Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миленка Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Миленка Јовановића.

Образложење

1. Миленко Јовановић из Београда је 17. новембра 2009. године, преко пуномоћника Јованке Јовић Трифуновић, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против: «трајне радње Народне Скупштине и председника Народне Скупштине, којом је Народна Скупштина преузела све неправноснажне акте и списе Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права и архивирала их у архиви Народне скупштине, почев од 26. августа 2005. године па до данас, трајне радње којом председник Народне скупштине одбија да стави на дневни ред седнице Народне скупштине неопозиве оставке на чланство у Комисији... и избор новог члана Комисије...те предложи новог кандидата..., која се трајно предузима од 20. октобра 2004. године до данас и трајне радње Врховног суда Србије, којом се жалбе поднете Врховном суду Србије преко Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права дају у рад судској управи Врховног суда Србије, а не жалбеном већу кривичног одељења Врховног суда Србије по правилима Законика о кривичном поступку, сходном применом члана 21. Закона о одговорности за кршење људских права».

У уставној жалби се истиче да су подносиоцу, «као оштећеном који сматра да је жртва кршења људских права», наведеним «трајним радњама» повређена права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчена чланом 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, лице које подноси иницијативу за покретање поступка пред Комисијом за испитивање одговорности за кршење људских права има сва права која имају оштећени и оштећени као тужилац у кривичном поступку, јер се у поступку пред Комисијом сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку. Подносилац такође сматра да право на изјављивање приговора, односно жалбе против одлуке Комисије, има не само лице према коме се води поступак, него и лице које сматра да му је повређено људско право, те се жалба поднета због непокретања поступка од стране «Комисије за лустрацију» не може дати у рад «ненадлежној судској управи», јер је Врховни суд Србије надлежан да о њој одлучује у «жалбеном кривичном већу састављном од тројице судија».

Уставна жалба садржи и иницијативу подносиоца за оцену уставности одредаба члана 11. ст. 1. и 3. и члана 34. став 3. Закона о одговорности за кршење људских права («Службени гласник РС», бр. 58/03 и 61/03) и одредаба чл. 15. и 16. Пословника Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права («Службени гласник РС», број 110/03).

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Према одредби члана 82. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.

Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да се у поступку по уставној жалби одлучује само о повредама или ускраћивању Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло појединачним актима или радњама државних органа или ималаца јавних овлашћења, донетим или предузетим у односу на подносиоца уставне жалбе приликом одлучивања о неком његовом конкретном праву или обавези.

3. Испитујући допуштеност уставне жалбе изјављене против «трајних радњи» Народне Скупштине, председника Народне Скупштине и Врховног суда Србије...које се свакодневно предузимају од 20. октобра 2004. године, односно од 26. августа 2005. године до данас», Уставни суд је оценио да оспорене радње не представљају појединачне радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.

С обзиром на наведено, Уставни суд је нашао да не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка по уставној жалби, те је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.

4. Према ставу Уставног суда, ако се у уставној жалби истакне захтев за оцену уставности и законитости општег акта чијом је применом или тумачењем наводно повређено Уставом гарантовано људско или мањинско право и слобода, Суд ће, ако се одбацује уставна жалба, подносиоца уставне жалбе упутити на покретање посебног поступка за оцену уставности и законитости општег акта.

Имајући у виду да је уставна жалба подносиоца одбачена, Уставни суд указује подносиоцу уставне жалбе да, сагласно одредби члана 168. став 2. Устава, може поднети иницијативу за покретање поступка за оцену уставности Закона о одговорности за кршење људских права и Пословника Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права. Поступак за оцењивање уставности или законитости општих аката уређен је одредбама чл. 50. до 65. Закона о Уставном суду.

5. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић