Решењем Вишег трговинског суда потврђено је решење Трговинског суда у Б, у делу одлуке којом је одбачена тужба за раскид уговора о инвестиционом кредиту.
Нижестепени судови налазе да се право на раскид уговора не може остварити преображајном тужбом већ простом изјавом воље упућеном другој уговорној страни. Тужилац нема правног интереса за подношење тужбе за раскид уговора, јер то право може остварити ванеудским путем. Зато је на темељу одредбе члана 288. ст. 2. ЗПП таква тужба означена као недозвољена.
Основано с су ревизији указује да је оваква одлука нижестепених судова заснована на погрешној примени цитиране законске одредбе.
Овлашћење председника већа утемељено одредбом чл. 288. ст. 2. ЗПП тиче се само могућности одбацивања тужбе за утврђење за чије подношење тужилац нема правног интереса.
У конкретном случају тужилац није поднео тужбу за утврђење, већ преображајну тужбу којом се тражи да суд раскине уговор парничних странака о инвестиционом кредиту бр. 17 од 14.04.1995. године. Стога се позивом на одредбу члана 288. ст. 2. ЗПП таква тужба не може одбацити. То конкретно значи да се у том случају правни интерес за подношење тужбе исцрпљује кроз основаност или неоснованост тужбеног захтева.
Отуда је суд дужан да по таквој тужби донесе мериторну одлуку којом ће одбити или усвојити тужбени захтев. Такву одлуку суд мора донети и када је законом прописано да се одређено субјективно право може остварити ванеудским путем. Титулару тог права могла би се ускратити судска заштита само у случају да је законом изричито забрањено подношење тужбе суду за остварење субјективног права чија је реализација могућа ванеудским путем.
У конкретном случају право на раскид уговора је могуће остварити ванеудским путем - једнострано изјављеном вољом упућеном другој уговорној страни. То право припада уговорној страни која је своје обавезе у целости извршила.
Овакво овлашћење уговорне стране верне уговору конституисано је одредбом члана 124. ЗОО, али ни том, а ни било којом другом законском одредбом, титулару овог права није забрањено ја раскид уговора оствари и судским путем.
У случају када се уговор раскине ванеудским путем допуштено је другој уговорној страни да у судском поступку оспорава правни учинак изјаве о раскиду. Судска заштита се може пружити и уговорној страни која је изјавила да уговор раскида уколико то право оспорава друга страна уговорница. Међутим, наш Закон о облигационим односима је прихватио институт вансудског раскида уговора, али није_забранио уговорним странама да раскид уговора изврше и судским путем.
Ако се тражи судски раскид уговора онда таква тужба садржи изјаву о раскиду и захтев да се судском одлуком верификује њено правно дејство. У том случају суд ће расправити да ли су законом прописани услови за раскид уговора испуњени и у зависности од тих чињеница одбити или усвојити тужбени захтев. Из реченог следи да је ствар избора уговорних страна да ли ће право на раскид уговора остварити ванеудским или судским путем.
Правило је и законско опредељење да се раскид уговора врши ванеудским путем. Али, ако_се нека уговорна страна одлучи да то учини судским путем о њеном захтеву се мора донети мериторна судска одлука.
Из тог разлога суд није овлашћен да због законом прописаног вансудског пута раскида уговора одбаци тужбу којом се тражи да одлуку о постојању или непостојању тог права донесе суд. Друго је питање да ли је у таквој правној ситуацији друга уговорна страна дала повод за подношење преображајне тужбе. Међутим, и у случају да се друга уговорна страна не противи раскиду уговора суд неће одбацити тужбу, већ ће тужбени захтев усвојити и сходне одредби члана 157. ЗПП обавезати тужиоца да туженом накнади парничне трошкове.
Доследно реченом другостепени суд је погрешно применио одредбе члана 288. ст. 2. ЗПП и тиме починио битну повреду из члана 354. ст. 1. ЗПП.
У поновљеном поступку суд ће испитати да ли су испуњени услови за раскид уговора прописани одредбом члана 124 - 131. ЗОО и сходно тако допуњеном чињеничном стању донети одговарајућу мериторну одлуку о тужбеном захтеву.