Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марка Живковића из села Дучић, општина Мионица, Драгана Максимовића из села Доње Лесковице, општина Ваљево, Златомира Селаковића, из села Седлари, општина Ваљево, Дејана Недељковића из села Маљевић, општина Мионица и Горана Ранковића из села Крчмар, општина Мионица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. априла 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Марка Живковића, Драгана Максимовића, Дејана Недељковића и Горана Ранковића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1161/09 од 22. октобра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 381/10 од 11. марта 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Златомира Селаковића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1161/09 од 22. октобра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 381/10 од 11. марта 2010. године.

Образложење

1. Марко Живковић из села Дучић, општина Мионица, Драган Максимовић из села Доње Лесковице, општина Ваљево, Златомир Селаковић, из села Седлари, општина Ваљево, Дејан Недељковић из села Маљевић, општина Мионица и Горан Ранковић из села Крчмар, општина Мионица, су 19. априла 2010. године, преко пуномоћника Драгана Живковића, адвоката из Ваљева, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1161/09 од 22. октобра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 381/10 од 11. марта 2010. године, због повреде права на накнаду штете, зајемченог чланом 35. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1161/09 од 22. октобра 2009. године одбијени су тужбени захтеви тужилаца Горана Ранковића, Дејана Недељковића, Марка Живковића и Драгана Максимовића, овде подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којима су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате, док је наведено да ће суд о идентичном тужбеном захтеву Златомира Селаковића, као и о трошковима поступка одлучити приликом доношења коначне пресуде у овој правној ствари. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, били у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем ове обавезе причинила штету за коју одговара по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да су тужбе у овој правној ствари поднете 17. марта 2009. године, а тужиоци су имали сазнања да им накнаде у целини или делимично нису биле исплаћене и да се с тим у вези нису обраћали државним органима за захтевом за исплату, због чега је, по налажењу суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене, сагласно одредбама чл. 209. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени тога суда, неосновано позивање тужилаца на наведени институт.
Одлучујући о жалби тужилаца Горана Ранковића, Дејана Недељковића, Марка Живковића и Драгана Максимовића изјављеној против делимичне пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1161/09 од 22. октобра 2009. године, Виши суд у Ваљеву донео је оспорену пресуду Гж. 381/10 од 11. марта 2010. године, којом је жалба одбијена као неоснована и наведена првостепена делимична пресуда потврђена. У образложењу ове оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, на које суд пази по службеној дужности, сагласно одредби члана 372. Закона о парничном поступку, нити је учињена битна повреда одредаба парничног посупка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју се у жалби указује, јер оспорена првостепена пресуда, по оцени другостепеног суда, садржи потпуне и јасне разлоге о свим одлучним чињеницама, које су у складу са стањем у списима, па их другостепени суд у свему прихвата као правилне; да је првостепени суд правилно закључио да исплата накнада представља обавезу тужене засновану на закону, те да неизвршавање те обавезе представља неправилан рад органа тужене, за шта би она требало да одговара, сагласно одредби члана 172. Закона о ооблигационим односима; да првостепени суд правилно утврђује да је правни основ тужбеног захтева накнада штете услед непраавилног и незаконитог рада тужене, а не стицање без основа, како се наводи у тужби; да је првостепени суд правилно применио материјално право, конкретно одредбе члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор застарелости потраживања који је истакла тужена, нашавши да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од настанка штете; да нису основани наводи жалбе да је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер се не ради о захтеву за стицање без основа, будући да на страну тужене никаква имовина тужилаца није прешла.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносилаца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених одлука, утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Окружни суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред других, Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе Марку Живковићу, Драгану Максимовићу, Дејану Недељковићу и Горану Ранковићу оспореном пресудом није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суд, у тачки 2. изреке одбацио уставну жалбу Златомира Селаковића изјављену против оспорених пресуда, због недостатка страначке легитимације, с обзиром на то да је увидом у оспорене пресуде утврдио да о праву овог подносиоца њима није одлучивано.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић