Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама привредних друштава А. ДОО К . из Крагујевца и „М .“ д.д. из Љубљане, Република Словенија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба привредног друштва А. ДОО К. и утврђује да је пресудом Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се уставна жалба у преосталом делу у односу на оспорену пресуду одбацује.

2. Поништава се пресуда Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Привредног суда у Суботици П. 299/12 од 13. новембра 2012. године.

3. Одбацује се уставна жалба привредног друштава А. ДОО К. изјављена против решења Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године.

4. Одбацује се уставна жалба привредног друштва „М.“ д.д. изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године и решења Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године.

Образложење

1. Привредно друштво А. ДОО К. из Крагујевца поднело је 11. марта 2014. године, преко пуномоћника В . Ј, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године, због повреде права на имовину зајемченог чланом 58. Устава Републике Србије, као и начела којим се утврђују својинска права странаца и равноправност свих облика својине, из члана 85. став 1. Устава и члана 86. став 2. Устава.

У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Привредног апелационог суда преиначена првостепена пресуда и да су одбијени тужбени захтеви тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као неосновани, и то тужбени захтев којим је тражио да се утврди да је стекао право својине по основу уговора о купопродаји на предметној непокретности, као и тужбени захтев којим је тужилац тражио да се тужени обавеже да ослободи предметну непокретност од свих лица и ствари и да му их преда у државину. Према наводима подносиоца уставне жалбе, другостепени суд је такву своју одлуку засновао на разлозима који се своде на то да је продавац ( умешач на страни тужиоца) у моменту закључења и овере уговора о купопродаји био уписан као носилац права коришћења у земљишној књизи, а не као власник, те да таквим уговором није на тужиоца, као купца, мога пренети више права него што има. Подносилац је навео да је другостепени суд погрешно применио материјално право и принцип да нико на другога не може пренети више права него што има, будући да је продавац у време закључења предметног уговора био уписан као власник спорне непокретности, а што је утврђено у првостепеном поступку. Надаље, подносилац је истакао да није правилан закључак другостепеног суда да је предметни уговор о купопродаји противан принудним прописима, јер је наводно продавац располагао имовином супротно чл. 12. до 14. Закона о промету непокретности, те да је стога уговор ништава у смислу члана 103. Закона о облигационим односима. Подносилац сматра да је продавац као власник располагао својом ствари, у свему у складу са законом, и да је тај уговор пуноважан, те да је првостепени суд правилно применио материјално право – члан 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије, којим је изричито прописано да ће сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31. децембра 1990. године, укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, бити поштовани без икакве дискриминације. Из наведених разлога подносилац сматра да му је повређено право на имовину, будући да је својину на спорној непокретности стекао у складу са законом. Такође, подносилац је истакао да су оспореном одлуком повређена права из члана 85. и члана 86. став 2. Устава, као и право на правну сигурност. Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорену пресуду, или да подносиоцу досуди означени новчани износ (у висину исплаћене купопродајне цене) на име претрпљене материјалне штете због повреде означених уставних права, као и да му надокнади трошкове поступка пред Уставним судом.

Подносилац уставне жалбе је 19. јуна 2015. године допунио уставну жалбу тако што је проширио и на решење Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и права на имовину, зајемчених чл. 36. и 58. Устава. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд је, у поступку по ревизији, донео оспорено решење којим није прихватио да одлучује о посебној ревизији по члану 404. Закона о парничном поступку, и којим је одбацио ревизију као недозвољену. Подносилац сматра да ревизијски суд није правилно поступио када је одбио да одлучује о изјављеним ревизијама, јер је побијаном другостепеном пресудом дошло до повреде материјалног права на штету тужиоца. Поред тога, подносилац је истакао и да је одлука ревизијског суда којом је одбио да одлучује о ревизији тужиоца неоснована и у супротности са одредбом члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, будући да је означеном одредбом предвиђено да је ревизија увек дозвољена уколико је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака, као што је овде случај.

Привредно друштво „М.“ д.д. из Љубљане, Република Словенија, изјавило је 19. јуна 2015. године, преко пуномоћника Б. И, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године и решења Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године, због повреде начела и права из чл. 17, 32, 58, 85. и 86. Устава Републике Србије. Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда донета у парничном поступку вођеном ради утврђења права својине, у коме је подносилац уставне жалбе имао процесну улогу умешача на страни тужиоца, а којом је преиначена првостепене пресуда и одбијен тужбени захтев као неоснован, као и решење којим Врховни касациони суд није прихватио да одлучује о ревизији подносиоца, као о посебној ревизији по члану 404. Закона о парничном поступку. Подносилац указује да је ревизијски суд одбио да одлучује о посебној ревизију коју је изјавио, иако је Привредни апелациони суд решењем Пж. 3875/14 од 12. новембра 2014. године дозволио посебну ревизију. Поред тога већина навода уставне жалбе односи се на оспорену другостепену пресуду. Уставни суд је поводом ове уставне жалбе формирао предмет Уж-4002/2015.

На основу одредаба члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је, наведене уставне жалбе подносилаца, спојио ради јединственог одлучивања.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Привредног суда у Суботици П. 299/12 од 13. новембра 2012. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца привредног друштва А. ДОО К , овде првог подносиоца уставне жалбе, а у ставу другом изреке утврђено је да је тужилац стекао право својине, по основу уговора о купопродаји непокретности овереног пред Општинским судом у Суботици под бројем Ов.2. 5955/08 од 18. априла 2008. године, на непокретности која се води као кућа – изграђена на означеној катастарској парцели, са припадајућим правом коришћења парцеле, те је тужени „М.“ ДП Палић дужан трпети, признати и дозволити тужиоцу да се као власник упише у земљишним књигама, односно Катастру непокретности. У ставу трећем изреке пресуде обавезан је тужени да ослободи предметне непокретности од свих лица и ствари и преда их у државину тужиоцу. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да су у току поступка биле донете првостепена и другостепена пресуда, а које су решењем Врховног касационог суда Рев. 1220/11 од 22. марта 2012. године укинуте и предмет је враћен на поновно суђење; да је суд, у поновном поступку, на основу изведених доказа утврдио да је 15. априла 2008. године између привредних друштава „М.“ д.д. из Љубљане, Република Словеније (умешач у парници), као продавца, и А . ДОО К . (тужилац), закључен уговор о купопродаји непокретности који је 18. априла 2008. године оверен пред Општинским судом у Суботици под бројем Ов.2. 5955/08; да је уговор достављен Пореској управи 3. октобра 2008. године, а која је 22. октобра 2008. године утврдила порез на промет апсолутних права; да је тужено предузеће основано као друштвено предузеће од делова предузећа чије је седиште у Републици Словенији, а након распада СФРЈ; да је тужени користио спорну непокретност као њен привремени корисник на основу Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима, те да је као фактички држалац предметне непокретности издавао исту у закуп овде тужиоцу, за шта је тужилац плаћао закупнину туженом од 1998. године; да је спорна непокретност према упису у земљишној књизи од 9. јуна 1986. године представљала друштвену својину, на којој је право коришћења имао „М .“ – М. т . ДД, Љубљана, затим „М .“ – М. т . н. с. о. Т . – Словенија, да би 3. јула 1991. године, на основу извода из регистра Основног суда у Љубљани број 2826/89, био исправљен назив носиоца права коришћења на П . с . „М .“ – М. т . ДД, Љубљана; да је према упису од 29. јануара 1999. године исправљен назив носиоца права коришћења П . с . „М .“ ДД, Љубљана, те да је 29. децембра 1999. године, на основу решења Агенције за преструктурирање од 27. јула 1995. године (упис по основу решења Дн. 6305/99), извршен упис исправке права коришћења на право власништва у корист П. с . „М .“; да је уписом од 7. јула 2008. године (Дн. 4857/08), на основу Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших Република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 61/08), укњижено право коришћења и располагања спорне непокретности у корист овде туженог М . ДП Палић; да је тужилац 5. децембра 2008. године поднео предлог за упис права власништва Општинском суду у Суботици, који је решењем Дн. 8567/08 од 8. децембра 2008. године одбио његов предлог; да је решењем Окружног суда у Суботици Гж 1495/08 потврђено наведено првостепено решење; да је тужбени захтев тужиоца основан; да је у конкретној правној ствари предмет тужбеног захтева утврђење права својине на предметним непокретностима на основу уговора о купопродаји непокретности; да је правни претходник умешача са тужиоцем закључио уговор о купопродаји 18. априла 2008. године, пре уписа туженог као носиоца права коришћења и располагања, а који је извршен 7. јула 2008. године, као и да је на основу наведеног уговора платио порез на промет; да је спорна непокретност која је предмет уговора о купопродаји била под режимом забране располагања на основу Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима; да је даном ступања на снагу Закона о потврђивању споразума о питањима сукцесије, а то је 2. јун 2004. године престала забрана прописана напред наведеном Уредбом, те да у време када је закључен купопродајни уговор није постојала забрана располагања; да с обзиром на ту околност, као и чињеницу да је уговор закључен у законом прописаној форми, по становишту овог суда постоје услови да тужилац као купац стекне право својине на основу уговора; да, полазећи од наведеног и одредаба Споразума о питањима сукцесије, произлази да је промет непокретности између тада земљишно-књижног власника који је, у конкретном случају, правно лице са седиштем у Републици Словенији, и купца који је правно лице са седиштем у Републици Србији апсолутно дозвољен, те никакав други услов није неопходан да би предметни уговор о купопродаји био пуноважан правни основ за стицање права својине, а што се мора процењивати у односу на тренутак када је до закључења уговора дошло – 18. априла 2008. године, те се у конкретној правној ствари има применити правни пропис који је важио у том тренутку, а то је Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије; да је Уредба о изменама и допунама Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 61/08) ступила на снагу 21. јуна 2008. године, дакле након закључења предметног купопродајног уговора, те да се, по мишљењу суда, иста не може ретроактивно примењивати јер је располагање имовином извршено пре њеног доношења; да је признавање, односно стицање права својине на непокретностима које се налазе у Републици Србији условљено одговарајућим реципроцитетом, тј. признањем права својине на непокретностима у домицилној држави страног правног лица по истом принципу правним лицима из Републике Србије; да је, у конкретној правној ствари, суд нашао да са Републиком Словенијом постоји фактичка узајамност, коју тужени као заинтересовано лице у току овог поступка није оспорио, нити је предложио извођење доказа у том правцу; да је суд, полазећи од тога да постоји претпоставка постојања фактичке узајамности, заузео став да је тужилац право власништва на купљеним непокретностима стекао према одредбама Споразума о питањима сукцесије, које одредбе се могу директно примењивати јер се претпоставља фактички реципроцитет.

Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године усвојена је жалба туженог и преиначена је првостепена пресуда, па је одбијен тужбени захтев тужиоца за утврђење права својине на спорној непокретности, са припадајућим правом коришћења, као и захтев којим је тражио предају у државину спорне непокретности. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да другостепени суд не прихвата правно становиште првостепеног суда, због чега је првостепена пресуда преиначена; да Прилог Г Споразума о питањима сукцесије се примењује на питање имовине делова предузећа у Републици Србији која имају седиште на територија државе сукцесора бивше СФРЈ под условом фактичког реципроцитета; да је чланом 2. наведеног Прилога Г прописано да право на покретну и непокретну имовину која се налази на територији држава сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали права на дан 31. децембар 1990. године ће бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица; да је првостепени суд утврдио да је спорна непокретност према упису у земљишној књизи од 9. јуна 1986. године била у друштвеној својини, а да је као корисник уписан правни претходник умешача; да је 29. децембра 1999. године на основу решења Агенције за преструктурирање Републике Словеније од 27. јула 1995. године извршена исправка уписа у земљишним књигама са „права коришћења“ на „право власништва“ у корист П . с . „М .“; да је на основу Уредбе о изменама и допунама Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 61/08) укњижено право коришћења и располагања у корист овде туженог; да из изнетог јасно произлази да је правни претходник умешача на дан 31. децембар 1990. године на спорној непокретности, као друштвеној својини, имао право коришћења; да се стварна права на непокретностима, сагласно општеприхваћеном принципу, цене према месту налажења ствари; да на основу одредаба чл. 1. и 2. Закона о промету непокретности и члана 20. Закона о основама својинскоправних односа произлази да је правни основ стицања права својине на непокретности уговор о промету непокретности којим продавац на купца може пренети само онолико права колико и сам има; да без постојања ваљаног правног основа ни својина на непокретности се не може стећи без обзира на извршен упис тог права у катастру непокретности, или другим јавним регистрима, јер је претпоставка тачности извршеног уписа оборива; да је, у конкретном случају, умешач који је у време закључења спорног уговора, који носи назив уговор о купопродаји непокретности, није могао на тужиоца пренети више права на предметној непокретности него што је и сам имао; да је стога умешач, као титулар права коришћења, могао да врши само пренос права коришћења и то на начин прописан чл. 12. до 14. Закона о промету непокретности; да како је умешач, као продавац и титулар права коришћења, наведеном имовином располагао супротно чл. 12. до 14. Закона о промету непокретности, то је наведени уговор супротан принудно правним прописима Републике Србије и као такав је сходно члану 103. Закона о облигационим односима ништав; да тачком А предметног уговора о купопродаји констатовано да је умешач, као искључиви и трајни корисник предметне непокретности уписане у ЗКУЛ број 9629 К.О. Нови Град, те да се непокретности састоје од катастарске парцеле број ... и објекта – куће, изграђене на наведеној катастарској парцели; да је тачком 1.1. уговора констатовано да тужилац као купац купује предметне непокретности уз пренос припадајућег права коришћења на предметној катастарској парцели; да је тачком 4.1. уговора констатовано да је продавац сагласан да се купац може књижити као власник на предметној непокретности, а по основу наведеног уговора; да из изложених одредаба уговора јасно произлази да је умешач, као продавац, располагао правом коришћења преносећи на тужиоца, као купца, право својине на непокретностима на којима је имао само право коришћења, с обзиром на то да су се непокретности налазиле у друштвеној својини; да како је предмет располагања према тачкама А и 1.1. предметног уговора право коришћења, то умешач, као продавац, није могао на тужиоца, као купца, пренети више права него што је и сам имао на основу наведеног уговора, па стога тужилац није могао стећи право својине на предметним непокретностима по основу уговора; да је из наведених разлога ожалбена пресуда преиначена.

Оспореним решењем Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године, у ставу првом изреке, није прихваћено одлучивање о ревизијама тужиоца А . ДОО К . и умешача на страни тужиоца „М .“ д.д. из Љубљане, Република Словенија, овде подносилаца уставних жалби, изјављеним против другостепене пресуде као о посебним ревизијама по члану 404. ЗПП, а у ставу другом изреке одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца и умешача на страни тужиоца изјављена против другостепене пресуде. У образложењу ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је Привредни апелациони суд решењем Пж. 3875/14 од 12. новембра 2014. године дозволио посебне ревизије тужиоца и умешача на страни тужиоца изјављене против другостепене пресуде; да Врховни касациони суд по одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) који се у конкретном случају примењује, на основу члана 506. став 2. истог закона, није везан оценом Привредног апелационог суда у погледу дозвољености посебне ревизије; да по оцени ревизијског суда, нису испуњени услови за примену одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, јер изражено правно становиште другостепеног суда у побијаној пресуди да нико не може пренети на другога више права него што сам има није у супротности са општеприхваћеним правним становиштем; да такво становиште не одступа ни од Прилога Г Споразума о питањима сукцесије и правног схватања о сукцесији и реципроцитету усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 7. фебруара 2011. године; да ревиденти оспоравају чињенично правни закључак другостепеног суда да је правни претходник умешача био корисник спорне непокретности у друштвеној својини, а не власник исте, што не може бити разлог за одлучивање о ревизији као посебној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку; да стога ревизијски суд налази да у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, а ради уједначавања судске праксе, те није дозволио посебну ревизију тужиоца и умешача на страни тужиоца; да је ревизијски суд испитао дозвољеност изјављених ревизија и по одредби члана 410. став 2. тачка 5) у вези са чланом 485. релевантног Закона о парничном поступку и одлучио да ревизије нису дозвољене; да је означена вредност спора испод законом прописаног ревизијског цензуса, те ревизија није дозвољена; да ревизију не може учинити дозвољеном ни чињеница да је ревизијски суд већ одлучивао у овом спору о претходној ревизији тужиоца и умешача на страни тужиоца, с обзиром на то да се у конкретном случају ради о привредном спору за који је према релевантном Закону о парничном поступку прописан ревизијски цензус од преко 300.000 евра по средњем курсу на дан подношења тужбе.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовински права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да стрна физичка и правна лица могу стећи својина на непокретностима, у складу са законом или међународним уговором (члан 85. став 1.); да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом (члан 86. став 2.).

Прилогом Г Споразума о питањима сукцесије (Споразум је потписан 29. јуна 2001. године у Бечу, а потврђен Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије, који је објављен у „Службеном листу СРЈ - Међународни уговори“, број 6/02, а ступио на снагу 11. јула 2002. године) прописано је: да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ бити заштићена од стране Држава сукцесора у складу с одредбама овог Прилога (члан 1.); да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са уговореним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, да се овим обухватају лица која су након 31. децембра 1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора, а особе које нису биле у могућности да остваре таква права ће имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама (члан 2.) став 1. подпараграф (а)); да ће сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31. децембра 1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу (а) оног члана бити ништаван (члан 2. став 1. подпараграф б)); да ће сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31. децембра 1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, бити поштовани без икакве дискриминације, као и да ће свака Држава сукцесор обезбедити извршавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршавање таквих уговора (члан 2. став 2.). Споразум о питањима сукцесије ступио је на снагу 2. јуна 2004. године, након његове ратификације од стране свих држава сукцесора.

Законом о основама својинскоправног односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 26/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05-др. закон) је прописано: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем и да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.); да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 33.); да страна физичка и правна лица која обављају делатност у Савезној Републици Југославији могу, под условима узајамности, стицати право својине на непокретностима на територији Савезне Републике Југославије које су им неопходне за обављање те делатности, да страно физичко лице које не обавља делатност у Савезној Републици Југославији може, под условима узајамности, стицати право својине на стану и стамбеној згради као и држављанин Савезне Републике Југославије и да се изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, савезним законом може предвидети да страно физичко и правно лице не могу стицати право својине на непокретностима које се налазе на одређеним подручјима у Савезној Републици Југославији (члан 82а); да страна физичка и правна лица могу правним послом преносити права својине на домаће лице, као и на страно лице које може стицати право својине (члан 82д).

Законом о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 42/98 и 111/09) било је прописано: да је промет непокретности слободан, ако законом није друкчије одређено и да непокретности, у смислу овог закона, јесу: земљиште (пољопривредно, грађевинско, шуме и шумско земљиште), зграде (пословне, стамбене, стамбено-пословне, економске и др.), посебни делови зграда (станови, пословне просторије, гараже и гаражна места) и други грађевински објекти (у даљем тексту: непокретности) (члан 1.); да промет непокретности, у смислу овог закона, јесте располагање непокретностима правним послом, и то – пренос права својине на непокретности са једног на друго лице, уз накнаду или без накнаде, пренос права коришћења на непокретности у државној својини са једног на другог носиоца права коришћења на непокретности у државној својини и пренос права у погледу располагања непокретности у друштвеној својини са једног на другог носиоца права на непокретности у друштвеној својини (члан 2.).

Одредбом члана 1. Уредбе о изменама и допунама Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 61/08) било је прописано да у Уредби о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 31/01), после члана 2. додаје се члан 2а који гласи:“На друштвеној имовини пословне јединице која је организована као друштвено предузеће или која је припојена другом друштвеном предузећу надлежни орган ће по службеној дужности извршити упис права коришћења и располагања у земљишној, односно другој јавној књизи о евиденцији непокретности и правима над њима у корист тог предузећа.“ На основу одредбе члана 1. Уредбе о изменама и допунама Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Службени гласник РС“, број 109/08) брисан је наведени члан 2а.

5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе – А . ДОО К, у делу у коме је оспорена пресуда Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године са становишта повреде права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац тврдње о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да је другостепени суд погрешно применио одредбе меродавног материјалног права приликом одлучивања о предметном тужбеном захтеву.

Имајући у виду да се уставном жалбом указује на уставноправно неприхватљиву примену материјалног права, Уставни суд налази да се уставном жалбом, у суштини, истиче и повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова. С друге стране, Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом произвољног и арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда. Будући да произвољност и арбитрерност у утврђивању чињеница и примени меродавног права не може задовољити стандард правичног суђења на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја, те наведених уставноправних разлога, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда наведеног уставног права цени и са становишта произвољно утврђеног чињеничног стања и примене меродавног права.

У конкретном случају, предмет тужбеног захтева у парничном поступку је утврђење права својине на основу уговора о купопродаји непокретности закљученог између тужиоца (домаће правно лице) као купца и умешача на страни тужиоца (правно лице са седиштем у Републици Словенији) као продавца, а овде подносилаца уставне жалбе.

Првостепени суд је, полазећи од чињеница утврђених у првостепеном поступку, и то да је продавац у време закључења уговора о купопродаји био уписан као земљишно-књижни власник на спорној непокретности и да је уговор закључен у законом прописаној форми, утврдио да су испуњени услови да тужилац као купац стекне право својине на основу уговора, те је усвојио предметни тужбени захтев. При томе, првостепени суд је оценио да се у конкретној правној ствари примењује Споразум о питањима сукцесије. Међутим, другостепени суд није прихватио такво правно становиште првостепеног суда. У оспореној пресуди другостепени суд је утврдио да је правни претходник умешача на дан 31. децембра 1990. године на спорној непокретности, као друштвеној својини, имао право коришћења, те да предметним уговором о купопродаји није могао на тужиоца пренети више права него што је и сам имао. Наводећи да је умешач као титулар права коришћења могао да врши само пренос права коришћења у складу са законом, другостепени суд је оценио да је умешач располагао спорном имовином супротно чл. 12. до 14. Закона о премету непокретности, те да је предметни уговор супротан принудно правним прописима Републике Србије и да је као такав ништав, сходно члану 103. Закона о облигационим односима.

Уставни суд, најпре, констатује да су потврђени међународни уговори део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, као и да са њима не смеју бити у супротности закони и други општи акти донети у Републици Србији, сагласно одредабама члана 16. став 2. и члан 194. ст. 4. и 5. Устава.

У погледу примене члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије, Уставни суд указује да је основна идеја правне заштите Прилога Г – да се у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица изврши враћање у првобитно стање, односно на дан када је још увек постојала СФРЈ, а као такав дан означен је 31. децембар 1990. године. Одредбама овог члана Споразума свака уговорница је преузела обавезу да призна, заштити и врати права на покретну и непокретну имовину која се налази на њеној територији, а на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године. Истим чланом предвиђено је да ће бити поштовани сви уговори између грађана или других правних лица СФРЈ, који су закључени након наведеног датума. Имајући у виду изнето, Уставни суд констатује да Споразум о питањима сукцесије не прави разлику у погледу облика организовања или природе капитала правног субјекта са територије државе сукцесора бивше СФРЈ који је титулар права на непокретности.

Надаље, Уставни суд налази да примена члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије у суштини указује на неопходност утврђивања односа имовине приватизованог предузећа која је постојала у Републици Србији у моменту уписа дела предузећа на основу Уредбе о заштити имовине предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ и актуелне имовине која постоји након пословања тог дела предузећа. Ово утолико пре што је то решење у складу са правилом међународног приватног права према коме је за статусна питања правног лица меродавно право државе чију државну припадност оно има, при чему не треба сматрати да је извршеном својинском трансформацијом повређен домаћи јавни поредак.

Уставни суд је мишљења да је са аспекта међународног приватног права, потребно расправити питање квалификације извршене својинске трансформације, односно да ли је реч о статусном питању (за које је меродаван леx социетас), у ком случају би меродавно било право државе чију припадност има конкретно правно лице, односно страно право, или о стварноправном питању (које се уређује према принципу леx реи ситае), у ком случају би меродавно било право државе места налажења (приватизоване) имовине, односно домаће право.

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је другостепени суд у предметном спору извео другачији чињенично-правни закључак од првостепеног суда у погледу имовинских права умешача на страни тужиоца на спорној непокретности у време закључења и овере уговора о купопродаји, а на основу чега је другостепени суд последично оценио и да је такав уговор ништав. Наиме, другостепени суд је утврдио да је умешач као продавац у време закључења уговора имао право коришћења на спорној непокретности, а што је супротно од закључка првостепеног суда да је умешач био власник спорне непокретности у време закључења уговора. Уставни суд налази да другостепени суд у оспореној пресуди уопште није ценио чињеницу да је у време закључења и овере предметног уговора о купопродаји умешач био уписан у јавне књиге као власник спорне непокретности, на основу решења којим је извршена својинска трансформација тог предузећа у Републици Словенији, нити се упуштао у оцену спроведене својинске трансформације, већ је само на основу чињенице да је правни претходник умешача на дан 31. децембра 1990. године на спорној непокретности, као друштвеној својини, имао право коришћења, закључио да је умешач био титулар права коришћења на спорној непокретности. С обзиром на то да другостепени суд није ценио квалификацију извршене својинске трансформације умешача, посебно имајући у виду садржину члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије и примене меродавног права за решавање спорног случаја, Уставни суд налази да је закључивање другостепеног суда било произвољно и арбитрерно.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду да је другостепени суд на једном месту констатовао да се без ваљаног правног основа не може стећи право својине на непокретности, без обзира на упис тог права у јавним регистрима, јер је претпоставка тачности извршеног уписа оборива. Међутим, Уставни суд налази да је претпоставка тачности извршеног уписа оборива, али у прописаном поступку, те да судови не могу преиспитивати тачност змељишнокњижног уписа, сем уколико онај ко то оспорава исто тражи, на начин како то закон прописује.

Уставни суд указује да је такав став заузео и у Одлуци Уж-3022/2012 од 29. јануара 2015. године (видети интернет страницу: www.уставни.суд.рс). Такође, Уставни суд је имао у виду и да је Врховни касациони суд у више својих одлука изразио став да ако је друготужени (правно лице са седиштем на територији република бивше СФРЈ) у јавним књигама био уписан као власник непокретности коју је продао по спорном уговору, а при томе упис није оспорен, то би значило да у том случају нема места ништавости уговора јер је продавац друготужени располагао са својим правом у оном обиму који је имао, а првотужени као купац био савестан (решења Врховног касационог суда Рев1. 5/15 од 3. јула 2015. године и Рев1. 20/15 од 24. децембра 2015. године).

С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године повређено право наведеног подносиоца уставне жалбе на правично суђење, па је уставну жалбу овог подносиоца усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да исти суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Привредног суда у Суботици П. 299/12 од 13. новембра 2012. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.

С обзиром на то да је из напред наведених разлога Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава и да је наложио поновно одлучивање о предметној жалби, то није посебно ценио наводе подносиоца о повреди права на имовину зајемченог чланом 58. Устава.

6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе – А . ДОО К, да су му оспореном другостепеном пресудом повређена начела из члана 85. став 1. Устава, Уставни суд налази да се подносилац као домаће правно лице не може позивати на повреду овог начела, с обзиром на то да се тим начелом утврђују својинска права странаца. Надаље, у односу на истакнуту повреду начела из члана 86. став 2. Устава, Уставни суд указује да наведено начело као уставноправна категорија не улази у домен конкретних људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, те да оно не може бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу подносиоца у овом делу, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

7. Разматрајући уставну жалбу привредног друштва А. ДОО К, у делу у коме је оспорено решења Врховног касационог суда Прев. 277/14 од 26. децембра 2014. године , Уставни суд истиче да у сваком поступку који се води пред судом, суд правног лека има не само право, већ и законску обавезу да пре упуштања у мериторно одлучивање о изјављеном правном средству испита да ли су испуњене процесне претпоставке за одлучивање. Ово право (и обавеза) ревизијског једнако се односи на ситуацију када се изјављује „обична“ ревизија, као и када се ревизија изјављује по члану 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС и 74/13 - Одлука УС) или када је њена дозвољеност предвиђена посебним законом. Стога, чак ни позитивна оцена (мишљење) апелационог суда о допуштености ревизије изјављене из Законом изузетно прописаних разлога, ни на који начин не може да буде обавезујућа за ревизијски суд као суд који је једини надлежан за поступање по овом ванредном правном леку и као суд више инстанце. Поред наведеног, Уставни суд је, увидом у оспорено ревизијско решење , утврдио да је Врховни касациони суд дао детаљно и јасно образложење због чега у конкретном случају нема места примени одредбе члана 404. Закона о парничном поступку , која се односи на услове за изјављивање изузетне ревизије. Такође, Врховни касациони суд је нашао да нема услова ни за разматрање ревизије по основу члана 485. Закона о парничном поступку, јер вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 300.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Овакво образложење оспореног решења је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, па је Уставни суд, полазећи од наведеног, оценио да наводи подносиоца не могу представљати уставноправне разлоге за тврдње о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.

Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца да је оспорено ревизијско решење у супротности са одредбом члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, којом је предвиђено да је ревизија увек дозвољена уколико је другостепени суд преиначио првостепену пресуду. Ово из разлога што је тек Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) измењена одредба члана 403. став 2. Закона о парничном поступку, којом је установљено да је ревизија увек дозвољена када другостепени суд преиначи пресуду и одлучи о захтевима странака. Како је одредбом члана 23. став 1. наведеног Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, а који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, прописано да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 и 74/13), а није окончан пре ступања на снагу овог закона, спровести по одредбама овог закона, следи да се, у конкретном случају, не примењује ова законска одредба, будући да је поступак правноснажно окончан 29. јануара 2014. године, дакле пре ступања на снагу овог закона. С тим у вези, Уставни суд указује и на закључке усвојене на седницама Грађанског одељења Врховног касационог суда од 3. и 10. марта 2015. године, којим је, поред осталог утврђено да се наведени Закон о изменама и допунама примењује ако је правноснажна одлука донета у другом степену после 31. маја 2014. године, а парнични поступак је покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је одлука којом се окончава поступка укинута и предмет враћен на поновно одлучивање после фебруара 2012. године.

У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права и права на имовину из члана 36. став 1. и члана 58. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац у погледу оспореног ревизијског решења само формално позива на њихову повреду, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње. Необразложено позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном, одбацио уставну жалбу овог подносиоца у делу у коме је изјављена против оспореног ревизијског решења, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 3. изреке.

8. Разматрајући наводе уставне жалбе привредног друштва „М.“ д.д. из Љубљане, у делу у коме је оспорена пресуда Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године, Уставни суд констатује да, према правном ставу овог суда, у парничном поступку ревизија представља правно средство чијим се исцрпљивањем стиче право на подношење уставне жалбе, али само када је у конкретном случају ревизија била дозвољена и када је изјављена на начин и под условима прописаним законом. У супротном, рок за подношење уставне жалбе почиње да тече даном достављања другостепене пресуде подносиоцима уставне жалбе.

Полазећи од наведеног, те чињенице да је у конкретном случају ревизија подносиоца уставне жалбе одбачена као недозвољена, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе оспорену другостепену пресуду несумњиво примио пре 26. децембра 2014. године, када је донето решење којим је ревизија одбачена, те је, стога, а имајући у виду датум подношења уставне жалбе, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, као неблаговремену одбацио уставну жалбу овог подносиоца у делу којим се оспорава пресуда Привредног апелационог суда Пж. 11086/12 од 29. јануара 2014. године.

У односу на део уставне жалбе привредног друштва „М .“ д.д. којим је оспорено ревизијско решење са становишта повреде права на правично суђење, Уставни суд констатује подносилац своје тврдње о повреди означеног права у суштини заснива на идентичним разлозима као и претходни подносилац. Стога је Уставни суд оценио да такви наводи подносиоца не могу представљати уставноправне разлоге за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Што се тиче осталих Уставом зајемчених начела и права на чије се повреде указује, Уставни суд констатује да се подносилац у погледу оспореног ревизијског решења само формално позива на њихову повреду, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном, одбацио уставну жалбу овог подносиоца изјављену против оспорених аката, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.

9. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.