Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јова на Чегара и Пера Чегара, обојице из Босне и Херцеговине , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Јована Чегара и Пера Чегара и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским суд ом у Бачкој Тополи у предмету П. 588/06-60 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу сваком од по 700 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.

Образложење

1. Јован Чегар и Перо Чегар, обојица из Босне и Херцеговине, изјавили су 19. јануара 2010. године, преко пуномоћника Бранка Петковића, адвоката из Бачке Тополе уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Бачкој Тополи П. 588/06-60 од 4. јула 2007. године, пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1402/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 864/09 од 12. новембар 2009. године, због повреде права на правично и у разумном року суђење и повреде права на имовину, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1 и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено : да су тужиоци своју тужбу засновали на одредби члана 17. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа према којој је ништав уговор о поклону земљишта учињен у корист друштвеног правног лица у периоду спровођења мера откупа од 10. августа 1945. године до 2. августа 1952. године у условима постојања притисака и принуде да се поклон учини; да је пред првостепеним судом утврђено да су правни претходници тужилаца били уведени у посед спорних непокретности из чега произилази њихово право својине; да су њихови правни претходници населили то земљишту, кога су користили и обрађивали све док га нису морали напустити под принудом и претњама због неудовољавања обавезном откупу чиме су испуњени услови за поништај таквих уговора; да су судови морали имати у виду да је до одузимања имовине правним претходницима подносилаца дошло без одлуке са правом на правни лек, без одговарајућег поступка, без утврђеног јавног интереса и без плаћања одговарајуће накнаде; да се акт одузимања имовине догодио пре проглашења Устава 8. новембра 2006. године, али да су последице по подносиоце трајне природе; да су судови неосновани заузели став да не постоји правни акт о учињеном поклону, јер правни претходници, као слабија незаштићена странка нису били у ситуацији да то траже и да би стога терет доказивања требао бити на страни државе; да судови нису прихватили исказе сведока који су сведочили у корист подносилаца, нити су саслушали подносиоца уставне жалбе Пера Чегара, који је као директан учесник догађаја могао суду дати кључна сазнања; да је пред судовима поступак трајао преко седам и по година и да им је тиме повређено право на суђење у разумном року. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу поништи оспорене акте и подносиоцима утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члан а 58. ст. 1. и 2. Устава се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, списе Општинског суда у Бачкој Тополи (у даљем тексту: Општински суд) П. 588/06-60, као и списе Комисије за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта број: 462-168/91, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе , су 21. августа 2002. године поднели тужбу Општинском суду против туженог - Општине Бачка Топола, ради утврђења да је ништав уговор о поклону земљишта који је учинила мајка тужиоца Јована Чегара – Смиља Чегар, крајем 1947. или 1948. године на основу кога је она у условима притиска од обавезног откупа одустала у корист државе од земљишта Петра Чегара, који је био евидентиран у ЗКУЛ број 6431 , КО Мол, а стварно се налазио у КО Његошево, као и да утврди да је ништав уговор о поклону земљишта који је учинио Перо Чегар на основу кога је он у условима притиска од обавезног откупа крајем 1947. или 1948. године одустао од обрадивог земљишта његовог оца Стевана Чегара, под бројем 11091/20, КО Његошево, на основу кога је ово земљиште отишло у корист МНО Његошево , односно задруге Његошево. Општински суд је 13. децембра 2002. године тужбу доставио туженом на одговор , да би 11. марта 2003. године упутио допис Општинској управи Општине Бачка Топола од које су тражен и списи предмета Комисије за враћање земљишта број 462/186-91 . Тражени списи су достављени суду 31. марта 2003. године .
Прво рочиште за главну расправу је одржано 11. јуна 2003. године , а наредно рочиште годину дана касније - 8. јуна 2004. године. Општински суд је у периоду од 23. јула 2004. године, када је упутио допис Служби за катастар Општине Бачка Топола, па до 19. априла 2005. године , када је одржано треће по реду рочиште за главну расправу, покушавао да дође до доказа и података који су од значаја за пресуђење обраћајући се Историјском архиву у Сенти.
Након два одржана рочишта за главну расправу 9. јуна 2005. године и 10. маја 2006. године , Општински суд је 5. јула 2006. године, након одржаног рочишта, решењем прекинуо поступак , уз сагласност странака , до окончања започетих поступака у вези прибављања доказа о власништву предметне непокретности . Тужиоци су поднеском од 5. септембра 2006. године предложили да се поступак настави.
До доношења оспорене пресуде Општинског суда П. 588/06-60 од 4. јула 2007. године којом је одбијен у целини тужбени захтев тужилаца, одржано је седам рочишта за главну расправу.
Поступајући по жалби тужилаца од 8. октобра 2007. године, Окружни суд у Суботици (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж. 1402/07 од 30. маја 2008. године којом је жалб у тужилаца одби о и пресуд у Општинског суда П. 588/06-60 од 4. јула 2007. године потвр дио.
Незадовољни исходом пред другостепеним судом, тужиоци су 8. септембра 2008. године изјавили ревизију против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 1402/07 од 30. маја 2008. године , коју је Врховни суд Србије оспореном пресудом Рев. 864/09 од 12. новембра 2009. године одби о као неоснован у. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произилази да је правним претходницима тужилаца, деди Петра Чегара, односно по његовој смрти, његовим синовима и наследницима, а очевима тужилаца, као аграрним субјектима, додељено је 1937. године, решењем Комисије за ликвидацију аграрне реформе Краљевине Југославије, спорно пољопривредно земљиште из Добровољачког колонизационог фонда; да је оцу Пера Чегара – Стевану Чегару додељена и предата у државину катастарска парцела 11091/20, раније у КО Мол, а сада КО Његошево, док је његовом брату Јовану Чегару, оцу тужиоца Јована, припала суседна катастарска парцела 11091/21; да су тужиоци и њихови правни претходници рођени и живели у месту Стекеровци, Општина Гламоч, у Босни и Херцеговини; да се на додељено земљиште нису трајно населили, али су долази у Његошево и обрађивали земљиште, мање лично, а углавном преко трећих лица мештана; да се такво стање није променило ни после Другог светског рата, у коме су учествовали и погинули очеви тужилаца; да је из изјаве тужиоца Јована Чегара и резултата спроведеног доказног поступка утврђено да од 1946. године до 1952. године нико од чланова уже или шире породице није живео и обрађивао земљу у Његошеву; да су се они са својим породицама вратили у родно место, где су се школовали и наставили да живе, те да и сада живе и Босни и Херцеговини.
Даље је наведено: да ни тужиоци, нити њихови правни претходници нису били укњижени као власници спорних парцела, које претходно биле укњижене на колонизациони фонд, а касније на одређена физичка лица на основу извршених правних послова; да не постоје писмени уговори или изјаве тужилаца, односно њихових правних претходника о поклону спорног земљишта учињеном у корист државе или неког друштвеног правног лица у периоду спровођења мера обавезног откупа пољопривредних производа у периоду од 1945. до 1952. године; да о томе не постоји ни решење или нека друга одлука МНО Његошево, односно тужене општине; да тужиоци нису доказали да је против њих вођен неки одређени поступак или спроведен на неки други, али конкретан начин притисак да поклоне држави спорно земљиште од тужилаца, односно њихових правних претходника; да су у таквој чињеничној ситуацији, правилно нижестепени судови применили материјално право из члана 17. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа и одбили као неосновано тужбено тражење за утврђивање ништавости уговора о поклону спорног пољопривредног земљишта; да су неосновани наводи и разлози ревизије о погрешној примени материјалног права; да је одредбом члана 17. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа прописано да је ништав уговор о поклону земљишта који је учињен у корист друштвеног правног лица у периоду спровођења мера откупа од 10. августа 1945. године до 2. августа 1952. године у условима постојања притисака и принуде да се поклон учини; да тужилац који тражи утврђење ништавости, односно поништај уговора о поклону земљишта у смислу наведене одредбе, треба поред осталих услова да докаже и да је тај поклон учињен у условима постојање притиска и принуде да се поклон учини, да би тај захтев био усвојен; да у конкретном случају тужиоци не само да нису доказали постојање уговора о поклону или изјаве о поклону у формалном смислу, јер никакве писане исправе о томе није било, већ ни постојања конклудентне радње на основу које би се могло закључити да је поклон учињен; да нису доказали ни конкретан вид притиска и принуде на њих, односно њихове правне претходнике и чланове уже породице, учињен од стране државних органа у циљу поклањања земљишта; да нема доказа ни да је спорно пољопривредно земљиште, иначе раније додељено правним претходницима тужилаца, као аграрним субјектима и колонистима, одузето од његових сопственика по једном од основа који би био услов за активирање поступка враћања земљишта у смислу наведеног закона; да постојање обавезног откупа пољопривредних производа и отежани услови живота и рада на пољопривредном имању у таквим условима, сами по себи нису довољни за закључак да се ради о ништавом уговору о поклону пољопривредног земљишта; да су из наведених разлога, нижестепени судови применом правила о терету доказивања у смислу члана 223. ст. 1. и 2. Закона о парничном поступку и правилном применом материјалног права донели пресуде о одбијању захтева тужбе, које се не доводе у сумњу ревизијским наводима тужилаца, као и да већим делом својих навода у ревизији тужиоци посредно и непосредно указују на погрешну оцену изведених доказа и погрешно утврђено чињенично стање; да је Врховни суд Србије на основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци пресуде.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа („Службени гласник РС“, бр. 18/91, 20/92 и 42/98) (у даљем тексту: Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта), Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној покрајини Војводини („Службени гласник НРС“, бр. 9/47 и 58/54) и Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП).
Законом о начину и условима признавања права и враћању земљишта, који је ступио на снагу 27. марта 1991. године, је прописано: да ће се земљиште одузето по основу Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама ( „Службени лист ФНРЈ“, број 22/53, „Службени лист СФРЈ“, број 10/65, „Службени гласник СРС“, бр. 51/71 и 52/73 и „Службени лист САПВ“, број 26/72) и земљиште конфисковано због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа по прописима и обавезном откупу вратити у својину ранијем сопственику односно његовом правном следбенику (у даљем тексту: ранији сопственик), под условима, на начин и по поступку утврђеним овим законом (члан 1.); да п оступак по захтеву за враћање земљишта (у даљем тексту: захтев) води и решење доноси комисија коју образује министар пољопривреде, шумарства и водопривреде на предлог скупштине општине (у даљем тексту: комисија) (члан 2. став 1.); да р анији сопственик подноси захтев комисији преко општинског органа управе надлежног за имовинско-правне послове према месту где се земљиште налази, најдоцније у року од десет година од дана ступања на снагу овог закона (члан 3. став 1.); да се уз захтев подноси одлука (решење, пресуда, односно други одговарајући акт или изјава сведока) о одузимању земљишта чије се враћање тражи, доказ о исплаћеној накнади, извод из земљишних и других јавних књига у које су уписана права на том земљишту, доказ, односно податак о чињеници код кога се земљиште налази и други докази од значаја за одлучивање, као и да уколико подносилац захтева не располаже документацијом из става 1. овог члана, орган управе је дужан да документацију прибави по службеној дужности, да је по пријему захтева орган управе дужан да предложи да се у земљишној, односно другој јавној књизи у коју се уписују права на непокретностима изврши упис покретања поступка за враћање земљишта у смислу овог закона (члан 4.) ; да се странкама, у смислу овог закона, сматрају се ранији сопственик с једне стране, и општина и пољопривредна, односно друга организација код које се одузето земљиште налази, односно која је отуђила то земљиште из друштвене својине (у даљем тексту: организација), с друге стране (члан 5.); да ако није постигнут споразум о облику и висини накнаде, одмах по правоснажности решења из члана 7. овог закона орган ће све списе предмета доставити месно надлежном општинском суду, који ће у ванпарничном поступку одлучити о накнади, као и да је поступак пред судом хитан (члан 9. ст. 1. и 2.); да је ништав уговор о поклону земљишта који је учињен у корист друштвеног правног лица у периоду спровођења мера откупа од 10. августа 1945. године до 2. августа 1952. године у условима постојања притисака и принуде да се поклон учини, као и да се тужба за поништај подноси суду опште надлежности (члан 17.).
Законом о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941 . године на великим поседима у Аутономној покрајини Војводини било је прописано: да ће се п о прописима овог Закона извршити ликвидација аграрне реформе на великим поседима у Аутономној покрајини Војводини која до 6 априла 1941 године није завршена (члан 1.); да се лица која су у својству утврђених аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6. априла 1941 . године сматрају власницима добијених земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују (члан 2.) .
Одредбама ЗПП, који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да суд по свом уверењу одлучује к оје ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); д а странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, као и да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено (члан 223. ст. 1. и 2.); да се битне чињенице могу утврђивати и саслушавањем странака, као и да ће суд одлучити да се изведе доказ саслушањем странака кад нема других доказа или кад и поред изведених других доказа нађе да је то потребно за утврђивање битних чињеница (члан 262.); да п ресудом суд одлучује о захтеву који се тиче главне ствари и споредних тражења (члан 330. став 1.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је становишта да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен четири године и два месец а, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период - од 21. августа 2002. године, када су подноси оци уставне жалбе подне ли тужб у Општинском суду, па до 23. децембра 20 09. године, када је пресуда Врховног суд а Србије Рев. 864/09 од 12. новембра 2009. године уручена пуномоћнику тужилаца.
Када је реч о дужини трајања предметног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је поступак трајао седам година и четири месеца.
Међутим, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца који се процењују у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом парничном предмету није било изузетно сложених правних и чињеничних питања која би захтевала нарочито обиман и дуготрајан доказни поступак.
Разматрајући значај предмета спора за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да су он и има ли легитиман интерес да судови одлуче о основаности њ ихових тужбе них захтева који су се односили на утврђивање ништавости уговор а о поклону земљишта .
Испитујући понашање подносилаца уставне жалбе који су имали процесну улогу тужилаца , Уставни суд је утврдио да нити они, нити њихов заједнички пуномоћник нису допринели одуговлачењу парничног поступка.
Основни разлог дугом временском трајању парничног поступка је недовољно ефикасно поступање пре свега Општинског суда који није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се овај поступак ефикасно оконча и да се о поднетој тужби, односно истакнутим тужбеним захтевима одлуч и без непотребног одуговлачења. Међутим, период од седам година и четири месеца, без обзира што се о тужбеним захтевима одлучивало у три инстанце, превазилази оквирне стандарде за одлучивање у разумном року. Ово стога што је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање Општинског суда у Бачкој Тополи у највећој мери довело до тога да је предметни парнични поступак трајао преко седам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подноси оци уставне жалбе претрпе ли због утврђене повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подноси оци уставне жалбе претрпе ли искључиво због неажурног поступања судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је има о у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економско-социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. У вези навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 864/09 од 12. новембар 2009. године повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, из разлога што је ревизијски суд погрешно применио материјално право, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносилаца неосновани.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, те да је Врховни суд Србије дао јасне, прецизне и довољне разлоге којима је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, за које се не може оценити да је последица произвољног тумачења и неприхватљиве или арбитрерне примене материјалног права. Наиме, Врховни суд Србије је нашао да, у конкретном случају, тужиоци не само да нису доказали постојање уговора о поклону или изјаве о поклону у формалном смислу, јер никакве писане исправе о томе није било, већ нису доказали ни постојање конклудентне радње на основу које би се могло закључити да је поклон учињен. Поред тога, они нису доказали ни конкретан вид притиска и принуде на њихове правне претходнике и чланове уже породице у циљу поклањања земљишта, нити је било доказа да је спорно пољопривредно земљиште, иначе раније додељено правним претходницима тужилаца, као аграрним субјектима и колонистима, одузето од његових сопственика по једном од основа који би био услов за активирање поступка враћања земљишта у смислу наведеног закона. Врховни суд је такође посебно истакао да постојање обавезног откупа пољопривредних производа и отежани услови живота и рада на пољопривредном имању у таквим условима, сами по себи , нису довољни за закључак да се ради о ништавом уговору о поклону пољопривредног земљишта, те да су нижестепени судови применом правила о терету доказивања у смислу члана 223. ст. 1. и 2. ЗПП и правилном применом материјалног права донели пресуде о одбијању тужбених захтева.
Што се тиче навода који се односе на то да суд није прихватио исказе оних сведока који су сведочили у корист подносилаца, као и да није саслуша о једног од тужилаца, Уставни суд напомиње да сагласно одредби члана 8. ЗПП, суд по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. У наведеној одредби ЗПП је садржана суштина начела слободне оцене доказа, које суду оставља према своме искуству и знању резултат изведених доказа оцени. Задатак Уставног суда не може бити утврђивање ком доказном средству је редовни суд требало, односно није требало да поклони веру, већ је задатак Уставног суда да оцени да ли је, у целини гледано, поступак био правичан или не. Такође, Уставни суд напомиње да из садржине одредбе члана 262. ЗПП произилази да доказ саслушањем странака супсидијарног карактера, јер га суд може - дакле не мора, употребити, када других доказа нема или када из других доказа не може образовати своје уверење. Вредност овог доказног средства није велика, јер заинтересованост странака у великој мери утиче на веродостојност њиховог исказа.
Из свега наведеног произилази да је у оспореној ревизијској пресуди довољно јасно образложено због чега је одбијен тужбени захтев подносилаца као неоснован, те који су суштински разлози на основу којих је на тај начин одлучено, а Врховни суд Србије је за своју одлуку дао уставноправно прихватљиве разлоге, крећући се у оквиру постављеног тужбеног захтева, које Уставни суд не сматра арбитрерним нити произвољним.
Подносиоци уставне жалбе такође сматрају да им је оспореним појединачним актима повређено и право на имовину зајемчено чланом 58. Устава. Подносиоци повреду овог права заснивају на чињеницама и разлозима који се односе на повреду права на правично суђење, а с обзиром на то да је Суд већ дао своју оцену у делу који се тиче права на правично суђење, следи и да наводи подносилаца о повреди права на имовину нису основани. Ово посебно имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе тужбеним захтевом у парничном поступку тражили да се утврди ништавост уговора о поклона, о коме су се судови у тростепеном поступку изјаснили, али не и да се утврди њихово право својине на спорном земљишту, невезано за постојање уговора о поклону.
Из свих изнетих разлога, а крећући се у границама навода и разлога на којима подносиоци у уставној жалби темеље своје тврдње о повреди права на правично суђење и права на имовину, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама нису повређена наведена Уставом зајемчена права подносилаца, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић