Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Обшуст Јана из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Обшуст Јана и утврђује се да је у поступку пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта у општини Зрењанин у предмету број 463-129/91 (касније број 463-129/01) повређено право подносиоца на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

Образложење

1. Јан Обшуст из Новог Сада је 3. јула 2009. године, преко пуномоћника др Кубињец Јанка, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта у општини Зрењанин у предмету број 463-129/91.
Подносилац уставне жалбе је хронолошки изложио ток поступка који је вођен по његовом захтеву, који је 15. априла 1991. године поднео Комисији за враћање земљишта у општини Зрењанин. Поднетим захтевом је тражио враћање земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом, због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа. Комисија за враћање земљишта општине Зрењанин је 20. децембра 1993. године донела делимично решење којим је одлучено о делу поднетог захтева, а о преосталом делу захтева, у време подношења уставне жалбе, поступак још увек није правноснажно окончан, иако траје готово 18 година.
Подносилац уставне жалбе предлаже Уставном суду да утврди повреду права на суђење у разумном року у поступку који се води пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта у општини Зрењанин у предмету број 463-129/01, да наложи наведеном органу да предузме све неопходне мере какао би се поступак окончао у најкраћем року и да утврди право на накнаду штете, у смислу одредбе члана 90. став 1. Закона о Уставном суду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета број 463-129/91 Комисије за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање земљишта у општини Зрењанин (у даљем тексту: Комисија) и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: Јан Обшуст из Новог Сада, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 15. априла 1991. године Комисији захтев за враћање земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа.
Поводом поднетог захтева формиран је предмет под бројем 463-129/91.
Комисија је 31. јануара 1994. године донела делимично решење број 463-129/91, којим је: у ставу првом диспозитива утврдила да је основан захтев подносиоца за враћање земљишта, и то на деловима катастарских парцела КО Српски Арадац, ближе означеним у ставу првом; у ставу другом диспозитива утврдила право на новчану накнаду коју је дужан да плати противник ЈП „Србијашуме“, Шумско газдинство „Банат“ Панчево, Шумска управа Зрењанин, у корист подносиоца захтева; у ставу трећем диспозитива одредила да ће по правноснажности овог решења списи предмета бити уступљени Општинском суду у Зрењанину, ради одређивања накнаде за одузето земљиште. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је Комисија на основу члана 215. став 1. Закона о управном поступку одлучила само о захтеву за враћање земљишта наведеног у диспозитиву решења, а о захтеву за враћање преосталог одузетог земљишта одлучиће накнадно.
Делимично решење је достављено странкама и оне су против наведеног решења изјавиле благовремене жалбе, 10. и 14. фебруара 1994. године.
Комисија је заказала усмену расправу након седам година, за 12. јун 2001. године, која је одложена.
Следећа усмена расправа је заказана и одржана 27. марта 2002. године и на њој је Комисија донела закључак да се жалба подносиоца захтева, од 14. фебруара 1994. године, сматра предлогом за обнову поступка, те да се дозвољава обнова поступка. Предмет је добио нови број 463-1291/01.
Током даљег поступка, пред Комисијом за враћање земљишта општине Зрењанин, су одржане две усмене расправе (17. децембра 2002. године и 18. септембра 2003. године).
Комисија је 10. марта 2005. године донела решење под бројем 463-129/01 којим је: у ставу првом диспозитива утврдила да је основан захтев подносиоца за враћање земљишта у КО Српски Арадац и КО Словачки Арадац, и то на деловима одређених катастарских парцела ближе означеним у ставу првом; у ставу другом диспозитива утврдила право својине подносиоца на одузетом земљишту у КО Словачки Арадац на катастарским парцелама ближе означеним у ставу другом диспозитива; у ставу трећем диспозитива утврдила право својине подносиоца на одузетом земљишту у КО Српски Арадац на катастарским парцелама ближе означеним у ставу трећем диспозитива; у ставу четвртом диспозитива обавезала Земљорадничку задругу „Арадац“ из Арадца да, у року од 15 дана, од дана правоснажности, под претњом принудним извршењем, означене парцеле у КО Словачки Арадац и у КО Српски Арадац преда у посед подносиоцу; у ставу петом диспозитива наложила Републичком геодетском заводу - Служба за катастар непокретности Зрењанин да по правноснажности овог решења исто спроведе.
Комисија је 1. априла 2005. године донела делимично решење под бројем ИИИ-05-463-129/01, којим је одлучила о преосталом делу захтева, тако што је: у ставу првом диспозитива утврдила да је основан захтев подносиоца за враћање земљишта у КО Српски Арадац и то на одређеним катастарким парцелама ближе означеним у ставу првом диспозитива; у ставу другом диспозитива утврдила право својине подносиоца на другом одговарајућем земљишту у КО Српски Арадац, на катастарским парцелама ближе означеним у ставу другом диспозитива; у ставу трећем диспозитива обавезала ЈП „Војводина шуме“ Нови Сад, Ш.Г. „Банат“ Панчево Ш. Ј. Зрењанин да у року од 15 дана од дана правоснажности и под претњом принудним извршењем, означене парцеле у КО Српски Арадац преда у посед подносиоцу; у ставу петом је наложено „Служби за катастар непокретности“ Зрењанин да по правоснажности овог решења исто спроведе; у ставу шестом је стављено ван снаге решење Комисије број 463-129/91 од 31. јануара 1994. године. ЈП „Војводинашуме“, Шумско газдинство „Банат“ Панчево, Шумска управа Зрењанин је 4. маја 2005. године изјавило жалбу против делимичног решења Комисије број ИИИ-05-463-129/01 од 1. априла 2005. године и спис предмета је 6. маја 2005. године достављен надлежном другостепеном органу – Министарству финансија и економије, Управи за имовинско-правне послове, ради одлучивања о жалби.
Министарство финансија Републике Србије, Сектор за имовинско-правне послове, је 9. децембра 2005. године донело решење број 461-02-0045/2005-13, којим је поништено делимично решење Комисије број 05-463-129/01 од 1. априла 2005. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак 21. децембра 2005. године.
Комисија је 3. јуна 2009. године донела делимично решење под бројем 463-129/01. Наведеним решењем, у ставу првом диспозитива утврђено је да је основан захтев подносиоца за враћање земљишта у КО Српски Арадац на катастарским парцелама ближе означеним у ставу првом диспозитива, у ставу другом је утврђено право на новчану накнаду коју је дужан да плати противник ЈП „Војводинашуме“, Шумско газдинство „Банат“ Панчево, Шумска управа Зрењанин у корист подносиоца захтева, а у ставу трећем да ће се по правноснажности решења списи предмета уступити Општинском суду у Зрењанину, ради одређивања накнаде за одузето земљиште. Наведено решење је постало правноснажно и извршно 8. јула 2009. године.
4. Чланом 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о уставној жалби од значаја су одредбе Закона о општем управном поступку (Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10), којима је прописано: да су при вођењу поступка и решавању у управним стварима, органи дужни да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и правних интереса других лица, нити у супротности са законом утврђеним јавним интересима (члан 6. став 1.); да су органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима, дужни да обезбеде успешно и квалитетно остваривање и заштиту права и правних интереса физичких лица, правних лица или других странака (члан 7.); да кад се у једној управној ствари решава о више питања, а само су нека од њих сазрела за решавање, и кад се покаже као целисходно да се о тим питањима одлучи посебним решењем, орган може донети решење само о тим питањима (делимично решење) (члан 205. став 1.); да се делимично решење сматра у погледу правних средстава и извршења као самостално решење (члан 205. став 2.); да ако орган није решењем одлучио о свим питањима која су била предмет поступка, он може, по предлогу странке или по службеној дужности, донети посебно решење о питањима која донесеним решењем нису обухваћена (допунско решење), а ако предлог странке за доношење допунског решења буде одбијен, против закључка о томе допуштена је посебна жалба (члан 206. став 1.); да ако је предмет већ довољно расправљен, допунско решење може се донети без поновног спровођења посебног испитног поступка (члан 206. став 2.); да се допунско решење сматра у погледу правних средстава и извршења као самостално решење (члан 206. став 3.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, а када се у осталим случајевима поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен. Ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор (члан 208. став 2.).
Сличне или готово идентичне одредбе, у погледу начела ефикасности и економичности, услова за доношење и правног дејства делимичног решења и рокова за доношење решења, садржи и ранији Закон о општем управном поступку («Службени лист СФРЈ», број 47/86 и «Службени лист СРЈ», бр. 24/94, 55/96 и 33/97).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, у поступку по захтеву за враћање земљишта пред Комисијом за враћање земљишта општине Зрењанин број 463-129/91, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе 15. априла 1991. године поднео захтев за враћање земљишта надлежној Комисији, те да је поступак по наведеном захтеву правноснажно окончан 8. јула 2009. године. Иако је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања управног поступка.
Када је реч о дужини трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је предметни поступак по захтеву за враћање земљишта правноснажно завршен након 18 година. Наведено трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Иако је разумна дужина трајања једног поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управног органа који је водио поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је оценио да чињеница да је поступак пред првостепеним управним органом трајао 18 година не може бити оправдана ни једним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће да утичу на његову дужину. Ово посебно ако се има у виду чињеница да надлежни орган није предузимао радње у поступку у периоду од седам година(од 1994. до 2001. године), а да је, сагласно одредби члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку, надлежни орган дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје уредног захтева.
6. На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе, у управном поступку који се водио по захтеву за враћање одузетог земљишта пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за територију општине Зрењанин, у предмету број 463129/91, повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе захтевао накнаду штете, Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе, због констатоване повреде права, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона, као што је наведено у тачки 2. изреке.
7. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.