Ревиденти сматрају да су нижестепени судови погрешно примјенили материјално право, тиме што су прихватили да је тужилац као сувласник, чије право у поступку тужени нису оспоравали, активно легитимисан да тражи накнаду цијеле штете проузроковане сјечом шумских стабала, иако је према земљишним књигама, поред њега, и П.Н. кћи Б.М., такође сувласник на спорној катастарској парцели, на којој су посјечена спорна стабла.У начелу, повјериоци дјељиве обавезе имају право потраживања на једнаке дијелове, ако није што друго одређено, па сваки повјерилац може захтјевати само свој дио потраживања (чл. 412. став 3. Закона о облигационим односима, даље: ЗОО).Сувласници би, према овом начелу, имали право потраживања накнаде штете проузроковане оштећењем или присвајањем ствари или плодова ствари, сразмјерно свом сувласничком дијелу, на што упућује одредба „ако није што друго одређено“. Солидарност повјериоца, код дјељивих обавеза, постоји само када је уговорена или законом одређена (чл. 425. ЗОО). Помоћу телеолошког тумачења члана 43. Закона о основним својинско-правним односима („Службени лист СФРЈ“, број 6/80 до 36/90). долази се до закључка да закон заснива повјерилачку солидарност када постоје посебне околности. т.ј. када се посуђивањем накнаде сувласнику сразмјерно његовом сувласничком дијелу не постиже сврха заштите права власништва, а која је код власничке тужбе потенцирана овлашћењем из поменуте одредбе према којој сваки сувласник може тражити тужбом заштиту права власништва на цијелу ствар када своје сувласничко право не може заштитити (у случају одузимања ствари. а најчешће узнемиравања).По оцјени овог суда, такве околности постоје када је сувласник који подиже тужбу за накнаду штете проузроковане на цијелој ствари. дугогодишњи једини посједник те ствари макар и без изричитог споразума са осталим сувласницима, јер ако другачије није утврђено. у таквој ситуацији се мора претпоставити то да су остали сувласници својом пасивношћу прећутно препустили управљање на заједничку ствар сувласнику посједнику ИИ да стога. и у случају оштећења ствари, својом неактивношћу и инертношћу прихватају да ствар пропадне. или претрпи губитке, па је у таквој ситуацији свакако у њиховом заједничком интересу да макар један од сувласника тужбом оствари право на накнаду цјелокупне штете.Истицањем таквог тужбеног захтјева једног од сувласника, ствара се између њега и осталих сувласника (овдје међу осталим и П.Н.) ситуација солидарних повјерилаца предвиђена чл. 426. ЗОО, па по том законском пропису треба пресуђивати њихов међусобни однос. као и однос према дужнику „ штетнику, што значи да испуњењем обавезе накнађења штете тужиоцу, престаје обавеза тужених као дужника и према осталим сувласницима, који своја потраживања након тога могу остварити само према тужиоцу.Како је првостепени суд у пресуди утврдио да је тужилац не само земљишно-књижни сувласник са 1/45 дијела на кч. 1770 која је раније носила број кч. 1082, него и једини посједник те парцеле и то према стању у катастру Које датира од премјера извршеног након авио-снимања 1968/1969 годину, дакле, већ пуних 30 година, што такође прихвата и другостепена пресуда, нижестепени судови су правилно примјенили материјално право када су усвојили тужбени захтјев тужиоца за накнаду штете у износу наведеном у изреци првостепене пресуде, чију висину тужени, уосталом, у поступку нису оспоравали.