвиђену чланом 1. уговора; да је тужилац-противтужени само делимично испунио своју обавезу предвиђену законом и уговором, плативши само две рате уговореног закупа, због чега је, по оцени Апелационог суда , сам тужилац-противтужени крив за раскид уговора, јер своје обавезе није на време измирио; да је неспорно да је тужени-противтужилац предао теретно возило тужиоцу-противтуженом, који је користио возило 75 дана и да је платио 10.000,00 ДМ; да је захтев тужиоца-противтуженог за враћање „примљеног дела купопродајне цене“, по оцени Апелационог суда , неоснован; да је тужилац-противтужени користио теретно моторно возило за период за који је платио 10.000,00 ДМ, односно користио је предметно возило 15 дана више него што је платио закуп, те због тога не може тражити враћање датог; да се у кокретном случају ради о цени закупа за време коришћења возила, а не о купопродајној цени.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .

Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист ЦПЈ", бр. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99 )) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да се одредбе уговора примењују онако како гласе и при тумачењу спорних одредаба не треба се држати дословног значења употребљених израза, већ треба истражити заједничку намеру уговорача и одредбу тако разумети како то одговора начелима облигационог права утврђеним овим законом (члан 99. став 2.); ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала (члан 132. став 2.).

5. Уставни суд се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не зауставља на формалном испитивању да ли су те гаранције поштоване, већ иде и корак даље, тј. сагледава оспорену одлуку и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку. Приликом давања одговора да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, потребно је водити рачуна о природи и околностима конкретног случаја (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Гарциа Руиз против Шпаније, представка број 30544/96 од 29. јануара 1999. године, став 26 .), при чему судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Георгидиадис против Грчке, представка број 21522/93 од 29. маја 1997. године, став 43 .). Такође, Уставни суд указује на свој став да је за оцену да ли су испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлука нижег суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године и пресуду Европског суда за људска права у предмету Хелле против Финске, представка број 157/1996/776/ 1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.). Управо у процесној ситуацији када суд више инстанце својом одлуком преиначава одлуку суда ниже инстанце постоји и већи степен обавезе другостепеног суда да детаљније образложи своју одлуку. Наиме, када жалбени парнични суд својом одлуком преиначава првостепену одлуку, он се фактички ставља у положај првостепеног суда, јер тада другостепени суд заузима сасвим другачије правно становиште у односу на првостепени суд, а у тренутку доношења оспорене преиначавајуће другостепене пресуде, законитост и правилност таквог правног становишта странка више није могла да оспорава (осим ако су били испуњени услови за изјављивање ревизије, с тим што су услови за изјављивање наведеног ванредног правног средства били много строжији и рестриктивнији у односу на жалбу). Зато је било од изузетне важности да образложење ове врсте другостепене пресуде буде таквог квалитета да се отклања свака сумња у тачност и потпуност утврђеног чињеничног стања на коме се заснива преиначавајућа другостепена пресуда. Наведено се првенствено односи на процесну ситуацију када другостепени суд није отворио главну расправу.

У конкретном случају је првостепени суд утврдио да су подносилац уставне жалбе, као купац, и тужени-противтужилац, као продавац, закључили уговор о купопродаји теретног моторног возила и да је тужени дужан да подносиоцу врати одређени новчани износ на име примљеног дела купопродајне цене, у смислу члана 132. став 2. ЗОО. Апелациони суд у Крагујевцу је као жалбени парнични суд заузео другачије правно становиште у односу на првостепени суд, тако што је утврдио да је у конкретном случају закључен уговор о закупу теретног моторног возила који је оверен код суда и да подносилац уставне жалбе нема право на повраћај исплаћеног новчаног износа, с обзиром на то да исплаћени новчани износ представља цену закупа за коришћење возила у одређеном временском периоду, а не део исплаћене купопродајне цене. Дакле, Апелациони суд у Крагујевцу је дао другачију правну оцену о правној природи спорног уговора закљученог између парничних странака. Најпре, Уставни суд указује да је за тумачење уговора од значаја одредба члана 99. став 2. ЗОО, коју законску одредбу другостепени суд није навео нити посебно цитирао. Затим, другостепени суд је закључио да је спорни уговор – уговор о закупу који је оверен од стране суда и притом се позвао само на члан 1. таквог уговора који гласи да је закуподавац дужан да преда закупљену ствар „купцу“ у исправном стању, при чему је тај суд пропустио да тумачи уговор у целини, односно његове друге битне делове. То је било од суштинског значаја како би се утврдила заједничка намера уговорних странака, у смислу члана 99. став 2. ЗОО, и да се сходно томе на несумњив начин одреди да ли спорни уговор у целини подлеже законском режиму уговора о закупу ствари или уговору о купопродаји ствари. Осим тога, обавеза из члана 1. спорног уговора, на коју се изричито позвао другостепени суд, истовремено постоји код самог уговора о купопродаји ствари - обавеза продавца на предају ствари купцу. Што се тиче самог означења спорног уговора, и у тој ситуацији је од значаја одредба члана 99. став 2. ЗОО којом је прописано да се при тумачењу спорних одредаба уговора не треба држати дословног значења употребљених израза, већ треба истражити заједничку намеру уговорача.

Уставни суд овим путем указује да не прејудицира одлуку редовног суда о правној природи спорног уговора. Међутим, другостепени суд, по оцени Уставног суда, није дао било какве разлоге о томе зашто није прихватио правну оцену првостепеног суда о томе да се у конкретном случају ради о уговору о купопродаји теретног моторног возила, већ је, полазећи искључиво од језичког тумачења предметног правног посла , закључио да су подносилац уставне жалбе и супротна парнична странка закључили уговору о закупу.

На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава , те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде наведеног уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде наведеног уставног права, поништио пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2026/12 од 4. јуна 2012. године и одредио да тај другостепени суд понов о одлучи о жалби туженог-противтужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару П. 534/10 од 4. октобра 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић