Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби "РК ОМНИС" д.о.о. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба "РК ОМНИС" д.о.о. изјављена против радње Градске управе града Београда - Секретаријат за финансије - Управа јавних прихода града Београда - Сектор јавних прихода за подручја градских општина, Одељење Звездара у предмету број Р-3593890.

Образложење

1. "РК ОМНИС" д.о.о. из Београда је 3. марта 2010. године, преко пуномоћника Зорана Б. Лазаревића, поднело Уставном суду уставну жалбу против радње Градске управе града Београда, Секретаријат за финансије, Управа јавних прихода града Београда, Сектор јавних прихода за подручја градских општина, Одељење Звездара у предмету број Р-3593890, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносиоцу са његовог текућег рачуна, на основу решења Управе јавних прихода града Београда - Сектор јавних прихода за подручја градских општина, Одељење Звездара Р-3593890 од 13. октобра 2009. године, принудним путем наплаћен означени новчани износ на име комуналне таксе за истицање фирме на објекту у Булевару Краља Александра број 174; да подносилац наведено решење није примио, због чега решење није могло постати извршно; да је 12. фебруара 2010. године поднео надлежном органу захтев за достављање наведеног решења и хитно отклањање неправилности у поступку извршења; да су подносиоцу повређена означена Уставом зајемчена права, због тога што је ускраћен у могућности да се упозна са садржином своје обавезе, а потом и да користи могућност подношења одговарајућег правног средства против решења којим му је утврђена обавеза плаћања наведеног износа на име комуналне таксе, посебно имајући у виду да подносилац "није власник спорног пословног објекта, и из истог се иселио у априлу 2009. године".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је дописима од 15. априла и 20. маја 2010. године тражио од првостепеног пореског органа да достави извештај о томе да ли је наведено решење достављено подносиоцу уставне жалбе и на који начин, те да, уколико јесте, достави доказ о томе. Тражени извештај са приложеном документацијом и доказима достављен је Уставном суду 24. маја 2010. године. У извештају је наведено: да је 3. новембра 2009. године од стране ПТТ покушана достава решења Р-3592890 пореском обвезнику "РК ОМНИС" д.о.о. из Београда, овде подносиоцу уставне жалбе, те да је подносиоцу остављен извештај о преузимању пошиљке; да је достава решења други пут покушана 16. априла 2010. године и да је том приликом остављен извештај поште о преузимању пошиљке; да је по захтеву подносиоца уставне жалбе за достављање наведеног решења и хитно отклањање неправилности у поступку извршења 27. априла 2010. године упућен позив пуномоћнику подносиоца уставне жалбе за учешће у поступку канцеларијске контроле у предмету И-02-436-3/308-2010, али да су од стране приправнице позваног адвоката обавештени да је подносилац 19. маја 2010. године опозвао пуномоћје за заступање дато адвокату; да је 20. маја 2010. године послат нови позив за учешће у поступку канцеларијске контроле подносиоцу уставне жалбе
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
Одредбама члана 77. Закона о општем управном поступку ( "Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да се достављање мора извршити лично лицу коме је писмено намењено кад је такво достављање одређено овим законом или другим прописом, кад од дана достављања почиње тећи рок који се не може продужавати, или кад то нарочито одреди орган који је наредио достављање, те да се сматра да је извршено лично достављање адвокату и предајом писмена лицу запосленом у адвокатској канцеларији (став 1.); да кад се лице коме достављање треба лично извршити не затекне у стану, пословној просторији, на радном месту или се у адвокатској канцеларији не затекне ни лице које је у њој запослено, достављач ће се обавестити кад и на ком месту га може наћи, па ће му код неког од лица наведених у члану 74. овог закона оставити писмено обавештење да у одређени дан и час буде у свом стану, односно на радном месту ради примања писмена, те да ако и после тога достављач не затекне лице коме достављање треба извршити, поступиће на начин прописан у члану 76. овог закона и тада се сматра да је достављање извршено (став 2.); да се достављањем писмена законском заступнику, пуномоћнику или пуномоћнику за примање писмена (члан 79 .) сматра да је достављање извршено самој странци (став 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, те права на правно средство, Уставни суд је утврдио да подносилац, у суштини, оспорава решење којим му је утврђена обавеза плаћања наведеног износа на име комуналне таксе за истицање фирме, с обзиром на то да "није власник спорног пословног објекта, и из истог се иселио у априлу 2009. године", али и да оспорава поступак принудне наплате, имајући у виду да му наведено решење није достављено, због чега, по његовом мишљењу, није ни могла бити извршена принудна наплата, и због чега подносилац није могао да оствари могућност да се контрола правилности и законитости решења изврши у инстанционом поступку по жалби и у управном спору по тужби.
Уставни суд оцењује да, како се право на правично суђење, по природи ствари, јемчи само лицу које се и само понаша у складу са прописаним правилима поступка, то се, у конкретном случају, наводи подносиоца уставне жалбе о повреди наведеног права не могу сматрати уставноправно прихватљивим. Наиме, иако достављање решења подносиоцу није у свему извршено у складу са наведеним одредбама Закона о општем управном поступку, пуномоћнику подносиоца је 27. априла 2010. године уредно уручен позив за учешће у поступку по жалби, ради изјашњавања о правно релевантним чињеницама и околностима, које су наведене у "захтеву за достављање решења и хитно отклањање неправилности у поступку извршења од 18. фебруара 2010. године". Међутим, подносилац уставне жалбе је након пријема позива за учешће у поступку доставио надлежном органу управе поднесак којим је обавестио тај орган да отказује пуномоћје свом адвокату и није се одазвао позиву за учешће у предметном поступку. Полазећи од чињенице да је надлежни орган предузео све мере да исправи неправилност учињену у поступку достављања предметног решења, а да се подносилац ни сам, нити преко пуномоћника није одазвао позиву да учествује у поступку, подносилац се, сходно томе, не може позивати на то да му је радњом надлежног управног органа у предметном поступку повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Такође, наведеним понашањем, подносилац уставне жалбе је сам себе онемогућио да против наведеног решења користи право на правно средство, те се, сагласно изложеном, не може ни позивати на повреду овог Уставом зајемченог права.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је наведеним поступањем управног органа повређено и право на имовину зајемчено чланом 58. Устава. У вези са наводима о повреди овог уставног права, подносилац се није конкретно позвао на неки од принципа садржаних у наведеном члану Устава, већ повреду овог права везује за напред наведене повреде, а с обзиром на то да је Уставни суд већ дао своју оцену у делу који се тиче повреде права на правично суђење, као и права на правно средство, следи и да наводи подносиоца о повреди права на имовину нису основани.
Такође, имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац само формално позива на повреду права из члана 36. став 1. Устава, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
На основу одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић