Пресудом кривичног суда тужени је оглашен кривим због кривичног дјела изазивања опасности, почињеног на тај начин што је без разлога и неконтролисано пуцао из полуаутоматске пушке по домаћинству оца малодобне друготужиље испаливши око 20 метака, па је том приликом погодио и оштетио думу куће, прозорска стакла. улазна врата, кабину камиона, трактор, врата шупе, цријеп на крову и намјештај. Малодобна друготужиља, која је тада имала 11 година, налазила се сама у кући. Она није тјелесно повријеђена описаним радњама туженог, али је претрпјела страх за који јој је досуђена новчана накнада.Накнада неимовинске штете за претрпљени страх досуђује се у смислу члана 200. ЗОО у случају кад је страх био интензиван и дуже трајао, или ако је интензиван страх кратко трајао, али је у дужем временском периоду била нарушена психичка равнотежа оштећеног.Из писменог налаза и мишљења вјештака - психолога Б. Џ. С. од 7.6.1999. године и њеног исказа на рочишту од 19.7.1999. године произилази да је интензиван страх код малодобне друготужиље трајао краће вријеме (3 дана), али да је њена психичка равнотежа била нарушена у дужем временском периоду од преко мјесец дана. т.ј. све дотле док није ишчезао страх мањег интензитета. Нижестепени судови нису, према томе, погрешно примјенили одредбу члана 200. ЗОО кад су малодобној друготужиљи досудили накнаду за претрпљени страх у износу од 2.000 КМ и поред тога што страх није код ње оставио теже посљедице.Неосновано се у ревизији тврди да су налази и мишљења вјештака Б. С. у овом и вјештака Т. М., специјалисте неуропсихијатра у кривичном предмету међусобно противрјечни (контрадикторни и супротни“). Вјештак Т. је свој налаз и мишљење од 25.4.1988. године у односу на малодобну друготужиљу засновао на претходним налазима и мишљењима вјештака психолога од 10.10.1994. године и психијатра од 3.10.1994. године. који су у фотокопијама приложени списима.Вјештак Т. је закључио „да су преживљене психичке трауме краћег времена - поготово код младих особа (а нису дуге ни код старијих) и не дуже од мј. дана. иако у документацији стоји да су трајале и ће, а све наравно је индивидуално и зависи од структуре сваке с бе понаособ“. Вјештак, према томе, није искључио могућност да су „преживљене психичке трауме“ код малодобне друготужиље трајале и дуже од мјесец дана, што зависи од структуре њене личности. Из његовог писменог извјештаја од 25.4.1998. године произилази да он није непосредно прегледао малодобну друготужиљу. него је налаз и мишљење дао на основу напријед поменутих налаза и мишљења психолога и неуропсихијатра.Супротно томе, вјештак -- психолог Б. С. је два пута непосредно прегледала малодобну друготужиљу: први пут 10.10.1994. године. а други пут 7.6.1999. године приликом давања свог налаза и мишљења, дакле, послије састављања писменог извјештаја вјештака Т. С обзиром на предмет вјештачења, њен налаз и мишљење су детаљнији и прецизнији у односу на малодобну друготужиљу, кад се упореде с вјештачењем др Т. Према вјештаку психологу, страх је трајао 39 дана (јаког интензитета - три дана, средњег три до шест дана, а слабог - мјесец дана), што не одступа битно од мишљења вјештака Т. да психичке трауме у оваквим случајевима обично трају краће вријеме од мјесец дана. али да су могле потрајати и дуже, зависно од психичке структуре личности малодобне друготужиље.У вези осталих ревизионих навода, треба рећи да околност што страх код малодобне друготужиље није оставио трајне посљедице на њену психу не представља сметњу да јој се одреди новчана сатисфакција по овом основу. Већ је, наиме, напоменуто да је за одређивање новчане накнаде за овај вид нематеријалне штете довољно да је страх био интензиван и да је дуже трајао или да је бар у дужем временском периоду била нарушена психичка равнотежа оштећеног лица. Није, према томе, услов за одређивање новчане накнаде околност да је страх оставио трајне посљедице на његову психу.Досуђена накнада није, по оцјени овог суда, „изузетно превисока“, како се тврди у ревизији, него примјерена утврђеним околностима случаја.