Законом о висини стопе затезне камате у члану 2. регулисано је, да на потраживања између домаћих и страних физичких и правних лица која гласе на плаћање у страној валути, затезна камата се плаћа по стопи од 6% годишње.
У пракси се појавило као спорно питање која се затезна камата примењује на потраживања домаћих правних лица и других субјеката привредног спора у страној валути, односно динарској противвредности стране валуте.
У одговору на питање привредних судова датом на Саветовању у Доњем Милановцу 15-17. јуни 1994. године, поводом утврђивања одговора на поменуто питање, заузето је становиште, да се и на потраживања која гласе на страну валуту, односно њену динарску противвредност до 3.07.1993. године досуђује домицилна камата земље валуте, а од 4.07.1993. године по члану 2. Закона о висини стопе затезне камате.
При овом се пошло од правне сигурности и уједначавања статуса свих повериоца и дужника чије потраживање, односно обавезе гласе на страну валуту или њену динарску противвредност.
Имала се у виду чињеница да Закон о висини стопе затезне камате у члану 2. изричито предвиђа затезну камату од 6% годишње само на потраживања између домаћих и страних физичких и правних лица.
Шире тумачење овог прописа је било инспирисано пре свега начелом равноправности дужника и повериоца у плаћању камате на девизна потраживања или њихову противвредност, без обзира на то да ли је једно од њих страно физичко или правно лице.
Примена домицилне камате на домаћа правна лица и када се ради о њиховом праву на исплату стране валуте и када је у питању динарска противвредност, доводи ова лица у неравноправан положај, будући да је домицилна камата одговарајуће земље валуте знатно мања од законске по стопи од 6%.
Врховни суд Србије је у ревизијској одлуци Прев. 168/94. од 8.06.1994. године преиначио другостепену пресуду Вишег привредног суда Уж. бр. 537/93. од 13.01.1994. године, досуђујући у спору између домаћих правних лица на износ динарске противвредности стране валуте домицилу камату почев од дана доспелости до исплате, уместо раније досуђене затезне камате од 6% по члану 2. Закона о висини стопе затезне камате.
Заузет је правни став, да се ради о обавези плаћања динарске противвредности стране валуте између домаћих лица, па се затезна камата не може одредити по Закону о висини стопе затезне камате (чл. 2) који важи само за потраживања између домаћих и страних физичких и правних лица.
Како се ради о примени принудног прописа, члан 2. Закона о висини стопе затезне камате, који прецизно означава субјекте на које се може применити утврђена стопа затезне камате од 6%, то се ова одредба закона не може примењивати на потраживања између домаћих лица, субјеката привредног спора која гласе на плаћање у страној валути или динарску противвредност стране валуте.
На ова потраживања затезна камата се обрачунава и плаћа по домицилној стопи стране валуте, односно њене динарске противвредности по курсу на дан плаћања.
Примена члана 2 Закона о висини стопе затезне камате ("Службени лист СРЈ".32/93, Правно схватање