У односу на утужено потраживање истакнут је приговор застарелости истог. Првостепени суд је ценећи истакнути приговор застарелости утуженог потраживања обрачунате камате нашао да је потраживање застарело, јер је нашао да није дошло до признања дуга од стране туженог, а тиме и прекида застаревања, потраживања која сагласно чл. 107. ст. 1. Закона о уговорима о превозу у друмском саобраћају застарева у застарном року од једне године.
Првостепени суд је утврдио да тужилац није упутио писани захтев туженом као позив за извршење исплате дуга по основу обрачунате камате, те да су преговори у вези дуга вођени између представника странака у току трајања судског поступка, односно после подношења ове тужбе.
Даље је првостепени суд извео закључак да захтев за исплату обрачунате затезне камате због доцње у плаћању цене превоза има природу захтева за накнаду штете због повреде уговорне обавезе, да ово потраживање према чл. 376. ст. 3. ЗОО, застарева у истом року кад и право наплате цене превоза, дакле у року предвиђеном Законом о уговорима о превозу у друмском саобраћају, од једне године, па је захтев за исплату камате са споредностима одбио јер је до дана подношења тужбе застарни рок протекао.
Погрешан је закључак првостепеног суда да се на потраживање затезне камате примењује застарни рок сагласно чл. 376. ст. 3. ЗОО, према којем потраживање накнаде штете, настало поводом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те обавезе.
На потраживање затезне камате има се применити застарни рок из члана 372. ЗОО који се односи на повремена потраживања, какво је и потраживање камата. Наиме, у смислу чл. 369. ЗОО, кад застари главно потраживање, застарела су и споредна потраживања као што су потраживања камата, плодова, трошкова, уговорне казне.
Ова одредба може се применити само у случају када је главно потраживање застарело, сагласно чему, кад застари главно потраживање застарела су и споредна потраживања. У другим случајевима престанка главне обавезе, на потраживање камате има се применити застарни рок из чл. 372. ст. 1. ЗОО, према којој одредби потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима којима с исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања.
Због погрешне примене материјалног права, односно због погрешно примењеног рока застарелости у односу на потраживање камате, првостепени суд је извео погрешан закључак да је потраживање застарело.
Како је првостепеном пресудом утврђено да је тужба поднета 05. 3.2002. године, а да је дуг по најстаријем рачуну из 1999. године под бројем 501 доспео 01.05.1999. године, после ког дана је поверилац могао захтевати и исплату камате због задоцњења у плаћању главне обавезе, произлази да застарни рок из члана 372. ст. 1. ЗОО, од три године од доспелости сваког појединог давања, није протекао, те да потраживање није застарело.