Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгане Јовановић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Драгане Јовановић изјављена против пресуде Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године и пресуде Окружног суда у Крушевцу Кж. 365/09 од 13. маја 2009. године.

Образложење

1. Драгана Јовановић из Београда поднела је Уставном суду 14. јула 2009. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године и пресуде Окружног суда у Крушевцу Кж. 365/09 од 13. маја 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.

У уставној жалби подноситељка наводи да је пресудом Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године оглашена кривом због извршења кривичног дела неовлашћено бављење одређеном делатношћу из члана 353. Кривичног законика и да је осуђена на новчану казну у износу од 30.000,00 динара. Окружни суд у Крушевцу је, одлучујући о жалбама на првостепену пресуду, 13. маја 2009. године, пресудом Кж. 365/09 одбио изјављене жалбе, а по службеној дужности преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела за које је подноситељка уставне жалбе изреком првостепене пресуде оглашена кривом, тако што је нашао да се у њеним радњама стичу обележја кривичног дела надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе сматра да ју је Општински суд у Крушевцу осудио за кривично дело које није било прописано у време извршења (неовлашћено бављење одређеном делатношћу из члана 353. Кривичног законика), а да ју је Окружни суд у Крушевцу, вршећи преквалификацију кривичног дела, осудио за „непостојеће“ кривично дело, јер је закон којим је то кривично дело било прописано престао да важи (кривично дело надриписарства из члана 237. Кривичног закона Републике Србије). Сматра да је у конкретном случају требало применити Кривични законик, јер као и Кривични закон Републике Србије прописује кривично дело надриписарство, при чему закључује да је Кривични законик „закон који је блажи за учиниоца, јер учинилац поседује диплому Правног факултета и уверење о положеном стручном испиту“.

Предложила је да Уставни суд поништи оспорене пресуде, забрани плаћање новчане казне на коју је осуђена, нареди брисање из казнене евиденције, надокнади јој штету и своју одлуку објави.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу и списе предмета Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке:

Против подноситељке уставне жалбе је пред Општинским судом у Крушевцу 1. новембра 2005. године покренут кривични поступак због постојања основане сумње да је током 2005. године извршила кривично дело надриписарство из члана 237. тада важећег Кривичног закона Републике Србије. У току овог поступка, 1. јануара 2006. године, ступио је на снагу нови кривични закон - Кривични законик Републике Србије, те је престао да важи дотадашњи Кривични закон Републике Србије. Општинско јавно тужилаштво у Крушевцу је актом Кт. 815/05 од 5. октобра 2006. године изменило оптужни предлог, те је подноситељки уставне жалбе стављено на терет извршење кривичног дела неовлашћено бављење одређеном делатношћу из члана 353. Кривичног законика, за које је подноситељка и осуђена оспореном пресудом Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године на новчану казну у износу од 30.000,00 динара. Одлучујући о изјављеним жалбама, Окружни суд у Крушевцу је оспореном пресудом Кж. 365/09 од 13. маја 2009. године по службеној дужности преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела, нашавши да се у радњама подноситељке уставне жалбе за које је осуђена, стичу обележја кривичног дела надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије. У осталом делу Окружни суд је првостепену пресуду потврдио и изјављене жалбе одбио као неосноване. У образложењу оспорене пресуде Окружног суда у Крушевцу се, поред осталог, наводи да „су неосновани наводи у жалби браниоца окривљене и жалби окривљене да се она није неовлашћено нити за награду бавила пружањем правне помоћи, јер из изведених доказа произлази супротно. Уз то, када је реч о конкретном кривичном делу надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије, доношењем новог кривичног закона није извршена декриминизација, а у радњама окривљене се, по оцени овог суда, стичу управо обележја тог кривичног дела...“.

4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. ст. 1. и 2.).

Одредбом члана 1. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) прописано је да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка.

Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.).

Чланом 342. Кривичног законика је прописано кривично дело надриписарство – „Ко се неовлашћено и уз награду бави пружањем правне помоћи, казниће се новчаном казном или затвором до две године“.

Чланом 353. Кривичног законика било је прописано кривично дело неовлашћено бављење одређеном делатношћу – „Ко се неовлашћено и за награду бави одређеном делатношћу за чије обављање је по закону или другим прописима донетим на основу закона потребна дозвола надлежног органа, односно надлежног субјекта, казниће се новчаном казном или затвором до једне године“.

Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подноситељка уставне жалбе осуђена, чланом 237. било је прописано кривично дело надриписарство – „Ко се неовлашћено и за награду бави пружањем правне помоћи, казниће се новчаном казном или затвором до једне године“.

5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба наведених закона, утврдио да оспореним пресудама нису повређена уставна права подноситељке на која се у уставној жалби позвала.

Уставом зајемченим правом на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. утврђено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена. Ставом 2. истог члана је утврђено да се казне одређују према пропису који је важио у време када је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.

У конкретном случају, другостепеном пресудом Окружног суда у Крушевцу Кж. 365/09 од 13. маја 2009. године преиначена је, по службеној дужности, првостепена пресуда Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године у погледу правне квалификације, док је у преосталом делу ова пресуда потврђена. Наиме, Окружни суд у Крушевцу је оценио да се у радњама подноситељке уставне жалбе које је извршила током 2005. године, а за које је изреком првостепене пресуде оглашена кривом и осуђена на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, стичу обележја кривичног дела надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе је, дакле, правноснажно оглашена кривом зато што је у току 2005. године извршила кривично дело надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије и осуђена на новчану казну. У време извршења кривичног дела био је на снази Кривични закон Републике Србије који је у члану 237. прописао кривично дело надриписарство и предвидео да ће се новчаном казном или затвором до једне године казнити ко се неовлашћено и за награду бави пружањем правне помоћи. Полазећи од наведеног, Уставни суд је несумњиво утврдио да је подноситељка уставне жалбе оглашена кривом због кривичног дела које је било прописано као кажњиво тада важећим кривичним законом и да јој је изречена казна која је за то дело била предвиђена, односно да јој је изречена казна према закону који је важио у време када је дело учињено.

Међутим, из напред наведених уставних и законских одредаба такође произлази да ће се на учиниоца кривичног дела, уколико је кривични закон током кривичног поступка промењен, применити онај закон који је за њега повољнији. У конкретном случају, током поступка који је вођен против подноситељке уставне жалбе, кривични закон је промењен, односно у време извршења кривичног дела на снази је био Кривични закон Републике Србије, а у време пресуђења Кривични законик Републике Србије. Оба кривична закона су прописала кривично дело надриписарство, с тим што је Кривичним законом Републике Србије за наведено кривично дело била прописана новчана казна или казна затвора до једне године, а Кривичним закоником новчана казна или казна затвора до две године. Окружни суд у Крушевцу је у оспореној пресуди Кж. 365/09, образлажући разлоге због којих је извршио преквалификацију кривичног дела, навео да „су неосновани наводи у жалби браниоца окривљене и жалби окривљене да се она није неовлашћено нити за награду бавила пружањем правне помоћи, јер из изведених доказа произлази супротно. Уз то, када је реч о конкретном кривичном делу надриписарство из члана 237. Кривичног закона Републике Србије, доношењем новог кривичног закона није извршена декриминизација, а у радњама окривљене се, по оцени овог суда, стичу управо обележја тог кривичног дела...“.

Следом наведеног, по оцени Уставног суда, другостепени суд је применио кривични закон који је блажи за подноситељку уставне жалбе - конкретно Кривични закон Републике Србије, и при том навео уставноправно прихватљиве разлоге због којих сматра да се на подноситељку уставне жалбе има применити Кривични закон Републике Србије, а не Кривични законик. Ово из разлога што је наведеним законом као максимална казна била прописана казна затвора до једне године, док је Кривичним закоником као максимална казна прописана казна затвора до две године. Зато је Уставни суд оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено Уставом зајемчено право на које се позвала.

6. Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подноситељки уставне жалбе није повређено ни право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.

Садржај права на правично суђење ограничен је првенствено на одређене процесне гаранције, па Уставни суд, оцењујући основаност уставне жалбе са становишта тог уставног права, испитује евентуално постојање процесних повреда у поступцима пред судовима и на основу тога утврђује да ли је поступак у целини био вођен на начин који је подноситељки уставне жалбе омогућио правично суђење. Из садржине уставне жалбе произлази да се њоме не оспорава независност, непристрасност и установљеност законом редовних судова пред којима је јавно расправљено питање постојања кривичног дела и кривичне одговорности подноситељке уставне жалбе, већ искључиво елеменат права на правично суђење који се односи на правичност одлучивања у конкретној кривичној ствари.

Уставни суд у поступку по уставној жалби не поступа као инстанциони суд у односу на донете одлуке редовних судова, у смислу утврђивања чињеничног стања и примене материјалног права, већ испитује постојање повреде Уставом зајемчених права у односу на спроведени поступак или акте и радње државног органа. По оцени Уставног суда, питање основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и оптужбе против подноситељке уставне жалбе, у циљу обезбеђења да нико невин не буде осуђен, расправљено је на законом прописан начин извођењем доказа и утврђењем чињеничног стања на које су примењене материјалноправне одредбе о кривичном делу и кривичној одговорности. Стога је Уставни суд оценио да су оспорене пресуде Општинског суда у Крушевцу К. 314/06 од 31. августа 2007. године и Окружног суда у Крушевцу Кж. 365/09 од 13. маја 2009. године донели законом установљени судови, који су поступали у границама своје надлежности, у законито вођеном поступку. Пресуде се, при томе, заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног процесног и материјалног кривичног права. Подноситељки уставне жалбе није било ускраћено право да јој се суди у њеном присуству, да буде саслушана и да се брани, као и да сама или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у њеном присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд стога сматра да правноснажна осуђујућа пресуда није резултат произвољности. Подноситељка уставне жалбе и њен бранилац су против првостепене пресуде поднели жалбе из свих законских разлога, који су оцењени у оспореној пресуди Окружног суда у Крушевцу.

7. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе није ускраћено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава, па је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).

8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА