Из образложења:
:.
Предмет спора је тужбени захтев за накнаду штете као последице саобраћајне незгоде која се догодила дана 21.10.1991. године у којој је отац тужилаца др О. М. погинуо.
Правилно су нижестепени судови из свих околности под којима је дошло до саобраћајне незгоде, понашања и пропушта учесника у истој закључили да пок. О. М. није допринео настанку штете, већ да је понашање осигураника тужене искључиви узрок саобраћајне незгоде у којој је погинуо отац тужилаца.
У конкретном случају, и по оцени Врховног суда, досуђени новчани износи на име накнаде за претрпљене душевне болове тужиоцима због смрти блиског лица по свом обиму адекватни су обиму штете коју тужиоци трпе, јер обухватају патње настале због смрти оца, а да при том не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. ЗОО), па се с тога неосновано ревизијом истиче да је ова накнада превисоко одмерена.
Врховни суд је ценио и навод ревизије да је обавеза заједнице осигурања на накнаду штете проузроковане употребом моторног возила ограничена одговарајућим одредбама Закона, односно да не може бити већа од висине осигуране суме, па налази да исти није основан.Ово стога што из утврђеног чињеничног стања произилази да је у тренутку настанка штете 21.10.1991.године укупна штета била покривена тада важећим обимом одговорности туженог јер није прелазила износ уговорене суме осигурања, па стога наводи ревизије да је за правилно пресуђење требало извршити ревалоризацију суме осигурања немају утицаја на одлуку о тужбеном захтеву у овој парници, јер ако утврђени износ штете према критеријумима у време штетног догађаја не прелази износ осигуране суме, заједница осигурања дужна је да потпуно накнади Штету и кад висина штете према ценама, односно критеријумима у време доношења судске одлуке прелази износ осигуране суме.
Нематеријална штета (чл. 200. ЗОО