Полазећи од тога да је према члану 203. став 3. Устава СР
Србије, у односу на који се цени правна регулатива из области адвокатуре јер та регулатива није усклађена са Уставом Републике Србије, као и према Закону о адвокатури и служби правне помоћи ("Службени гласник РС", бр. 27/77 и 1/88), адвокатска делатност не само професионална делатност него и друштвена служба и да се остваривање права на обављање адвокатске делатности врши по процедури предвиђеној Законом Уставни суд је оценио да упис у именик адвоката представља вршење законом утврђеног јавног овлашћења адвокатске коморе и да за то уписнина у именик адвоката може да представља само стварне трошкове тог уписа и да се не може користити за друге намене.
Сагласно овоме трошкови уписнине треба да буду специфицирани и наменски опредељени.
У противном уписнина добија значај додатног услова за бављење адвокатуром, поред услова предвиђених чланом 29. Закона о адвокатури и служби правне помоћи.
Тиме се не само улази у законску надлежност него и доводи у питање слобода рада и слободног избора занимања из члана 184. Устава СР Србије, а крши се и принцип правне једнакости грађана утврђен чланом 178. истог устава, јер се чланови адвокатске коморе доводе у повлашћени положај у погледу обављања професионалне делатности у односу на оне грађане који треба да постану чланови исте коморе.
-----