Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Веселина Ристића из Медвеђе, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Веселина Ристића изјављена против решења Врховног суда Србије Сгзз. 123/09 од 12. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Веселина Ристића изјављена против пресуде Општинског суда у Сомбору П. 1528/07 од 4. априла 2008. године и пресуде Окружног суда у Сомбору Гж. 1028/08 од 26. августа 2008. године.

Образложење

1. Веселин Ристић из Медвеђе је 8. јуна 2009. године преко пуномоћника, адвоката Душана Стаменковића из Лебана, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Сомбору П. 1528/07 од 4. априла 2008. године, пресуде Окружног суда у Сомбору Гж. 1028/08 од 26. августа 2008. године и решења Врховног суда Србије Сгзз. 123/09 од 12. марта 2009. године.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним актима повређено његово право наслеђивања из члана 59. став 1. Устава. Истиче се да су судови у предметном парничном поступку одлучивали о тужбеном захтеву ради поништаја брака о коме је „већ правоснажно пресуђено“, а имајући у виду да је Окружни суд у Сомбору пресудом Гж. 304/05 од 1. јуна 2006. године укинуо пресуду Општинског суда у Сомбору П. 304/05 од 30. марта 2006. године и одбацио тужбу поднету против подносиоца уставне жалбе. С обзиром на изнето, подносилац уставне жалбе сматра да је Врховни суд Србије у поступку по захтеву за заштиту законитости превидео „битну повреду одредбе члана 361. став 2. тачка 10) ЗПП“ и тиме повредио његово право зајемчено Уставом. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и „да одреди уклањање штетних последица тако што ће се држава обавезати да подносиоцу уставне жалбе накнади штету у противвредности ¼ стана који је предмет наслеђивања и који представља нужни наследни део подносиоца“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Полазећи од одредбе члана 170. Устава, као и природе поступка поводом изјављеног захтева за заштиту законитости и права о којима се у том поступку одлучује, Уставни суд је утврдио да оспорено решење Врховног суда Србије може бити посебан предмет оспоравања у поступку по уставној жалби. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе решење Врховног суда Србије Сгзз. 123/09 од 12. марта 2009. године примио 11. маја 2009. године, а да је уставну жалбу поднео 8. јуна 2009. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у односу на оспорено решење благовремена, јер је изјављена у року прописаном одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. С обзиром на наведено, Суд је закључио да су испуњене претпоставке за одлучивање да ли је у поступку поводом захтева за заштиту законитости повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на које се у жалби позвао.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Сабина Бјелобаба из Суботице је 24. децембра 2007. године поднела Општинском суду у Сомбору тужбу против Веселина Ристића (овде подносиоца уставне жалбе). Предмет тужбеног захтева је био поништај брака, који је закључен 15. јануара 2005. године у Сомбору између подносиоца уставне жалбе и тужиљине мајке, сада пок. Јелене Асоди. Општински суд у Сомбору је донео оспорену пресуду П. 1528/07 од 4. априла 2008. године, којом је усвојио тужбени захтев и поништио брак између наведених лица. Подносилац уставне жалбе је 16. маја 2008. године поднео жалбу против првостепене пресуде. Окружни суд у Сомбору је донео оспорену пресуду Гж. 1028/08 од 26. августа 2008. године, којом је одбио као неосновану жалбу подносиоца уставне жалбе и потврдио првостепену пресуду.
Подносилац уставне жалбе је 3. октобра 2008. године поднео Републичком јавном тужилаштву предлог за подизање захтева за заштиту законитости против пресуде Општинског суда у Сомбору П. 1528/07 од 4. априла 2008. године и пресуде Окружног суда у Сомбору Гж. 1028/08 од 26. августа 2008. године. Републичко јавно тужилаштво је актом ГТ-И- 2034/08 од 6. новембра 2008. године обавестило подносиоца уставне жалбе да нема услова за подизање захтева за заштиту законитости против оспорених пресуда, из разлога прописаних одредбом члана 227. став 2. Породичног закона. Након пријема наведеног обавештења, подносилац уставне жалбе је 8. децембра 2008. године поднео Врховном суду Србије захтев за заштиту законитости против оспорених пресуда, због битне повреде одредбе члана 361. став 2. тачка 10) Закона о парничном поступку и погрешне примене материјалног права. Врховни суд Србије је донео оспорено решење Сгзз. 123/09 од 12. марта 2009. године, којим је одбацио захтев подносиоца уставне жалбе као недозвољен. У образложењу оспореног решења се наводи да је подносилац уставне жалбе поднео захтев за заштиту законитости против одлука против којих се по закону не може поднети и да се овај ванредни правни лек може изјавити само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) наведеног Закона.
5. Одредбом члана 59. став 1. Устава је утврђено да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом.
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) („Службени гласник РС“, број 125/04), које се односе на поступак поводом захтева за заштиту законитости, је прописано: да о захтеву за заштиту законитости одлучује Врховни суд Србије (члан 415.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418); да кад одлучује о захтеву за заштиту законитости, Врховни суд Србије испитује само оне повреде на које је указао подносилац захтева и да ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. овог закона (члан 421. ст. 1. и 2.).
Осталим одредбама ЗПП које су од значаја за решавање ове уставносудске ствари је прописано: да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 361. став 2. тачка 5)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.).
Одредбом члана 227. став 2. Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) је прописано да се правноснажна пресуда у брачном спору не може побијати ванредним правним лековима у погледу дела у коме је донета одлука о поништењу или разводу брака.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 59. став 1. Устава.
По оцени Уставног суда, оспореним решењем није одлучивано о наследним правима подносиоца уставне жалбе, већ о постојању процесних претпоставки за поступање по изјављеном захтеву за заштиту законитости. Наиме, решењем Врховног суда Србије одбачен је захтев за заштиту законитости подносиоца уставне жалбе као недозвољен, јер је поднет због битне повреде одредбе из члана 361. став 2. тачка 10) ЗПП и погрешне примене материјалног права. Одредбом члана 417. ЗПП је прописано да се овај ванредни правни лек може изјавити само због битне повреде парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП - ако је суд своју одлуку засновао на недозвољеним располагањима странака, па су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је Врховни суд у поступку поводом захтева за заштиту законитости требало да отклони битну повреду из одредбе члана 361. став 2. тачка 10) ЗПП. Поред тога, у брачним споровима странке не могу побијати ванредним правним лековима правоснажне пресуде у делу у коме је одлучено о поништењу брака, те како је подносилац уставне жалбе у конкретном случају оспорио правноснажну пресуду о поништају брака, Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантног процесног права, па је уставну жалбу одбио као неосновану у делу у којем се оспорава решење Врховног суда Србије Сгзз. бр. 123/09 од 12. марта 2009. године, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на пресуду Општинског суда у Сомбору П. бр. 1528/07 од 4. априла 2008. године и пресуду Окружног суда у Сомбору Гж. бр. 1028/08 од 26. августа 2008. године, Уставни суд је пошао од чињенице да против оспорених пресуда ревизија није дозвољена, сагласно одредби члана 227. став 2. Породичног закона. По ставу Уставног суда, у случају када у парничном поступку ревизија није дозвољена, благовременост уставне жалбе се цени у односу на дан достављања другостепене судске одлуке.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе оспорену другостепену пресуду Окружног суда у Сомбору примио пре 3. октобра 2008. године, када је поднео предлог Републичком јавном тужилаштву за подизање захтева за заштиту законитости, а да је уставну жалбу изјавио 8. јуна 2009. године, Уставни суд је закључио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је поднета по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Уставни суд је, стога, уставну жалбу одбацио у делу којим се оспоравају пресуда Општинског суда у Сомбору П. 1528/07 од 4. априла 2008. године и пресуда Окружног суда у Сомбору Гж. 1028/08 од 26. августа 2008. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић