Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Данице Вељановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. марта 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Данице Вељановић и утврђује да је у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 7300/99, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 6248/10 , повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у осталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.

Образложење

1. Даница Вељановић из Београда је 20. октобра 2009. године, преко пуномоћника Јовице Косића, адвоката из Београда поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 7300/99 и навела је да јој је у том поступку повређено начело из члана 22. став 1. и право из члана 32. став 1. Устава. Подноситељка је детаљно образложила чињенично стање и навела да је 7. октобра 1999. године поднела тужбу Другом општинском суду у Београду против осигуравајуће друштва "Станком осигурање", због накнаде штете . Навела је да је због паралелног вођења кривичног поступка парнични поступак био у прекиду а да је 26. јуна 2007. године предложила наставак поступка сада против "Миленијум осигурања" и да парнични поступак још увек није окончан. Предложила је да јој се надокнади штета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, док према одредби члана 82. став 2. Закона уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у претходном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 7. октобра 1999. године поднела тужбу Другом општинском суду у Београду против туженог а.д. "Станком осигурање", ради накнаде штете. Решењем Другог општинског суда у Београду П. 7300/99 од 9. јуна 2000. године прекинут је парнични поступак до окончања кривичног поступка К. 355/98-2000. Подноситељка уставне жалбе је 26. јуна 2007. године тражила наставак поступка о коме није одлучено , јер су се поступајуће судије смењивале (троје судија је промењено). Затим је од 2010. године предмет добио број П. 62481/10 и предметом је био задужен нови судија који је заказан о четири рочишта за главну расправу.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Закон о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) који се у смислу члана 506. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 72/11) примењује на конкретни парнични поступак прописује да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Период оцене разумности дужине трајања предметног судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ратионе темпорис, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен седам година, тако да је за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан цео протекли период, од дана подношења тужбе 7. октобра 1999. године.
Анализирајући дужину трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да наведени поступак траје 13 година, што само по себи указује да није окончан у оквиру разумног рока. Разумна дужина судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних органа власти - судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу и на оцену дужине парничног судског поступка.
Оцењујући до сада спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. По оцени Суда, основни разлог који је довео до повреде зајемченог права је неделотворно поступање надлежног суда. Уставни суд је утврдио да од дана подношења тужбе 7. октобра 1999. године до дана одлучивања о уставној жалби првостепени суд није окончао поступак, односно првостепена одлука није донета. Такође, по оцени Уставног суда, период разумног трајања поступка у конкретном предмету се мора посматрати од дана подношења тужбе, односно мора се узети у обзир дужина трајања целокупног предметног поступка, укључујући и период од седам година у коме је предметни поступак био у прекиду без обзира на то што је првостепени суд третирао као претходно питање кривични поступак који је паралелно вођен са предметним парничним поступком, због чега је и прекинуо парнични поступак.
Предмет спора, по оцени Уставног суда, био је од значаја за подноситељку уставне жалбе, будући да се радило о захтеву за накнаду штете за њу значајног новчаног износа. Такође, Уставни суд налази да се у конкретном случају није радило о сложеном парничном поступку који је захтевао извођење великог броја доказа , тако да и те чињенице указују на неразумно дуго трајање парничног поступка , а такође, по оцени Уставног суда, не може се ничим правдати да од 1999. године до одлучивања о уставној жалби поступак траје 13 година пред првостепеним судом .
Уставни суд наглашава да је у свакој правној држави од изузетне важности организација судског система на начин да се омогући доношење судских одлука без одлагања како се не би угрозила делотворност заштите Уставом гарантованих права и слобода, те како би се повратило и одржало поверење грађана у судове.
На основу изнетог, Уставни суд је становишта да је подноситељки уставне жалбе ускраћено право зајемчено чланом 32. став 1. Устава да се о њеном праву у поступку који се пред Другим општинским судом у Београду водио у предмету П. 7300/99 а сада пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 62481/2010 одлучи у разумном року, те је стога Уставни суд на основу члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду уставну жалбу усвојио у тачки 1. изреке, док је у тачки 2. изреке као начин отклањања штетних последица због повреде наведеног уставног права наложио надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у што краћем року.
5. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1200 евра, у дина рској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом утврђивања висине нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све значајне околности а посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због неажурног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду економске и социјалне прилике у Србији, постојећу праксу Уставног суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
6. У вези оспоравања права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази да не постоје процесне претпоставке за оцену постојања повреде права на правично суђење у поступку који и даље траје. Такође, по оцени Уставног суда , уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на повреду начела из члана 22. Устава, а у уставној жалби нису пружени ни докази да је подноситељки због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела из члана 22. Устава која се односе на заштиту људских и мањинских права и слобода. Стога је у том делу уставна жалба одбачена сагласно члан у 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 24/08, 27/08 и 76/11) , одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић