Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. Б . и Т . Т, обе из Новог Сада , на основу члана 167. тачка 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба К. Б . и Т . Т . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 3380/13 од 28. јануара 2014. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. К. Б . и Т . Т, обе из Новог Сада, поднеле су, 28. марта 2014. године, преко пуномоћника Д. М, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Уставном жалбом се истиче и повреда права на суђење у разумном року у поступку у коме је донет оспорени акт.

Подноситељке сматрају да су им означена права повређена тиме што су оспореним актом обавезане да „два пута плате исти стан“ јер суд није узео у обзир чињеницу да је њихов правни претходник исплатио откупну цену стана 14. фебруара 1991. године. Предлажу да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорени акт, утврди им право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року и трошкова на име састава уставне жалбе и поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 3380/13 од 28. јануара 2014. године потврђено решење Основног суда у Новом Саду Р1. 1014/10 од 12. јуна 2013. године које замењује уговор о откупу ближе описаног стана и којим је утврђена откупна цена предметног стана, а одбијен предлог предлагача К. Б . и Т . Т, овде подноситељки уставне жалби, да се утврди да је откупна цена спорног стана у целости исплаћена противнику предлагача – Републици Србији – Министарство одбране, ВГЦ „Б .“. Другостепени суд је поновио чињенично стање утврђено у поступку пред нижестепеним судом: да је 27. априла 1990. године правни претходник предлагача, С. Б . са Војном установом за управљање и одржавање стамбеног фонда ЈНА закључио уговор о коришћењу спорног стана и да је 29. августа 1991. године поднео писмени захтев за откуп стана; да је С . Б . 14. фебруара 1992. године уплатио 270.000,00 динара на рачун код „ YУ гарант банке“, која уплата је књижена на партији на којој се књиже уплате везане за откуп станова из стамбеног фонда ЈНА; да је ванпарнични поступак који је покренуо ради доношења решења које замењује уговор о откупу предметног стана прекинут због његове смрти у априлу 2007. године; да су након тога решењем ванпарничног суда од 20. новембра 2007. године његови правни следбеници, К . Б . и Т . Б, одређене за закупце на спорном стану, те да су 12. маја 2010. године поднеле предлог за откуп стана. Другостепени суд је оценио правилним закључак нижестепеног суда да су се услови за откуп предметног стана стекли 12. маја 2010. године, када су предлагачи К . Б . и Т . Т, поднеле захтев за откуп, те да се стога откупна цена стана мора утврдити на тај дан сагласно члану 20. Закона о становању. У том смислу, оцењено је и као правилно становиште нижестепеног суда да за доношење одлуке није од значаја уплата износа од 270.000,00 динара коју је извршио правни претходник предлагача, као ни околност да је правни претходник предлагача поднео захтев за откуп стана јер је право на откуп лично право које престаје смрћу титулара тог права и не може бити предмет наслеђивања. Такође, првостепени суд је истакао да питање уплате и евентуалног враћања износа који је платио правни претходник предлагача може бити предмет другог поступка.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноситељке уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).

Чланом 20. став 1. Закона о стамбеном обезбеђивању у Југословенској народној армији ("Службени лист СФРЈ", број 84/90), који је био на снази у време када је Стојан Барбул закључио уговор о коришћењу спорног стана, било је прописано да носилац станарског права који користи стан из стамбеног фонда ЈНА може тај стан откупити на основу уговора који непосредном погодбом закључује са даваоцем стана на коришћење.

Чланом 39. Правилника о становима у Југословенској народној армији („Службени војни лист“, бр. 9/91 и 22/91) било је прописано да се подношење молбе, рад, надлежност и поступак стамбеног органа гарнизона и комисије у вези са уступањем станова из стамбеног фонда ЈНА одређених за откуп, подношење приговора и примопредаја стана врше на начин прописан одредбама чл. 7. до 15, 22. до 29. и 36. овог правилника, а откупна цена стана и начин закључивања уговора о откупу стана утврђују се по одредбама Правилника о откупу станова из стамбеног фонда Југословенске народне армије.

Правилником о откупу станова из стамбеног фонда Југословенске народне армије („Службени војни лист“, бр. /91 и 1/92), који је био на снази у време када је С. Б . поднео захтев за откуп стана, било је прописано: да је стамбени орган дужан да, у року од 15 дана од дана пријема, комплетне захтеве лица која испуњавају услове за откуп прописане Законом и овим правилником, достави непосредно надлежној војној установи за управљање стамбеним фондом ЈНА (у даљем тексту: војна установа) и да је стамбени орган дужан да захтеве подносилаца који не испуњавају услове за откуп из члана 20. став 2. Закона у року из става 1. овог члана одбије решењем, против кога се може уложити приговор команди војне области у року од 15 дана од дана његовог пријема (члан 4.); да се уговор о откупу стана пре закључивања обавезно доставља на оцену војном правобранилаштву команде војне области ради давања мишљења о његовој правној ваљаности (члан 11. став 2.); да се уговор о откупу стана закључује између лица које стан откупљује и старешине војне установе (члан 12. став 1.)

Законом о имовини Савезне Републике Југославије („Службени лист СРЈ”, бр. 41/93 и 24/94 ), који је ступио на снагу 1. августа 1993. године, било је прописано: да даном ступања на снагу овог закона престају да важе Закон о правима и дужностима савезних органа у погледу средстава у друштвеној својини која они користе („Службени лист СФРЈ”, бр. 56/80, 64/86 и 84/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 53/92), Закон о средствима и финансирању Југословенске народне армије („Службени лист СФРЈ“, бр. 53/84 и 57/89) и Закон о стамбеном обезбеђивању у Југословенској народној армији ( „Службени лист СФРЈ“, број 84/90) (члан 58.) .

Законом о становању („Службени лист РС“, бр.50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 и 99/11) је прописано: да се коришћење станова, одржавање стамбених зграда и станова и откуп станова врши у складу са овим законом (члан 1.); да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона, под условима на дан ступања на снагу овог закона (члан 20. став 1.).

5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, а полазећи од тога да су наводи подноситељки усмерени на оспоравање разлога на којима је другостепени суд засновао оцену о правилности закључка нижестепеног суда да се откупна цена спорног стана утврђује према условима који су важили у тренутку када су подноситељке поднеле захтев за откуп стана – у мају 2010. године, те да је за утврђивање те цене без утицаја износ који је 1992. године уплатио њихов правни претходник, Уставни суд, пре свега, констатује да је у поступку који је претходио уставносудском утврђено да правни претходник подноситељки уставне жалбе није имао закључен уговор о откупу спорног стана у тренутку када је извршио уплату износа од 270.000,00 динара, која је књижена на партији за плаћања вршена на име откупа станова тадашње ЈНА. Дакле, уплата поменутог износа је извршена без правног основа за то. Даље, Уставни суд указује да је Закон о стамбеном обезбеђивању у Југословенској народној армији, на основу ког је био донет и Правилник о откупу станова из стамбеног фонда Југословенске народне армије, којим су били прописани услови и начин откупа станова, престао да важи ступањем на снагу Закона о имовини СРЈ у августу 1993. године – такође у моменту када правни претходник подноситељки није имао закључен уговор о откупу предметног стана. Уставни суд констатује и да је у тренутку када су подноситељке, као закупци спорног стана, поднеле захтев за његов откуп – у мају 2010. године, на снази био Закон о становању којим је прописано да се откуп станова врши у складу са тим законом и под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана. У вези са изнетим, Уставни суд указује и на Правно схватање утврђено на седници Грађанског одељења Врховног суда Србије од 27. маја 2002. године - да се у погледу услова за откуп војних станова који представљају имовину СРЈ примењују одредбе Закона о становању које важе за све станове на територији Републике Србије и да се о дредбе чл. 27. и 55. Закона о имовини СРЈ, које прописују изузимање стана од откупа, кумулативно примењују са одредбама члана 17. Закона о становању. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су правни закључци судова - да се откупна цена стана, сагласно члану 20. Закона о становању, утврђује према условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стране од стране носиоца станарског права, односно закупца, а то су у конкретном случају подноситељке уставне жалбе, које су својство закупаца стекле на основу правноснажног решења ванпарничног суда донетог у априлу 2007. године, засновани на уставноправно прихватљивом тумачењу одредаба меродавног материјалног права. Уставни суд сматра неопходним да, као што је то учинио и првостепени суд, истакне да питање износа од 270.000,00 динара који је без закљученог уговора о откупу стана уплатио правни претходник подноситељки, може да буде предмет евентуално другог поступка.

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подноситељкама уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 3380/13 28. јануара 2014. године није повређено право на правично суђење, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу одбио уставну жалбу и одлучио као у првом делу изреке.

6. У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права, Уставни суд подсећа да услов који мора постојати да би се могла ценити повреда наведеног права, јесте различито поступање судова највише инстанце у истоветној правној и чињеничној ситуацији, на шта се уставном жалбом не указује. Стога је Уставни суд оценио да се подноситељке само формално позивају на повреду овог права, што уставну жалбу не чини допуштеном.

Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од тога да је предметни парнични поступак отпочео у мају 2010. године и да је правноснажно окончан оспореним решењем од 28. јануара 2014. године, односно имајући у виду да је пред две судске инстанце трајао нешто више од три и по године, Уставни суд је оценио да укупно трајање овог ванпарничног поступка не указује на повреду права на суђење у разумном року.

С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим се истичу повреда права на једнаку заштиту права и на суђење у разумном року јер јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.