Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалб и Љубе Тешића из Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Љубо Тешић из Крагујевца поднео је, 22. августа 2012. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 1456/11 од 28. јуна 2012. године, због повреде начела забране дискриминације и начела заштите људских и мањинских права и слобода, утврђених одредбама чл. 21. и 22. Устава Републике Србије, те права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац је у уставној жалби навео: да је пре краја 1997. године био "припадник ЈНА"; да је без своје воље остављен на територији бивше СР Босне и Херцеговине "као припадник Републике Српске"; да је из тог разлога тражио да "надлежна" Војна пошта 3001 Београд донесе одговарајуће решење о његовом распоређивању на територији СР Југославије; да је решењем ВП 7109 Бијељина од 3. септембра 1998. године распоређен на радно место референт у тој војној пошти; да је одбио пријем тог решења, јер га није донео орган надлежан за решавање стања у служби у Војсци Југославије; да је "надлежна" ВП 3001 Београд закључком одбацила захтев због ненадлежности; да је Врховни војн и суд у пресуди од 27. јуна 2002. године јасно указао да је тужени орган стварно и месно надлежан да одлучи о захтеву подносиоца ; да је тај орган игнорисао изричит став суда, иако је по закону био обавезан да га се придржава; да је Управни суд у оспореној пресуди након десет година заузео супротан став; да је тај суд чињенично стање могао правилно и потпуно да утврди само на усменој расправи, с обзиром на то да тужени орган не располаже комплетним списима предмета.

Подносилац је у погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, детаљно описујући оспорени управни поступак, навео да је 14 година било предуго за решавање ове једноставне управне ствари. Накнаду штете није тражио.

Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених уставних начела и права , те да поништи оспорену пресуду Управног суда.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Врховног војног суда Уп. 1929/12, Врховног суда Србије Уи. 64/08, Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 1456/11 и некомплетне списе предмета Министарства одбрана - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове број 1770-4 , као и целокупну приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

3.1. Решењем Војне поште 7109 Бијељина пов. број 05/171-1 од 25. септембра 1997. године подносилац уставне жалбе је, као цивилно лице у Војсци Југославије (у даљем тексту: ВЈ), постављен у ВП 7109 Бијељина, на радно место референт за организацијско-мобилизацијске и персоналне послове. У тачки 2. диспозитива решења је одређено да плата, накнаде и друга новчана примања по том решењу припадају од 18. јуна 1997. године, а у тачки 3. диспозитива да се тим решењем ставља ван снаге решење ВП 7109 Бијељина број 3/4-7 од 18. августа 1992. године. У образложењу тог решења је наведено да је на основу наређења ВП 7572-4 Бијељина пов. број 05/16-125 од 18. јуна 1997. године, а у складу са школском спремом која се тражи по формацији, решено као у диспозитиву, сагласно одредби члана 125. став 2. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Доносилац је у уводу тог решења означио пропис на основу кога је био овлашћен да решава - тачка 2. став 5. Наредбе начелника Генералштаба Војске Југославије о одређивању надлежности и овлашћењима старешина за решавање о односима у служби у Војсци Југославије ("Службени војни лист", број 13/94).

Решењем ВП 7109 Бијељина пов. број 05/19-3 од 30. јануара 1998. године подносиоцу уставне жалбе је, као цивилном лицу у Војсци Југославије, на служби у ВП 7109 Бијељина, признато право на одговарајући додатак на радни стаж, почев од 18. јуна 1997. године, сагласно члану 125. став 2. раније важећег Закона о Војсци Југославије.

3.2. Подносилац уставне жалбе је 27. фебруара 1998. године ВП 3001 Београд поднео захтев да се распореди на одговарајуће радно место, у складу са тада важећим Законом о Војсци Југославије, пошто је "држављанин Србије", а породица му се налази у Крагујевцу, као и да му се "одговори" због чега му је обустављена плата у Војсци Југославије.

Подносилац се поднеском од 31. марта 1998. године поново обратио истој војној пошти због недоношења решења, а потом је Врховном војном суду поднео тужбу због ћутања управе.

Врховни војни суд је пресудом Уп. 557/98 од 19. новембра 1998. године уважио тужбу подносиоца и обавезао ВП 3001 Београд да донесе одговарајуће решење.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног војног суда, ВП 3001 Београд је закључком ин. број 641-3 од 18. децембра 1998. године одбацила захтев подносиоца због ненадлежности. Наведени закључак је поништен пресудом Врховног војног суда Уп. 1407/98 од 29. септембра 1999. године, због тога што тужени орган није оценио већи број приложених доказа, те није поуздано утврдио да није надлежан да одлучи о предметном захтеву.

И новодонети закључак исте војне поште ин. број 53-3/99 од 20. јануара 2000. године је поништен пресудом Врховног војног суда Уп. 131/2000 од 25. маја 2000. године, поново из разлога што тужени орган није поуздано утврдио да није надлежан да одлучи о захтеву.

ВП 3001 Београд је закључком ин. број 53-9/99 од 12. децембра 2001. поново одбацила захтев подносиоца због ненадлежности. У образложењу тог закључка је наведено да је о захтеву надлежна да одлучи ВП 7109 Бијељина, будући да је подносилац припадник Војске Републике Српске (у даљем тексту: ВРС) и постављен на радно место у тој војној пошти. Тај орган је навео и да је Војнорачуноводствени центар ВРС 18. августа 1998. године, на основу Одлуке Министарства одбране РС од 12. августа 1998. године, тражио од Рачунског центра Генералштаба ВЈ обрачунате спискове за исплату за сва цивилна лица на служби у ВЈ која се воде у евиденцији ВП 3001 Београд за период од 1. децембра 1997. године до 31. јула 1998. године, да би се извршила исплата обрачунатих плата.

Врховни војни суд је пресудом Уп. 7/2001 од 27. јуна 2002. године уважио тужбу подносиоца и поништио наведени закључак. У образложењу те пресуде је наведено: да у изјави подносиоца од 26. фебруара 1999. године датој ВП 7109 Бијељина, на основу Одлуке министра одбране РС број 811-01-2128/98 од 21. децембра 1998. године, стоји да пристаје да остане у саставу ВРС до окончања спора који се води пред тим судом; да је подносилац пре давања наведене изјаве под поменутим условом, тражио да буде распоређен на одговарајуће радно место у ВЈ; да је подносилац био и жели и даље да остане цивилно лице на служби у ВЈ, и то у евиденцији туженог органа; да је стога тужени орган стварно и месно надлежан да одлучи о његовом захтеву за регулисање стања у служби и за признавање права на плату и остала новчана примања од 1. децембра 1997. године па надаље; да је тужени орган требало да утврди на који од Законом прописаних начина се може регулисати подносиочево стање у служби, као и да ли му је од 1. децембра 1997. године и даље ВЈ признавала право на плату и друга новчана потраживања, те иста исплатила.

Решењем ВП 1790 Београд инт. број 8865/6 од 24. октобра 2002. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је да је подносиоцу престала служба у ВЈ у својству цивилног лица са даном 30. новембра 1997. године, док је у тачки 2. диспозитива одбијен захтев подносиоца да му се призна статус цивилног лица у ВЈ, да се распореди на одговарајуће радно место од 1. децембра 1997. године и да му се почев од тог датума исплате плате и друге новчане принадлежности. У образложењу тог решења је наведено: да је подносилац, сходно акту ПСу ССНО стр. пов. број 01/48-1 од 6. маја 1992. године, као припадник ЈНА са територије БиХ , остао у Војсци Републике Српске и био распоређен у ВП 7109 Бијељина у својству цивилног лица у ВЈ; да је Одлуком министра одбране РС број 8/1-01-21281/98 од 21. децембра 1998. године било регулисано да се цивилна лица на раду у ВРС евидентирана у 30. КЦ писмено изјасне да ли желе да остану на раду у ВРС; да се подноси лац у писменој изјави изјаснио да жели да остане на раду у ВРС, у својству цивилног лица; да је ВП 7109 Бијељина донела решење инт. број 05/21-22 од 5. априла 1999. године, којим је подносилац распоређен у ВП 7109 Бијељина, у својству радника у ВРС, са даном 1. децембра 1997. године, с тим што му је плата коју ће примати одређена сходно Правилнику о платама и другим примањима радника у ВРС; да је подносилац решењем ВП 7109 Бијељина пов. број 05/06-36/58 од 4. јуна 2002. године, као радник у ВРС, распоређен са даном 1. јуна 2002. године у ВП 7561 Бијељина; да је решењем ВП 7561 Бијељина инт. број 05/24-21-15 од 17. јуна 2002. године стављен на располагање у ВП 7561 Бијељина, са даном 1. јуна 2002. године; да је на основу захтева подносиоца, решењем ВП 7561 Бијељина инт. број 05/24-26 од 23. јула 2002. године подносиоцу престала служба у ВРС, са даном 30. јуна 2002. године.

Врховни војни суд је пресудом Уп. 1929/2002 од 27. фебруара 2003. године уважио тужб у подносиоца и поништ ио наведено решење. Тај суд је у образложењу пресуде навео: да подносилац није дао изјаву да жели да буде преузет у ВРС, већ је у изјави од 26. фебруара 1999. године написао да ће остати у ВРС док се не реши спор пред Врховним војни судом; да у прилог оваквог закључка иде и подносиочево даље поступање, јер је 2002. године поднео захтев да му престане служба у ВРС; да је стога тужени орган погрешно закључио да је подносилац од 1. децембра 1997. године припадник ВРС, те је погрешан и закључак да му је самим тим 30. новембра 1997. године престала служба цивилног лица у ВЈ и да од тог дана ВЈ према подносиоцу нема никакве обавезе у погледу плате и других новчаних примања. Исти суд је указао туженом органу да у поновном поступку донесе ново и на закону засновано решење о подносиочевим захтевима, тако што ће му регулисати стање у служби на начин прописан одредбама тада важећег Закона о Војсци Југославије и признати му право на плату и друга новчана примања уколико утврди да их подносилац није остварио од 1. децембра 1997. године.

Након што је поднеском од 9. марта 2004. године безуспешно тражио доношење решења у извршењу наведене пресуде, подносилац је поднео "тужбу због неизвршења пресуде", коју је Врховни војни суд пресудом Уп. 445/04 од 29. јуна 2004. године уважио и обавезао ВП 1790 Београд да донесе одговарајуће решење. Тај суд је навео да је био онемогућен да сам реши управну ствар, у смислу члана 63. став 2. тада важећег Закона о управним споровима, јер тужени орган, као надлежан за доношење решења, није доставио списе предмета.

Подносилац уставне жалбе је потом поднеском од 17. августа 2004. године тражио од ВП 1790 Београд да донесе решење у извршењу пресуде Врховног војн ог суд а од 29. јуна 2004. године (у ствари се ради о извршењу пресуде Врховног војног суда од 27. фебруара 2003. године). Како управни орган није поступио ни по том поднеску, подносилац је 30. маја 2005. године Врховном суду Србије поднео поднео захтев за доношење решења које замењује управни акт.

Поступајући по захтеву подносиоца, Врховни суд Србије је дописима од 16. јуна и 12. децембра 2008. године наложио управном органу да у року од седам дана обавести суд о разлозима због којих није донет нови управни акт, уз упозорење да ће, у супротном, суд донети решење у смислу члана 63. став 2. тада важећег Закона о управним споровима. Поводом тих налога суда, Министарство одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове (као правни следбеник ВП 1790 Београд) је навело да је услед организацијско-мобилизацијских промена којима је угашена ВП 1790 Београд, тешко комплетирати потребну документацију за поступање у конкретном предмету, због чега је контактирано Министарство одбране БиХ, које је "једини надлежан орган који може доставити тражену документацију". То министарство је истовремено обавестило суд да је подносилац један од више стотина бивших грађанских лица на служби у ЈНА која су остала у ВРС и за која није решен проблем регулисања статуса у служби, исплате новчаних принадлежности за време проведено у ВРС и признавање права из пензијског и инвалидског осигурања.

Врховни суд Србије је решењем Уи. 64/08 од 12. марта 2009. године уважио захтев подносиоца и наложио Министарству одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове да у року од 30 дана одлучи о његовом захтеву у управном поступку, јер обавештење Министарства одбране не оправдава недоношење акта у извршењу пресуде Врховног војног суда од 29. јуна 2004. године.

Подносилац се потом обратио Министарству одбране са више поднесака, тражећи да оно поступи по решењу Врховног суда С рбије од 12. марта 2009. године. Поводом захтева подносиоца од 6. јула 2009. године, Врховни суд Србије је формирао предмет, који је као нерешен, 1. јануара 2010. године преузео Управни суд. Поступајући по допису Управног суда од 6. маја 2010. године, Министарство одбране је обавестило тај суд да није у могућности да донесе решење, јер су списи предмета непотпуни, због чега се Управа за кадрове обратила Министарству одбране БиХ у циљу прикупљања неопходне документације, те да ће по добијању тражених списа донети адекватан управни акт.

Управни суд је решењем Уи. 108/10 (2009) од 13. јула 2010. године поново уважио захтев подносиоца и наложио Министарству одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове да у року од 30 дана од дана пријема тог решења одлучи о захтеву, који је предмет управног поступка, налазећи да су оправдани разлози због којих тужени орган није донео решење у извршењу пресуде Врховног војног суда од 29. јуна 2004. године .

Министарство одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове је 12. августа 2010. године донело закључак број 1770-4, којим је захтев подносиоца за регулисање стања у служби и исплату плате са припадајућим принадлежностима одбацило због ненадлежности. Полазећи од одредаба члана 152. тачка 7), члана 156. став 1. и члана 157. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, члана 142. став 1. Закона о Војсци Србије и члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у ВСЦГ, а имајући у виду да ВП 1790 Београд, а сада Управа за кадрове, никада није одлучивала о плати или накнадама подносиоца, већ је о томе одлучивао старешина ВП 7109 Бијељина, те да се подносилац "у предметном периоду" не налази у евиденцији тог органа као лице на служби у Министарству одбране и Војсци Србије, првостепени орган је нашао да нема основа да се огласи надлежним за поступање у конкретној управној ствари. Исти орган је указао подносиоцу да је потребно да се захтевом обрати војној пошти "у којој се налази на дужности", у складу са чланом 56. став 3. Закона о општем управном поступку.

Министарство одбране - Сектор за људске ресурсе је решењем Уп-2 број 83-4 од 31. децембра 2010. године одбило као неосновану жалбу подносиоца изјављену против наведеног закључка. У жалбеном поступку је утврђено: да су на основу Одлуке председника председништва СФРЈ 0-5 од 19. маја 1992. године о преименовању ЈНА у ВЈ, јединице и установе ЈНА на територији бивше СР БиХ, предислоциране на територију СРЈ, при чему је од дела јединица и установа које су остале на простору РС формирана ВРС; да је грађанским лицима на служби у бившој ЈНА, која су на дан трансформације остале у бившој СР БиХ, решењима надлежних старешина регулисано стање у служби по мирнодопској формацији као припадницима ВРС; да доношењем Закона о Војсци Југославије, 6. новембра 1993. године, ова категорија лица није преведена у статус цивилних лица у ВЈ, с обзиром на то да се нису затекли на дужности у јединицама и установама ВЈ, већ су били припадници ВРС; да је подносилац на дан трансформације бивше ЈНА, дана 19. маја 1992. године, остао на просторима бивше СР БиХ, сада РС, и да му је решењем надлежног старешине регулисано стање у служби по мирнодопској формацији као припаднику ВРС; да је подносилац распоређен у ВП 7109 Бијељина; да ВП 7109 Бијељина није била у организацијском саставу бивше ЈНА, тако да нема правног следбеника у Војсци Србије; да се подносилац не налази у евиденцији лица која су на служби у Министарству одбране и Војсци Србије, у периоду за који тражи накнаду плате и друга новчана примања.

Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 1456/11 од 28. јуна 2012. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Тај суд је нашао да је правилна оцена туженог органа да првостепени орган није надлежан за одлучивање у овој управној ствари, исправно се позивајући на наведене одредбе меродавног права. Како се подносилац као цивилно лице налазио на служби у ВП 7109 Бијељина, тај суд је сматрао да није било основа да се првостепени орган огласи надлежним да одлучује о праву подносиоца на плату и друге принадлежности, будући да ова права проистичу из решења о постављењу, која доноси надлежни старешина, а то није првостепени орган у овом случају.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће законске одредбе:

Законом о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време подношења захтева подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у Војсци и другим односима у служби цивилних лица у Војсци (члан 152. тачка 7)); да ако законом или прописом донесеним на основу закона није одређена надлежност другог органа, за решавање о управним стварима у првом степену стварно је надлежан старешина јединице, односно установе на положају команданта самосталног батаљона (дивизиона) и команданта пука - бригаде или старешина јединице, односно установе њима равног или вишег положаја за који је формацијом предвиђен чин потпуковника или виши чин (члан 156. став 1.); да је з а доношење решења у управном поступку месно надлежан старешина јединице, односно установе у којој се лице о чијем се праву, односно обавези решава налази у служби (члан 157. став 1.): да се г рађанска лица на служби у Југословенској народној армији, осим грађанских лица на служби у Савезном министарству за одбрану, даном ступања на снагу овог закона преводе се у цивилна лица на служби у Војсци (члан 348. став 1.).

Законом о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07, 88/09, 101/10 и 10/ 15) прописано је: да начелник Генералштаба распоређује цивилна лица на служби у Војсци Србије и одлучује о престанку њихове службе, на предлог непосредно потчињених старешина (члан 19. став 2. тачка 4)); да н ачелник Генералштаба може овластити непосредно потчињене старешине у Војсци Србије за обављање послова из става 2. тач. 2. и 4. овог члана, а команданте јединица и команди за које је прописан формацијски чин пуковника и виши - за обављање послова из става 2. тачка 4. овог члана (став 3); да н ачелник Генералштаба (…) , односно старешине команди, јединица или установа Војске Србије које он одреди, решава о распоређивању, одређивању плате, престанку службе у Војсци Србије и другим односима у служби цивилних лица на служби у Војсци Србије (члан 137. тачка 3)); да а ко законом или прописом донетим на основу закона није одређена надлежност другог лица, за решавање о управним стварима у првом степену стварно је надлежан старешина команде, јединице или установе Војске Србије на положају команданта бригаде или старешина њему равног или вишег положаја (члан 141. став 1.); да је з а доношење решења у управном поступку месно надлежан старешина команде, јединице или установе у којој се лице о чијем се праву, односно обавези решава налази у служби, а за лица којима је престала служба, старешина команде, јединице или установе Војске Србије у којој се лице налазило на дан престанка службе, односно следбеник команде, јединице или установе Војске Србије која је престала да постоји (члан 142. став 1.); да д аном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о Војсци Југославије (члан 197. став 1.).

Одредбом члана 14. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења.

Законом о управним споровима (''Службени лист СРЈ'', број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да је тужени дужан да у остављеном року достави суду све списе који се односе на предмет, те ако тужени и после другог захтева не достави списе предмета или ако изјави да их не може доставити, суд може решити ствар и без списа (члан 31. став 3.); да к ад суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање у коме се налазио пре него што је поништени акт донесен, да ако према природи ствари која је била предмет спора треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да га донесе без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, да је надлежни орган при том везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка (члан 61.); да а ко надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најдоцније у року од 30 дана, нови управни акт (…) , странка може посебним поднеском тражити доношење таквог акта, а ако надлежни орган не донесе акт ни за седам дана од овог тражења, странка може тражити доношење таквог акта од суда који је донео пресуду у првом степену (члан 63. став 1.); да ће п о захтеву из става 1. овог члана суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најдоцније у року од седам дана , да ће ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, да ће суд то решење доставити органу надлежном за извршење и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор, да је орган надлежан за извршење дужан да без одлагања изврши овакво решење (став 2.).

5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је период у коме има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове број 1770-4, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка од дана када је подносилац ВП 3001 Београд поднео захтев за регулисање стања у служби и исплату плате са припадајућим принадлежностима, односно од 27. фебруара 1998. године.

Кад је реч о дужини трајања оспореног поступка, Уставни суд констатује да сама чињеница да је он окончан након 14 година и четири месеца, указује на то да је изашао из оквира разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног рока релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних и чињеничних питања, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања управних органа и судова, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.

У том смислу, Уставни суд је оценио да се у овом управно м поступк у нису постављала сложена чињенична и правна питања, јер је утврђивано да ли је подносилац од 1. децембра 1997. године био цивилно лице на служби у ВЈ, од чега је зависило постојање надлежности управног органа за решавање о његовом захтеву. У погледу значаја који је за подносиоца имао предмет поступка, Уставни суд налази да је он имао материјални интерес да се донесе одлука о распоређивању у Војску Југославије, те да му се по том основу признају и исплате новчана потраживања. Са друге стране, подносилац је почев од 1. децембра 1997. године неспорно био распоређ ен у ВРС, због чега старешина јединице ВЈ, односно Министарство одбране Републике Србије није могло мериторно решавати о његовом захтеву.

Што се тиче поступања управних органа у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да су они донели шест аката од којих је четири било поништено у управним споровима пред Врховним војним судом, из разлога што у управном поступку нису биле утврђене све чињенице од значаја за реша вање. При томе су органи у периоду од 1998. до 2003. решавали о захтеву подносиоца, не поштујући законске рокове за доношење управног акта, док у периоду од 2003. до 2010. године уопште нису решавали, упркос томе што су били у обавези да донесу управни акт у форми решења најдоцније у року од 30 дана од дана достављања пресуде Врховног војног суда од 27. фебруара 2003. године. Међутим, непримерено дуго трајање поступка само делимично је било резултат тога што органи нису доносили своје одлуке на време или су били потпуно неактивни.

По мишљењу Уставног суда, главни узрок одуговлачења било је узастопно враћање предмета на поновни поступак и пропуштање надлежних суд ова да искористе своја овла шћења прописана процесним законом у циљу обезбеђивања ауторитативност и у извршењу својих пресуда. Наиме, Врховни војни суд је четири пута поништавао коначне управне акте, а од тога два пута јасно указао управном органу да је надлежан да решава о захтеву подносиоца, што ће се у крајњем исходу поступка испоставити као погрешан закључак. Потом, цитиране одредбе раније важећег Закона о управним споровима давале су могућност суду у случају када је већ поништен управни акт, а орган није у потпуности или није уопште поступио по пресуди, да и сам утврди чињенично стање и да на основу тако утврђеног чињеничног стања донесе одлуку , којом ће решити управну ствар. Имајући у виду претходну оцену да предмет поступка није био сложен, Уставни суд је нашао да су надлежни судови били у могућности да донесу одговарајући управни акт по захтеву подносиоца за извршење пресуде Врховног војног суда од 27. фебруара 2003. године. Уместо тога, судови су чак три пута налагили управном органу да изврши наведену судску одлуку (погрешно означавајући да се ради о извршењу пресуде Врховног војног суда од 29. јуна 2004. године), неоправдано остављајући додатне рокове за поступање ради комплетирања списа предмета, иако орган таквим списима до данас не располаже, што се може закључити на основу непоступања Министарства одбране по три дописа Уставног суда везана за њихово достављање.

С тим у вези, Уставни суд је узео у обзир праксу Европског суд а за људска права, који сматра да чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Павлyулyнетс против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе као странке у оспореном поступку, Уставни суд је утврдио да је подносилац користио правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови. Једино кашњење подносиоца у том смислу односи се на подношење захтева (погрешно означеног као тужба) за извршење поменуте пресуде из 2003. године, што по оцени Уставни суд није значајније утицало на трајање поступка, ако се има у виду да је надлежним судовима било потребно више од седам година да обезбеде доношење акта у извршењу те пресуде.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да је претерано дугом трајању оспореног поступка допринела пасивност и спорост управних органа , као и споро и неделотворно поступање надлежних судова у управним споровима, од којих се тражила посебна ажурност како би се окончало "ћутање" управног органа. Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у управном поступку који је вођен пред Министарством одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове број 1770-4 повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подносиоца.

6. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење образлаже тиме што је Управни суд у оспореној пресуди по питању надлежности за решавање о његовом захтеву, заузео супротан став у односу на став из пресуда Врховног војног суда из 2002. и 2003. године. Подносилац истиче да су раније уважавајуће пресуде у управном спору обавезивале не само управни орган, него и суд да приликом одлучивања о тужби против новог коначног управног акта остане код претходно заузетог става.

Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, овај суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд указује на то да није надлежан да као инстанциони суд преиспитује закључке и оцене надлежних судова у погледу тумачења и примене одредаба меродавног права, из чега проистиче да његова улога није да се бави недоследностима судске праксе и да интервенише када једноставно постоје противречне судске одлуке. Није искључено да исти суд, као у конкретном случају надлежни судови у управном спор у, испитујући исти предмет, дођу до другачијих, али рационалних и образложених закључака о истом правном питању. Стога примена меродавног права у оспореној судској одлуци, колико год се она подносиоцу уставне жалбе чинила неправичном у односу на примену из раније донетих пресуда, не мора, само по себи, указивати на повреду означеног уставног права (ЕСЉП, Нејдет Сахин и Перихан Сахин против Турске, 13279/05, ст. 88. и 90, од 20. октобра 2011. године).

Уставни суд је констатовао да је подносилац захтев за регулисање стања у служби и признавање права на плату и друга новчана примања од 1. децембра 1997. године поднео у време примене Закона о Војсци Југославије, који је престао да важи 1. јануара 2008. године, када је ступио на снагу Закон о Војсци Србије. Како прелазним одредбама Закона о Војсци Србије није регулисана надлежност за решавање у поступцима који су у току, Уставни суд указује да је управни орган био у обавези да своју надлежност цени по одредбама тог закона, као прописа о поступку који важи у време решавања. Закон о Војсци Србије је, поред осталог, уредио поступак и органе надлежне за решавање о односима у служби цивилних лица на служби у Војсци Србије.

С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе поменути захтев поднео јединици ВЈ, која је престала да постоји, а чији следбеник је Министарство одбране Републике Србије, Уставни суд сматра да је задатак тог министарства био да испита да ли се његова стварна надлежност могла извести из одредаба Закона које се односе на надлежност за решавање о односима у служби у Војсци. Уставни суд је констатовао да су у управном поступку утврђене чињенице које су биле одлучне за оцену о стварној надлежности за решавање конкретне управне ствари: да је подносилац решењем ВП 7109 Бијељина инт. број 05/21-22 од 5. априла 1999. године распоређен у ВРС, почев од 1. децембра 1997. године, као и да се подносилац за период након тог датума не налази у евиденцији Министарства одбране Репу блике Србије као лице на служби у том министарству и ВЈ, односно Војсци Србије. Према томе, подносилац уставне жалбе је од првог дана периода за који је тражио распоређивање у ВЈ и признавање права по том основу био распоређен на служби у ВРС у својству радника, где је искључиво остваривао права по основу те службе, те није постојала основна законска претпоставка за успостављање надлежности органа који је решавао о захтеву подносиоца, због чега се није могао покренути управни поступак.

Уставни суд је, такође, имао у виду да подносилац повреду права на правично суђење види у томе што је Управни суд оспорену пресуду донео без одржавања усмене јавне расправе. Уставни суд је констатовао да остваривање права на јавну расправу, пре свега, зависи од природе и делокруга питања о којима се у једној фази поступка расправља. Како су у управном поступку биле утврђене све битне чињенице због којих је орган нашао да није надлежан за пријем поднеска подносиоца, Уставни суд је оценио да су са становишта гаранција права на правично суђење прихватљиви разлози због којих је Управни суд нашао да није било потребно одржавање расправе.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је нашао да разлози Управног суда који су били одлучујући за оцену о законитости коначног решења нису произвољни, јер имају своје утемељење у утврђеном чињеничном стању и меродавном процесном праву. Иако надлежни судови у управном спору нису били доследни у аргументовању својих одлука, Уставни суд сматра да је у оспореној пресуди одступање од раније изражених правних схватања у начелу засновано на уставноправно прихватљивом образложењу које чини довољно јасним закључак о ненадлежности управног органа за решавање о захтеву подносиоца. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 1456/11 од 28. јуна 2012. године због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.

7. У односу на позивање на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те да до његове повреде може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког конкретног права или слободе.

С обзиром на то да је у управном спору у коме је донета оспорена пресуда подносилац остварио право на судску заштиту, Уставни суд је нашао да нема основа за тврдњу да му је повређено начело заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава.

Како се повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава образлаже истим наводима као и повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, која је претходно била предмет оцене, Уставни суд није посебно разматрао повреду тог уставног права.

Полазећи од наведеног, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић