Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).

Образложење

Више иницијатора поднело је Уставном суду иницијативу за оцену уставности одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду у делу који се односи на јединствени матични број грађана који подносилац уставне жалбе мора да назначи у поднетој уставној жалби. У иницијативи се наводи да се оспореном одредбом члана 85. став 1. Закона на неуставан начин ограничава право на уставну жалбу, право на судску заштиту у случају кршења људских права и право на једнаку заштиту права, која су гарантована одредбама чл. 170, 22. и 36. Устава Републике Србије, те да се крши и уставна забрана дискриминације утврђена чланом 21. Устава. Такође се наводи да се истовремено крше и права зајемчена одредбама члана 13. и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, као и одредбама члана 2. став 3. и члана 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, које се односе на забрану дискриминације по било ком основу, као и право на делотворни правни лек, на тај начин што се, као обавезни елемент уставне жалбе и формални услов за њено подношење тражи и навођење јединственог матичног броја грађана (у даљем тексту: ЈМБГ). Наиме, подносиоци уставне жалбе истичу: да се оспореном одредбом Закона прави разлика између лица, у погледу права да поднесу уставне жалбе и да имају приступ Уставном суду; да лица која немају ЈМБГ не могу да воде поступак по уставној жалби, с обзиром на то да ће она бити одбачена, јер не садржи ЈМБГ; да је Уставни суд стао на становиште да је, између осталог, навођење јединственог матичног броја грађана обавезан елемент уставне жалбе, па је "одбацивао жалбе чији подносилац и после позива да их допуни, није Суду доставио тај податак", на који начин се прави разлика између оних лица која имају ЈМБГ и која могу да поднесу уставну жалбу; да уставна жалба, да би била сагласна наведеним међународним конвенцијама, мора да буде "практична и делотворна", па тако чињеница да се за њено подношење тражи навођење ЈМБГ значи да подносиоци без ЈМБГ не могу да користе овај правни лек, односно да је он за њих неделотворан.

У одговору доносиоца акта наводи се да је, полазећи управо од основних уставних начела прописаних одредбама члана 18. и члана 21. ст. 1. до 3. Устава, Законом о јединственом матичном броју грађана ("Службени гласник СРС", бр. 53/78, 5/83, 24/85 и 6/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05) прописано да је јединствени матични број грађана индивидуална и непоновљива ознака идентификационих података о грађанима која се одређује према месту пребивалишта грађана, а новорођеној деци по месту рођења, као и да је јединствени матични број грађана уписан у личну карту, односно матичну књигу и служи за уписивање овог броја у све друге јавне исправе и евиденције, те да је надлежни орган дужан да, ако грађанину није одређен јединствен матични број, приликом издавања личне карте и пријаве – одјаве пребивалишта, односно промене адресе стана, грађанину овај број одреди. Такође се наводи да је Законом о личној карти ("Службени гласник РС", број 62/06) прописано: да је лична карта јавна исправа којом грађани Републике Србије доказују свој идентитет (члан 1. став 1.); да је држављанин Републике Србије старији од 16 година који има пребивалиште на територији Републике Србије, дужан да има личну карту (члан 3. став 1.); да се страним држављанима и лицима без држављанства лична карта издаје у складу са посебним законом (члан 4.); да се у образац личне карте уноси и податак о јединственом матичном броју грађана (члан 7. став 2. тачка 6)); да је надлежни орган дужан да, ако у поступку издавања личне карте утврди да држављанину Републике Србије који није рођен на територији Републике Србије и на тој територији нема пребивалиште није одређен јединствени матични број грађана, тај број одреди (члан 16.). На основу наведених одредаба закона, доносилац акта сматра да део оспорене одредбе члана 85. став 1. Закона о Уставном суду није несагласан са Уставом, Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и Међународним пактом о грађанским и политичким правима, из разлога што је јединствени матични број грађана један од обавезних елемената идентификације свих грађана као што је то, на пример, лично име и презиме, па је оспорено законско решење у складу са другим прописима који уређују материју идентификације грађана. Такође се наводи да оспорена одредба Закона истовремено не представља повреду забране дискриминације, будући да постоји законом утврђена обавеза грађана да имају јединствени матични број грађана, као и обавеза надлежних државних органа да тај број одреде.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је Уставом Републике Србије утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2. Устава); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, а нарочито на основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3. Устава); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.). Људска и мањинска права и слободе утврђена су одредбама чл. 23. до 74. Устава, при чему је одредбама члана 36. Устава зајемчено право на једнаку правну заштиту и на правно средство. Уставна жалба, као посебно правно средство за заштиту људских и мањинских права и слобода, установљена је одредбом члана 170. Устава, тако што је утврђено да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Сагласно члану 167. став 4. Устава, за вођење поступка и одлучивање по уставној жалби надлежан је Уставни суд, а уређење Уставног суда, поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука се, према одредби члана 175. став 3. Устава, уређују законом.

Одредбе члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију, као и одредба члана 26. Међународног пакта о грађанским и људским правима, на које се подносиоци иницијативе позивају односе се на забрану дискриминације, а одредба члана 13. Европске конвенције, односно одредба члана 2. став 3. Међународног пакта о грађанским и људским правима односи се на право на делотворни правни лек. Будући да се права зајемчена Уставом садржински не разликују од права гарантованих Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и Међународним пактом о грађанским и политичким правима, Уставни суд је сагласност оспорене одредбе Закона ценио у односу на Устав Републике Србије.

Оспореном одредбом члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је да уставна жалба мора да садржи име и презиме, јединствени матични број грађана, пребивалиште или боравиште, односно назив и седиште подносиоца уставне жалбе, име и презиме његовог пуномоћника, број и датум акта против кога је жалба изјављена и назив органа који га је донео, назнаку људског или мањинског права или слободе зајемчене Уставом за која се тврди да је повређено са ознаком одредбе Устава којом се то право, односно слобода јемчи, разлоге жалбе и наводе у чему се састоји повреда или ускраћивање, захтев о коме Уставни суд треба да одлучи и потпис подносиоца уставне жалбе.

Приликом оцене уставности оспорене законске одредбе, Уставни суд је имао у виду и одредбу члана 83. став 1. Закона о Уставном суду којим је прописано да уставну жалбу може да изјави свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације, којој је поверено јавно овлашћење, повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. Поред тога, Уставни суд је имао у виду и одредбе чл. 1. до 4. Закона о јединственом матичном броју грађана и одредбе члана 1. став 1, члана 3. став 1, члана 7. став 2. тачка 6) и члана 16. Закона о личној карти ("Службени гласник РС", број 62/06). Одредбама наведених закона уређено је да је ЈМБГ индивидуална и непоновљива ознака идентификационих података о грађанима, која се одређује према месту пребивалишта грађана, а новорођеној деци према месту рођења, и прописано је да се ЈМБГ уписује у матичне књиге, личну карту и друга лична документа, уз обавезу надлежног органа да држављанину Републике Србије тај број одреди, ако у поступку издавања личне карте утврди да ЈМБГ није одређен.

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да је законодавац био овлашћен да, уређујући поступак пред Уставним судом, сагласно одредби члана 175. став 3. Устава, уреди и поступак по уставној жалби, те да у оквиру тог поступка пропише и обавезне елементе које треба да садржи уставна жалба која се подноси Уставном суду, да би биле испуњене процесне претпоставке за поступање Уставног суда. Суд је такође оценио да Законом прописани елементи уставне жалбе садржани у оспореној одредби, а који се односе на личне податке подносиоца уставне жалбе – његово име и презиме, ЈМБГ, пребивалиште или боравиште (за физичко лице), односно назив и седиште (за правно лице), спадају у оне податке којима се, сагласно одредбама одговарајућих закона, потврђује идентитет лица које подноси уставну жалбу. Уставни суд указује да је у поступку по уставној жалби идентитет подносиоца битна претпоставка за вођење овог поступка, јер се у овом поступку одлучује о томе да ли је оспореним појединачним актом или радњом конкретном лицу, које је поднело уставну жалбу, повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених слобода или права. Такође, када Уставни суд утврди постојање повреде или ускраћивање уставног права или слободе, штетне последице настале учињеном повредом или ускраћивањем права отклањају се управо у односу на подносиоца уставне жалбе.

Са друге стране, из наведених одредаба Закона о јединственом матичном броју грађана и Закона о личној карти произлази да је ЈМБГ идентификациони податак који поседују сви држављани Републике Србије, односно који је надлежни орган дужан да им одреди. Како, пак, одредба члана 83. став 1. Закона о Уставном суду прописује да уставну жалбу може поднети свако ко сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или имаоца јавних овлашћења повређено, односно ускраћено неко Уставом зајемчено право или слобода, из чега следи да подносилац уставне жалбе може бити и физичко и правно лице, и то било домаће, било страно, Уставни суд налази да из наведеног следи да се обавеза навођења ЈМБГ односи само на оног подносиоца који такав идентификациони податак поседује, што значи - на физичка лица, домаће држављане којима је надлежни орган приликом рођења, издавања неког од идентификационих докумената, или накнадно одредио јединствени матични број. Стога је Уставни суд оценио да се прописивањем навођења јединственог матичног броја подносиоца уставне жалбе, како је то учињено оспореном одредбом члана 85. став 1. Закона Уставном суду, ни једном физичком или правном лицу не ускраћује право на правно средство и приступ Уставном суду зајемчено одредбама члана 36. Устава, нити је оспорена одредба несагласна уставном начелу из члана 22. став 1. Устава, којим се утврђује да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. С обзиром на то да се оспорена одредба Закона подједнако односи на сва физичка лица - домаће држављане који имају ЈМБГ, а који се тиме налазе у истој правној ситуацији, Уставни суд оцењује да се не могу прихватити као основани ни наводи иницијатора да је ова законска одредба у супротности са уставном забраном дискриминације по било ком основу.

Коначно, Уставни суд указује да наводи подносилаца иницијативе "да је Уставни суд по том питању заузео став и у предмету Уж-162/08 одбацио уставну жалбу, јер подноситељка није доставила ЈМБГ", не одговарају чињеничном стању, с обзиром на то да је у предмету Уставног суда на који се у иницијативи позива, уставна жалба одбачена не само због ненавођења јединственог матичног броја подноситељке, већ поднета уставна жалба није садржала ни друге Законом прописане податке који онемогућавају да се по њој води поступак и одлучује.

Како Уставни суд, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није нашао основа за покретање поступка поводом иницијативе, иницијативу није прихватио.

Сходно изложеном, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић