Имајући у виду да је правни претходник тужилаца М. умро 1956. године и да тужиоци као његови законски наследници све до утужења 1994. године нису тражили да се утврди да оставинску масу иза њиховог правног претходника чине непокретности које су предмет тужбеног захтева, тужиоци су преклудирани у праву на остваривање наследног дела опредељеног тужбеним захтевом.Преклузија је наступила на основу члана 144. тада важећег Закона о наслеђивању („Службени лист ФНРЈ“, бр. 20. од П.05.1955. године). Поменутом законском одредбом било је прописано да право захтевати заоставштину као наследнику оставиоца застарева према савесном држаоцу за годину дана од када је наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине а најдаље за 10 година рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве, а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента. Према несавесном држаоцу ово право застарева за 20 година. С обзиром на ову јасну законску одредбу која се мора применити на материјално-правни однос странака, тужиоци су протеком законског рока за остварење заоставштине иза пок. М. изгубили право на законско наслеђивање, јер је наступила законска преклузија која има за последицу одбијање тужбеног захтева.